Виктор Иго – За Србију

Највећи француски књижевник Виктор Иго је поводом стравичних турских злочина над српским становништвом 1876. године написао текст под називом „За Србију“ (Pour la Serbie). Текст је објављен 28. августа 1876. године у листу „Le Rappel“ а потом читан у француском парламенту, чиме је увелико прекинуто ћутање западноевропских земаља о трагичној судбини српског народа.

Виктор Иго био је велики француски песник, романсијер, драмски писац и предводник многих књижевних и политичких генерација. За његово име везан је настанак француске романтичарске књижевности. Поред свог књижевног рада Иго је био и активан учесник политичког живота Француске.

Захваљујући овом његовом тексту многи француски листови („Мали журнал“, „Мали париски журнал“, „Илустрасион“) почели су свакодневно да објављују текстове и илустрације о догађањима на Балкану. У Србију су убрзо дошли њихови дописници и илустратори.

У лошем и непотпуном преводу, овај апел је исте године пренео Београдски часопис Исток, а Јован Скерлић га је у целини објавио 1912. године, у броју „Српског књижевног гласника“ посвећеном победама Балканског савеза у рату против Турске.

Дан пре његовог објављивања Виктор Иго је рекао: „J’ai ecrit la protestation pour la Serbie.“ (Написао сам протест за Србију).

„Постаје нужно да се пажња европских влада привуче на једну ствар која изгледа тако ситна, да владе не сматрају да су дужне да је запазе! Та ствар, то је ова: убијају један народ. Где? У Европи. Има ли кога да то посведочи? Сведок је један: цео свет. А владе, виде ли то? Не виде.

Народи имају изнад себе нешто, што је испод њих: то су владе. У извесним тренуцима, бесмислица је очигледна: цивилизација је у народима, варварство је у владама. Је ли то варварство хотимично? Није, оно је професионално. Оно што људски род зна, владе не знају. То долази отуда што владе виде све кроз кратковидост, која се назива државним разлогом; човечанство гледа све другим оком, савешћу.

Ми ћемо сигурно изненадити европске владе научивши их нешто, а то је да злочини остају злочини; да ни владама као ни обичним појединцима није дозвољено да буду убице, да све што се у Европи ради, сама Европа ради, и да се према свакој дивљачкој влади, ако постоји, мора поступати као према дивљој звери; показаћемо да се у овом тренутку, сасвим близу нас, готово на наше очи, врче покољи, пали, пљачка, истребљује; да се кољу очеви и мајке, продају девојчице и дечаци; да се деца, која су сувише мала да се могу продати, сабљом полове на двоје; да породице пропадају у огњу својих кућа; да је читава једна варош, Балак (Алексинац), за неколико часова, сведена од девет хиљада становника на хиљаду и триста душа; да на гробљима има више лешева него што може да се покопа, тако да живима, који су им послали покољ, мртви враћају кугу, што је сасвим право; показаћемо европским владама да бременим женама отварају утробу, да би убили тек зачету децу, да на јавним местима стоје читаве гомиле женских скелета, на којима се виде трагови касапљења, да пси по улицама глођу лобање силованих девојчица; да је све то тако страшно, и да је само један гест европских влада довољан да се то спречи, да су дивљаци који, те злочине врше, страшни, а да су цивилизовани људи, који допуштају да се то врши, ужасни.“

Српска болничка колица са војницима рањеним у борбама против Турака

Тренутак је дошао да подигнемо глас. Са свих страна се гнушање диже. Има часова када и људска савест узима реч и владама заповеда да је слушају.

Владе муцају свој одговор. Нама је то муцање познато. Они кажу: претерује се.

Претерује се, дабоме. Варош Балак није истребљена за неколико часова, него за неколико дана; каже се да је спаљено две стотине села, а међутим није спаљено више од деведесет и девет; помиње се куга, а у ствари влада тифус; све жене нису силоване, ни све девојке продане, неколико их је утекло. Истина је да су шкопили заробљенике, али је и истина да су им и главу одсекли, што ствар ублажава; дете, за које се прича да је бацано са копља на копље, у ствари је било набодено на бајонет; тамо где је један случај, ви стављате два, итд, итд.

После, зашто је требало том народу да се буни? Зашто једно стадо људи не допушта да се са њим поступа као са стадом животиња? Зашто?… итд.

Тај начин заташкавања злочина повећава само грозоту ствари. Ничега нема беднијег него мучити јавно огорчење.Ублажавања отежавају. Ту лукавство брани варварство. Византија извињава Стамбол.

Треба дати стварима њихово право име. Убити једног човека покрај шуме која се зове Бондиска шума или Црна шума, то је злочин: убити један народ иза шуме што се назива дипломатијом, злочин је исто тако.

Само већи. То је све.

Зар злочин, уколико је већи, постаје мањи? На жалост, то је већ постао закон у историји!

Ако убијете шест људи ви сте Тропман; ако убијете шест стотина хиљада, ви сте Цезар. Бити велики у злу, значи бити моћан међу људима. Докази: Вартоломејска ноћ, коју је папа благословио; Драгонаде, које је величао Босје; Други децембар, који је Европа поздравила.

Али је време да тај стари закон замени нови. Ма како да је мрачна ноћ, хоризонт мора на крају забелети.

Виктор Иго

Да ноћ је мрачна: авети се почињу будити. После Силабуса ево Корана; једно Свето писмо може другоме пружити руку; jangamus dextras; иза Свете Столице диже се Узвишена Порта. Рим нам је дао Средњи век , Турска нам свој средњи век тек даје.

Отуда ствари које се догађају у Србији. Где ће се оне зауставити?

Када ће се свршити мучење тога малог јуначног народа?

Време је да из цивилизације изађе једна величанствена забрана свим владама.

Али ће се рећи: ви заборављате да постоје “питања” Убити човека је злочин, убити један народ је “питање”. Свака влада има своје питање. Русија има Цариград, Енглеска Индију, Француска Пруску, Пруска Француску.

Ми одговарамо:

И човечанство има своје питање, и то питање је веће од Енглеске, Индије и Русије: то је чедо у утроби своје мајке.

Заменимо политичка питања људским питањем.

Целокупна будућност лежи у томе.

А будућност ће се, макар шта се чинило, извршити. Све је служи, па чак и злочини!

„Оно што се догађа у Србији доказује потребу за Савезним Европским Државама. Нека на месту несложних влада дођу сложни народи. Нека једанпут буде крај с убилачким царствима! Зауздајмо фанатизме и деспотизме. Сломимо мачеве, који служе заблудама, и догме, које имају. Доста с ратовима и покољима, слободна мисао, слободна размена; братство. Зар је мир тако тежак? Европска република, континентална федерација, то је једина политичка реалност. Размишљање то показује; догађаји исто тако.

Виктор Иго

У питању о тој реалности, која је једна нужност, сви су филозофи сложни, а џелати својим доказима, потпомажу доказе филозофа. На свој начин, и баш зато што је страшно, дивљаштво сведочи за цивилизацију. Напредак је потписао Ахмед – паша. Оно што зверства, која се у Србији догађају, ставља изван сумње, то је да Европи треба једна европска народност, једна европска влада, један огромни братски изборни суд, демократија у миру са самом собом, да сви народи буду браћа са Паризом као колевком и престоницом, да слобода добије за престоницу светлост. једном речи Савезне Државе Европске. То је циљ, то је пристаниште. До јуче то је била само истина, данас је то очигледност, благодарећи џелатима Србије. Уз мислиоце пристају убице. Доказ су били дали генији: сада га понављају чудовишта.

Будућност је Бог кога вуку тигрови.“

Виктор Иго
Париз, 29. августа 1876.
(С француског превео М. Л)

На крају он наводи да зверства која Турци спроводе над Србима указују на потребу за уједињавањем Европе у једну државу. Овим текстом постао је први велики европски писац који је изнео идеју о Уједињеној Европи, више од века пре њеног стварања.

И после овог апела Виктор Иго наставља да се осврће на страдање српског народа. Прво 10. септембра 1876 године у писму упућеном председнику Конгреса мира у Женеви између осталог пише: „Пред осакаћеном Француском, пред измученом Србијом цивилизација се грози, протест Конгреса мира је неопходан…“ Затим на прослави Дана Републике у Марсељу 22. септембра исте године: „Сила уображава да је право: овде се унаказује Француска, тј. цивилизација, тамо се убија Србија, тј. човечанство.“

Приредио: Далибор Дрекић

Извор:
РАСЕН