ЗНАЈУ ЛИ УМРЛИ КО СЕ И КАДА МОЛИ ЗА ЊИХ?

Када сам постао намјесник Лавре[1] 1831. године распоређен нам је ђакон доброг и моћног гласа. Једном је уочи празника затражио да иде у родни крај, у село, убеђујући нас, да ће успети да се врати на празничну службу. Није стигао на Литургију, није га било ни на ручку. Коначно, после повечерја се појавио, завршио је правило у себи и… умро је.

Наручио сам молитве за његову душу, свугдје, зато што сам се сматрао кривцем за његову смрт и сам сам се молио за њега.

Уочи четрдесетнице наједном моја келија се осветли и ја угледах ђакона пред собом:

-„Дошао сам да ти се захвалим за твоје молитве“, – рече он.

-„Нисам се само ја молио за тебе, оче ђаконе, већ многа браћа и у многим манастирима“, – одговорих му.

-„Поменувши ме једном, свугдје су заборавили да упишу помињање током читавих четрдесет дана“ – одговори он.

-„Како ви Тамо можете да знате, ко се за вас моли, а ко је заборавио?“ – хтјео сам да сазнам.

-„Ми Тамо и да нас на три сажењи[2] закопаш, ми све видимо шта свако од вас чини, о чему размишља, шта жели, за шта се моли. Видимо ко се и за кога моли! Колико више Господ све то види!“

„А како си прошао кроз митарства?“

-„Као муња. Зато што ме је Бог удостојио да се последњег дана причестим Светим Христовим Тајнама!“

Виђење је исчезло.

Архимандрит Тројице-Сергијеве Лавре Антоније

Са руског превео: Парохија Кравичка

[1] Тројице-Сергијева Лавра у Москви. – прим. прев.

[2] Сажењ – стара руска јединица за мјеру, 1 сажењ износи отприлике 2, 13 м. – прим. прев.

Извор:
ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ