НА ЗАПАДУ НЕШТО НОВО

(Одломак из књиге „Сине мој, не пристај“, друго допуњено издање,  2011,  ИСБН 978-86-88 109-21-5, стр.326-334.)

 НА ЗАПАДУ НЕШТО НОВО

– Комедија у 10 чинова –

 Чин први: ЛИЦЕМЕРЈЕ

 На сцену излази главни глумац са шиљатом капицом, зарозан, прљав, знојав. Подигавши руке навише, са упреподобљеним изразом лица, узвикну:

„Ах, добри, радни, вредни и честити књаз Арто.”

(Аплауз. Завеса пада.)

Чин други: СУДИЛИШТЕ

Исти глумац приподиже врх своје шиљате капице и узвикује:

„Све су то мирашевци, псевдозилоти, секташи, еврослинавци, трабанти, комуњаре, медиокритетски менталитети, скоројевићи, конвулзивни ‘духовници’ и њихови суфлери и епигони, духовни слепци који су веру учили по звездама и месечевим менама, новопечени ‘типичари’, зилоти, маловерни смућени и смушени љу-ди окорелих савести, путујући циркузанти, дојучерашњи удбаши који срамоте храм Божији, црни магови, дозлабога срамне пропалице, неупућени и болесни људи са папистичком ‘непогрешивошћу’ који углас певају будибогзна шта и леже по патосу, људи који имају своје надимке, а не знају ни да бекну, велеучени ‘канонисти’, а уствари дилетанти и секташи, мутиводе и цркворушитељи, фамозни и неславни одметници, безаконици, бесавесници, антидуховници, несрећни народоразбијачи, заведени и незнавени богомољци, слични јеретицима, језуитски инквизитори, шпијуни, огавне уходе и жбирови, бескрупулозни лажљивци, клеветници и подметачи, фанатици који праве халабуку и брукају Цркву, хистерични људи неуротичне ускости, искључивости, незнања и бесловесја, инквизиторски, медиокритетски менталитети, штрајкачи, откачени по-пови…”

Прилази ивици бине, шкргуће зубима, кврчи прсте обе руке као да хоће да изгребе своје безличје и у трансу зарика:

,,Симо је смушен човек окореле савести, дозлабога срамна пропалица, дилетант, секташ, мутивода, шпијун, огавна ухода и жбир, лажљивац и лопужа. То треба у вериге!!!“

(Завеса пада. Из таме се чују гласови: Распни га, распни!)

Чин трећи: СТРАТЕГ

 Главни јунак, одсечним кораком, са поносно истуреним стомаком и белом гипсаном крагном, шета по бини. Стисну песницу и узвикну:

,,Чим се окује и утамничи Симо, Арта кратнути за главу и то оштрим мачем из већинског потеза.“

(Завеса пада. Гробну тишину ремети Иродијадин плес)

Чин четврти: ПРВА ОФАНЗИВА

 Главни јунак чита наредбу Врховног штаба Теоду и Савици:

,,Врховна команда је избрисала душе ваше из бројног стања па вам налаже:

Под један: одмах цео дечански батаљон пребаци-ти на капије оног места, које због тајности операције не помињемо, с налогом да онемогуће његову децу да му приђу. Користите шамаре, песнице, чифта… Ако затре-ба стоје вам на располагању одани кордони шиптарске милиције и тенкови наших осведочених пријатеља који су нам своју љубав и искреност исказали преко милосрдног анђела;

Под два: користећи сва средства развалите одаје непријатеља и заплените све што се тамо нађе;

Под три: хитно конфисковати имовину, и исту распродати и поделити сиротињи пред камерама (што мора он да се вози, јер није он ни Гришка ни Игњо);

Под четири: одмах, затим, нека наш главни пијун стави шиљату капицу, мало поправи крагну и из истих стопа седне на његов трон;

Под пет: тронодржитељу ћемо одмах упутити помоћ од Студенице па нека приступи служењу како је наложио наш свети отац, а не како говоре њихови конзервативни и недоучени Свети Оци.“

Спусти на сто наредбу, оштро погледа Теода и Савицу и викну:

– Је л’ јасно?

– Јасно!!!

– А сада сви на своје задатке.

(Завеса пада. Гробна тишина)

Чин пети: ЉУБИ БЛИЖЊЕГА СВОГА

 Главни јунак чита у диктафон рапорт Врховном штабу који је саставио Савица, а који ће Теод одмах преко званичног сајта звучном поштом проследити:

,,Обавештам вам вас да смо злотвора стрпали у апс. Наш брат Зизјули ће потегнити своје моћне везе и чврсто ми је обећао да га неће мајци пустити док га не дотуре нама да га стрпамо у наш апс и протуримо кроз наше шаке.

Стоп.

Арту смо развалили све, а његова кола продајемо пошто зашто како би народ осетио плодове наше победе. На Теодов предлог одлучили смо да га најуримо без звона. Спремили смо камион у који ћемо потрпати картонске кутије с његовим књижуринама; не вреде по луле дувана Гришкиног деде, све неки застарели незнавени старци. Али, сам чин утовара из тактичких разлога остављамо за мало касније када ће се уз медијско-психолошку офанзиву приказати да његово богатство не може лако да стане у камион.

Стоп.

Ја сам са своје стране углавном свима утерао веру у чутуру па предлажем да сада пошаљете Рила да се и он мало ослади.

Стоп.

Јер, ако ћемо поштено, без његове и Гришкине експертизе ми не би лако могли да отпочнемо ову мисију и да извојујемо ову муњевиту победу.

Стоп.

Живео Врховни штаб!

Стоп.

Смрт дозлабога срамним пропалицама – слобода унији!

Стоп.

(Завеса пада. Уста Савица. Сви усташе. Завлада гробна тишина)

Чин шести: СИРАК ТУЖНИ БЕЗ ИЂЕ ИКОГА

 На сцену ступа нови јунак. Иза њега се види опустела, полусрушена стара српска кућа. На брвнима кречом исписано: ,,Друмови ће пожељет монаха, ал’ монаха ниђе бити неће.“

Нови јунак достојанствено поглади своју браду, пусти искрену сузу за блаженопочившим Павлом, отпева ,,Јечам жела“, прекрсти се с кажипрстом (три пута), а онда се окрете према окупљеним калуђерима и калуђерицама одлучно говорећи:

,,Слушај `амо!

Има да вас нема!

Је л’ јасно?!

Ја сам одавле до мора сињега поскид’о све што се српско звало.

И вас ћу да поскидам, ови ми крст што се крстим с кажипрст, ако само писнете!

Доста ми је вашег предања.

Еве, довле сте ми дошли!

Да ли сте нормални? Знате ли да ми је нож под гушу, чоче?

Ћут, бре!

Ја сам ти ође и акт и Бог и батина!“

(Завеса пада. Из даљине се чује песма: ,,Још не свиће рујна зора“.)

Чин седми: ХОДОЧАШЋЕ

 Риле и Буле се пењу у фијакер. Иза главног јунака са шиљатом капицом седе у ложи Игњо, Теодо, Савица и ђетићи Ђома и Порфо. Задихани притрчавају Гришка и Фоте.

Уста главни јунак. Сви усташе!

Клањају се ходочасницима и машу им белим марамицама говорећи у хору:

,,Поздравите нам светог оца. И кажите му да је умро онај што је говорио „добро нам недош`о.“ И кажите му да ћемо га са поносом и љубављу чекати 13. До тада ће бити још одшколованих. А дотле ћемо се отарасити конзервативних митроносаца и недоучених калуђера“.

(Завеса пада. Гробна тишина.)

Чин осми: ЉУБИМ РУКЕ, СВЕТИ ОЧЕ

 Фијакер стиже на западну страну позорнице. Риле и Буле устају и са страхом и трепетом прилазе особи која стоји у тами, љубе јој скуте, целивају десницу и левицу, праве велике метаније, па ће Буле, скинувши за тренутак наочаре, попут поносног Стипета во времја оно, рећи:

,,Свети оче, ево вам благовестимо: задатак је извршен: србске Цркве на Косову нема к`о што је нема ни у Црној Гори. Сатро је Риле к’о да није ни била. За остало ћемо се побрнути. Још има времена до 13.“

(Завеса пада. Гробну тишину усталаса бруј оргуља.)

Чин девети: УГОЈЕНО ТЕЛЕ

 Особа из таме, леђима окренута истоку, достојанственим гласом обрати се Булу и Рилу који подрхтаваху од милине неке падајући на колена:

,,Добре и верне слуге моје, не замајавајте се к’о онај кукавни псевдозилот Лазар царством небеским. Ево вам дарујем царство земаљско, јер ми се смерно поклонисте. Пијте, једите и веселите се. Душе ионако немате.“

И поче их засипати прстењем, ланчићима, напрсним знамењем…На сто изнесоше угојено печено теле.

(Завеса пада. Риле и Буле усташе! Сви усташе!

  Наста гробна тишина.)

Чин десети: ЕПИЛОГ

 Фијакер  се  упути  преко  седам  брежуљака ка истоку. Разговарају Буле и Риле.

– Е мој Буле, ђе нам бише очи волике године. Да сам јуче умро, чоче, не би виђо ваки љепота. И не би имо волико блага. Могу за њ купит по Србије.

– Сад ти Риле дође оздо у главу. Откад ја вама причам о овоме. А шта мислиш како ће тек да буде 13.

– Вељу, да ми је још то виђет, не би зажалио умријет тако ми ови крст што се крстим с кажипрст.

– Мој Риле, што рек’о наш брат… Баш штета што га ушинуло у врат те није могао и он са нама. Што рек’о он, каким будалаштинама су нас училе дозлабога срамне пропалице, конвулзивни духовници, конзервативне старкеље…

– Јес, чоче. Онај рече да је екуменизам свејерес. Боже ме те прости, да се чоек прексрти с леви и десни кажипрст!

– Ја, па кад ти се умеша та безлична руља у духовне ствари. Тај народ. Па он почне нешто да туче. Сети се само оне Јевросиме. Каже: Боље ти је сине сагубити главу него своју огрешити душу. Чист зилотизам.

– Ма каки, горе од тога. Псевдозилотизам. Замисли ону будалаштину. Каже:

О синови моји соколови

не будите срца удовичка,

но будите срца јуначкога.

Не одајте… и тако то. Какав простаклук. Да не одаш, него, ко будали некој, да ти изломе и ноге и руке. Па то је за лудницу!

– Ма знаш шта ћу да ти поверим. Много сам вас паметно наговорио да ону двојицу прогласите за свеце управо сад кад смо у офанзиви. Јер народу треба бацити прашину у очи. Шта има он да гледа. Међу нама буди речено, њих два су посејали ово зло семе што нам сад прави проблеме. Кад завршимо посао, избацићемо ми њих из календара. Па поштено реци, могу ли они да стоје уз Алојзија? Не иде то, брате, ако ћемо поштено. Ево узми само Николаја. Замисли ти коју бламажу он баца на Европу у коју се сад кунемо нас двојица и наша браћа. Каже:

,,Браћо моја, смрт је прорасла кроз европско човечанство, као трава кроз оглоданог мртваца. Трагедија Европе је у томе што се приволела царству смрти, које сматра вечним, а одбацила Царство Живота вечнога. Ухватила је савез са смрћу. А чим се везала са смрћу она се везала са паклом и пакленим сво-јствима, тј. са лажју и преваром, и грабежом и отмицом, и убиством и мржњом, и сујетом и сваком другом сујетом, и сваким другим гробним смрадом. Смрт, вечна смрт – то се може с правом написати на свим капијама кроз које се улази у Европу. А ви, Срби, сте потомци Косовских мученика који су погинули за Ц-рство небеско и вечни Живот. Према томе,мислите сада: хоћете ли са Европом, савезницом смрти, или са Христом, Царем вечног живота. Амин.“

Ето ти шта он каже. Морамо ове његове књижурине склонити. У праву су твоји Савица и Џома. Помоћи ће им и Порфо. Нисам ја њега џаба турио да седи тамо и да повлачи моје конце.

-Ма он то рек’о онда. Ал’ сад бар ћути. Да ако не прозбори до 13. Али ови је опасан, чоче. Ови што и мртав збори. Виђали ти како он на Благовести баци звоно кад ти уђе у порту?

-Што ја, где си ти био?

-Па добро, ајд кад смо ушли обадва. А виђе ли ти како те ономад, на његовије дан, увати за гушу? Једва претече, Богу ми. Мишља сам да ћеш на Летургију бацит кашику. Јеси личио на мејита, ови ми крст с кажипрст.

-Их, једва. Нападали су мене и гори од њега. Ал’ доскочићу ја њему. И његове књиге треба дати Џоми и Савици да их баце на ломачу. Гле шта је написао:

,,Човек је велики једино Богом; – то је мото богочовечанске културе. Без Бога човек није друго до седамдесет килограма крваве иловаче. Шта су људи без Бога, ако не – гроб до гроба; Европски је човек осудио на смрт и Бога и душу. Није ли тиме и себе сама осудио на смрт иза које нема васкрсења? Сведите искрено и непристрасно биланс европске философије, науке, политике, културе, цивилизације, и ви ћете видети да су оне у европском човеку убиле бога и бесмртност душе. Но ако озбиљно загледате у трагику људске историје, ви ћете морати увидети да богоубиство увек завршава самоубиством. Сетите се Јуде. Он је прво Бога убио, па затим себе уништио. То је неумитни закон који влада историјом ове планете.

Зграда европске културе, зидана без Христа, мора се срушити, врло брзо срушити, пророковао је видовито Достојевски пре 100 година, и сетни Гогољ пре 100 и више година… И на наше очи збивају се пророштва словенских пророка. Десет векова зидана је европска вавилонска кула, и нама је пала у дело трагична визија: гле, сазидана је огромна-нула! Настала је свеопшта пометња: човек човека не разуме, душа душу не разуме, народ народа не разуме…“

– У праву си, ал немој моји да пале. Виђе ће их, ома би се сјетили. Знаш каки је народ. Сад су ти и Савица и Џома под моју команду. Боље да ти то даш твом Порфу. И он је добро чељаде. Можда да му припомогне Тихо. Оће он, он је од поверења. Виђа ли га у Приштину кад је иша како је бија ревносан. Служио ко ми што чињемо, а јок ко ови два непомјаника (Николај и Јустин).

Савлада их умор. Придремаше. Само се чује звекет прапораца и бат копита.

(Паде завеса. Из гробне тишине се чују јауци и шкргут зуба. Прену се Риле. Дрхтећи уста. Усташе обојица!)

На дан Светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана 2010. године.