“Горлица” – јединствени православни образовни пројекат

Горлица је место где се преображава душа детета. Постоје квалитативне промене у понашању деце за прилично кратко време. Све је овде засићено дубоком љубављу према деци, према нашој Отаџбини, према нашем народу. Ова љубав је плод озбиљног духовног труда. Плод истинског православног односа према животу. Свака етапа наставе је тежа од претходне, али је много лакша за савладавање од претходно пређене фазе.

У неком тренутку долази до унутрашњег ослобођења. Деца и одрасли почињу мирно да певају песме, постоји више поверења једни према другима, не оклевајте да се моле, разговарају о ономе што им је у срцу. Све љуске савременог света са његовим конвенцијама отпадају. Душа је очишћена.

Горлица је ове године одржана под мотом „Русија-стојећи у истини и правди“. Већ више од 20 година у Волгоградској области се сваке године одржава вежба Горлица. Православна заједница „Отрада“ организује ове поуке.

Интервју са командантом вежби Иљом Владимировичем Ипатовим.

– Шта је Горлица и по чему се разликује од других војно-патриотских православних логора?

„Горлица” је невероватан педагошки пројекат, у потпуности се зове духовно-морално патриотско учење „Горлица”. За разлику од многих пројеката ове врсте, ми имамо на првом месту духовне и моралне задатке. У Горличком учењу активно учествује свештенство, које не само да организује ово учење, већ и учествује у свим етапама. Велику пажњу посвећујемо моралном понашању деце. Деца која учествују у поукама упадају у начин живота православне заједнице.

Наше вежбе се називају војно-патриотске, јер се већина Горличких догађаја заснива на војним традицијама наше руске војске. Све је уређено по војним методама. Деца, дечаци, девојчице подељени су у војске, војне јединице, спроводе одговарајуће послушности, одећу, баве се војним пословима, пролазе озбиљну обуку. Дневна рутина је изграђена на војнички начин: устајање, вежбање, молитвено правило, оброк, часови. Цео дан је базиран на војничком начину. Немамо логор, немамо испоставу, немамо војно патриотске логоре, имамо само учење.

Пројекат Горлитса је позициониран као породични пројекат. Правила „Горлице“ су изграђена тако да свако дете и одрасла особа која нам дође заузме своју позицију и расте у овој позицији. Све се дешава стварно, иако је ово учење у извесном смислу игра. У кухињи деца помажу куварима, служе другове, чисте, уређују теренски камп.

– Да, обратио сам пажњу на то. Иако саме вежбе имају спољашњу игриву форму, чињеница да се све дешава стварно или на другачији начин, на одрасли начин, у великој мери утиче на понашање деце и њихову перцепцију онога што се дешава. Деца имају одговорност, чак бих рекао и укус за одговорност за себе и за своје саборце, за своју јединицу. Истовремено, деца су веома различита, има деце са и без искуства учешћа у Горлици, има деце из црквених породица и породица без црквеног животног искуства. Али под утицајем методологије Горлице у свима се дешавају велике унутрашње промене.

Морао сам да посматрам рад недељних школа, војно патриотских организација, али тамо се такви резултати не постижу, али овде се за кратко време дете мења, понекад чак и драматично. Како се постиже овај резултат?

У пракси обичних војно-патриотских организација постоје методе којих се стриктно придржавамо. Код нас је другачији систем, деца долазе у ситуацију да морају да служе једни другима, командант – својим потчињенима, потчињени – свом команданту.

Ја сам везан за војно-патриотски рад и видео сам многе пројекте, али, нажалост, нигде нема ништа слично. Дете у пројекту „Групица“ налази се у ситуацији да његов успех зависи од његовог моралног раста. Наравно, има случајева, срећом мало, када дете није у стању да буде у таквим условима, односно није спремно да се повинује, није спремно да служи другоме, није спремно за морално одрастање и испада из учења. Нажалост, дешавају се и такви случајеви.

– Колико година постоји овај пројекат под називом „Горлица”.

“Горлица” се појавила 2000. године. Рођена је на основу православног насеља “Отрада”, које се налази у близини Волгограда. Својевремено је овде протојереј Анатолиј Гармајев отворио прву руску православну педагошку школу. Све је то почело деведесетих година прошлог века, а велики напори су уложени у стварање православне педагошке праксе. Духовно чедо свештеника Анатолија Гармајева, протојереј Сергиј Попов, непосредни је творац и дугогодишњи руководилац Горличког учења.

– Пројекат Горлица постоји 23 године, да ли је могуће оценити резултат овог плана са висине ових година? Многи се после ових учења питају шта остаје у дечјим душама? Да ли још увек имају укуса за духовни живот? Има ли великих промена у њиховим животима?

Несумњиво. „Горлица” не пролази без трага. О томе можемо судити по саставу учесника. Окосницу учесника Горлице чине они који су протеклих година у више наврата учествовали у вежбама, у многима већ учествују и деца.

Важно је напоменути да у свему томе водећу улогу има свештенство. Без активне улоге свештеника овај пројекат би једноставно био немогућ. Свештеници организују приредбе, учествују у њима, активно помажу деци током поука. Свака наша војска има свог исповедника. Израђује програме, учествује у саветима команданата. Све учеснике делимо на две војске, које почињу да се спремају за битку. Управо у овим тренуцима духовни оци су ангажовани са својим штићеницима из војске која им је додељена, ја решавам духовна питања. Свештеник иницира децу у духовни живот, он им то открива.

Уз помоћ свештеника решавају се многа питања која нам недостају у обичном животу. Ако сте могли да решавате сложена духовна питања у тешким условима учења, она су већ много лакша у обичном животу.

Сваке године примећујемо да команданти који треба да припреме Горлицу са великом жељом очекују овај догађај. И то упркос веома тешким условима, густом распореду, тешким временским условима – волгоградској врућини, животу у шаторима. Али, упркос томе, сви они хрле овамо, како видим, на гутљај управо овог духовног живота.

– Колико свештеника је укључено у горлицу?

Тренутно их има четири.

– Свештеници данас не учествују у раду многих недељних школа, православних логора, војно-патриотских клубова. Можда они то не сматрају озбиљном ствари, само неком врстом игре која би могла и без њих. Код Горлице је сасвим другачија ситуација, ово је веома важан показатељ. Ово показује колико и сами одрасли озбиљно схватају питање образовања. По мом мишљењу, проблем модерних недељних школа у Русији лежи у чињеници да сами одрасли не схватају озбиљно своје обавезе, а деца то виде. Успех „Горлице“ лежи у чињеници да и хијерархија и одрасли и родитељи, сви који учествују у овом пројекту, веома озбиљно схватају свој посао.

Ово је несрећа модерне Русије, ја сам запослен у образовној сфери и слажем се да покушавамо да деци пружимо забаву. Већина програма и метода савременог образовног система дизајнирана је да деци пружи забаву. Истовремено, и сами родитељи су спремни да се баве својим послом, остављајући своју децу под пуном бригом наставника. Врло мало људи размишља о образовним резултатима образовног процеса.

Веома је важно да свештенство активно учествује у образовању. Они служе на Божјем олтару, крштавају, крунишу, испраћају људе у нови живот. Мудрост свештенства је, наравно, много већа од било кога од нас.

– Поменули сте православно насеље „Отрада“, шта је то?

Насеље „Отрада“ је православна заједница. Заједницом руководи протојереј Сергиј Попов. Настао је 90-их година, од православаца.

Овдашњи митрополит Герман је благословио стварање православне педагошке школе. Некада је на месту насеља постојао пионирски логор, а ово место је изабрано да би се одржавали кампови, семинари и састанци. Православна школа, православно насеље, плод је импулса људи који су напустили Совјетски Савез, који су искрено тражили Бога.

Тренутно више не постоји Православна педагошка школа, а људи живе у православној заједници „Отрада“, раде овде, моле се, неки људи долазе из Волгограда и учествују у животу заједнице. Овде је фарма.

Насеље Отрада је јединствена појава у руском православљу. А посебност је у томе што се посебно озбиљно бави педагогијом и васпитањем.

Људи који су дошли Богу, вери, мисле да ће и њихова деца аутоматски бити верници, али, нажалост, није увек тако. Овде у Отради се овај проблем веома оштро осетио 1990-их и предузели су велике кораке да га реше. “Горлица” је један од важних алата у решавању овог проблема.

– Сада је Специјална војна операција, победа ће нам бити сигурна, јер је то наше право. Али постоји веома важно питање коме ћемо пренети плодове наших прошлих и будућих победа. По мом мишљењу, васпитање наше деце није ништа мање важан задатак од победе на фронту. Шта мислите о томе?

На свакој „Горлици“ дајемо одређену тему, а тема ове године је „Русија – стоји у истини и истини“. Имиџ руског народа, имиџ руског православља у геополитичким условима у којима се налазимо, важно је сачувати и увећати међу децом и омладином, па и међу одраслима.

Често морам да посећујем зону специјалне војне операције са хуманитарним мисијама, а више пута сам чуо од тих момака који се боре да је овде рат, а шта се то дешава у нашој позадини? То забрињава наше војнике, јер људи у позадини не схватају да се води прави рат и настављају да живе својим мирним животом.

Корак по корак идемо ка остварењу наше велике мисије. Да вам дам пример: пре шест година сам служио у ваздушно-десантном пуку и имали смо пуковску цркву, али није било свештеника. У једном тренутку су нам послали свештеника и обичне војнике, они ово нису схватили озбиљно. У пуку је 1.000 људи, а на литургији нема никога. Сада, после шест година, долази свештеник, и сви му трче из разних страна и распитују се. Питам за своје другове који се сада боре, одговарају за атеисте у рововима – нема их.

Господ је дозволио трагедију звану рат. Али, уверен сам да кроз ову трагедију наше друштво иде ка опоравку. А код нас други најважнији фронт није економски, већ педагошки.

– Враћајући се на доктрину „Горлице“, по свему судећи, имамо посла са јединственом појавом у руском, па чак и у светском православљу, у педагошком смислу. Зашто искуство Горлице није тражено на сверуском нивоу већ више од 23 године, зашто званичници Министарства просвете, нашег највишег црквеног руководства, не обраћају пажњу на овај пројекат? Шта је разлог томе, шта мислите?

Не могу ништа да кажем за високе чинове у Министарству просвете, али искуство Горлице се заиста проширило и шири се по регионима Русије. Сада се одвија регионална Волгоградска етапа вежби. Пре неколико година, пре пандемије, одржана је сверуска горлица, на којој су учествовали најбољи тимови из других региона.

„Гурлица“ се појављује тамо где постоји посебна личност, поред личности светског човека, организатора – вође, веома је важно да се локални свештеник прожео и активно учествовао. Као што се у Јеванђељу каже о соли земље, ово је радња која се дешава овде у Волгограду, то је оно мало зрно соли које даје снагу, засићује нашу руску земљу. Сведоци смо процеса оздрављења нашег друштва, дешава се, укључујући и преко оних људи који су учествовали или учествују у вежби Горлица.

– Чини ми се да искуство Горлице може да помогне нашим људима на два начина, пре свега, да промени саму атмосферу у нашем друштву, и да помогне многим родитељима да реше проблеме васпитања деце.

По мом мишљењу, то би требало да иде у фазама. Пре свега, уједињење народа око руског православља. Оздрављење целог друштва мора се одвијати кроз цркву. Ви сте старији од мене и вероватно можете потврдити да смо пре 20 година имали потпуно другачији однос према патриотизму, према православљу, него сада.

Развој и формирање наше државе, наше државе као моћног националног духовног феномена тече постепено и прогресивно. Мислим да Русија има светлу будућност. За то чинимо све, свако на својој граници, и на педагошком и на војном фронту. Па чак и у министарствима и државним институцијама доста комуницирам са званичницима и видим како се све мења. Уверен сам да ће победа бити наша.

Александар Кравченко/Новоросинформ

Извор:
ВАСЕЉЕНСКА