Да ли је погибија Пригожина ослабила Русију?

Контроверзни олигарх и неспорни родољуб

• Са колективног запада, што увијеније – што отвореније, разгласи се унисона оптужба да иза инцидента стоји Путин
• Од политичког сукоба који је настао између руководства Русије и руководства Вагнера, без дилеме, извлачи корист колективни запад и њихови вазали и полтрони
• Тврђење Зеленског — да украјинска страна није имала учешћа у овоме је истинито. Учествовали су његови власници, тајне службе англосаксонских држава

Пише: Славко Живанов

Јевгениј Викторович Пригожин, руски олигарх, оснивач и вођа тренутно најспособније приватне војске на планети, Приватне војне компаније – Групе Вагнер, погинуо је заједно са девет путника и чланова посаде у паду приватног млазног авиона, 23. августа.

Авион је након полетања из Москве за Санкт Петербург нагло почео да губи висину и за свега неколико десетина секунди пао са висине од око девет километара, без преживелих.

Званични руски органи започели су истрагу и тек јуче званично је потврђено да су сви чланови посаде и путници погинули, потврђен им је идентитет, а даља истрага утврдиће детаље несреће или атентата.

Генеза

Пригожин је пре два месеца повео контроверзну побуну која се завршила договором, а захваљујући посредовању председника Белорусије, Александра Лукашенка. Али, могло је и друкчије, могао је да избије озбиљан сукоб између две руске фракције. Срећом није, но остао је горак укус несреће како због погибије војних пилота који су тад страдали, тако и због генералног утиска да односи између Приватне војне компаније Вагнер и руског Генералштаба, или барем најутицајних људи у том Генералштабу нису добри.

Јавност није дочекала да се потпуно расветле сви важни елементи тог догађаја, а сустигао нас је други који ће донети своје контроверзе јер су њиме заувек затворена уста једном од главних виновника догађаја. Не могу се више чути обе стране.

Ове околности биле су довољне да се са колективног запада, што увијеније што отвореније, разгласи унисона оптужба да иза инцидента стоји Путин. Амерички председник Бајден, који сасвим сигурно не зна шта је јутрос доручковао, рекао је да он не зна шта се тачно десило, али зна да се у Русији ништа не дешава, а да то не контролише Путин.

Истина, мало озбиљних људи може да поверује у случајност и спонтани квар авиона. Авион је сасвим сигурно експлодирао у ваздуху и то се највероватније десило због постављеног, скривеног експлозива у њему. Дакле, највероватније су сви путници у њему убијени као колатерална штета јер је мета био вођа Вагнера, Јевгениј Викторович Пригожин.

Заплет

Међутим, утврђивање чињенице да су Пригожина убили много је лакше од утврђивања идентитета убица. Уколико је Пригожин био велика кост у грлу руске званичне политике, не можемо да затуримо чињеницу – какав је тек проблем и невоља био за колективни запад, Енглезе, Американце, Французе и Немце. Украјинце да не помињемо, као ни пољско-балтичку боранију.

С друге стране, свежа рана од сукоба са Путином омогућила је брзо и директно бацање сумње на наследнике КГБ-а. Колективни запад “ноншалантно” је закључио да ничег нормалнијег нема у томе да руска власт физички неутралише сопствене непријатеље и отпочео је агресивну дедуктивну пропаганду у том смеру.

Међутим, први утисци углавном варају. Ствари у безбедносном сектору озбиљних држава најчешће не функционишу онако како се то представља у медијима, а доказе за то особито налазимо ако се мало дубље проникне у интересна поља и, у овом случају, интересе апсолутних корисника Пригожинове елиминације.

Председник Руске Федерације је морао знати, ту никакве дилеме нема, да ће евентуална елиминација Пригожина бити њему приписана истог тренутка кад се догоди. Да ли је руска служба толико заузета и брзоплета па организује атентат на московском аеродрому, дубоко у руској територији, не трудећи се да боље замаскира трагове? Да ли није било бољег начина?

Дакле, пошто је било очекивајуће да ће за елиминацију Пригожина као првог и јединог осумњиченог препознати Председника Путина, са становишта руске стране требало би да постоји огроман, веома важан разлог да се, свему томе насупрот, атентат изврши. Можда такав разлог може да постоји, али је сасвим извесно да је елиминација Пригожина препозната међу руским непријатељима као веома згодна прилика да се преко ње политички дестабилише Путин и то управо у оном делу родољубивог бирачког тела Русије у којем је Путинова подршка најчвршћа и најјача. Колективни запад је, дакле, апсолутни корисник бенефита из ове ситуације, он хоће “једним ударцем да убије две муве”.

Пригожина огроман број Руса препознаје као родољуба, а англосаксонци покушавају да у сукобу две патриотске фигуре ослабе моћнију и важнију, а ову другу елиминишу. Један део ове замисли је остварен, други ће вероватно пропасти, међутим, остаје низ веома важних изазова који су створени елиминацијом озбиљног геополитичког играча, вође Вагнера.

Колико год да је за запад било важно да елиминишу Пригожина због пребацивања кривице на Путина, слабљење Вагнера, утицаја на морал руске војске, патриотске јавности и јавног мњења, још им је важније да помрсе рачуне новој прерасподели утицаја у Африци.

Вагнер је извлачењем са украјинског ратишта и пребацивањем у Белорусију, са војног становишта остао очуван, способан али неангажован. Дошло је до смене формација на линијама украјинског фронта и све је указивало да ће Група Вагнер добити важне распореде на афричком тлу, где је иначе и била врло ефикасна у прошлости. Изгледало је да ће ова Приватна војна компанија помоћи свим оним афричким државама које желе да одбране сувереност и да се супротставе колонизаторима који су, гле случаја, баш државе колективног запада. Изгледало је да ће Вагнер преузети озбиљнију активност управо у Нигеру којем Француска прети војном интервенцијом и окупацијом.

Данас не знамо како ће Вагнер преживети смену команданата и руководства, али јасно је да ова формација још неко време неће бити спремна за оптимално дејство. Тешко ће неко успешно и брзо заменити толико харизматичну личност као што је био Пригожин, а не мањи проблем биће и то да неко други изгради ауторитет и кредибилитет таквог извршног официра као што је био извршни командант Вагнера, Дмитриј Уткин, који је такође погинуо с Пригожином. Овај професионалац, врхунски официр, командос и превејани војник био је неприкосновени ауторитет својим потчињеним који су стајали као страх и трепет пред непријатељем.

Хоће ли бити пуне истине?

Од политичког сукоба који је настао између руководства Русије и руководства Вагнера сасвим сигурно извлачи корист колективни запад и њихови вазали и полтрони. Они сасвим сигурно нису хтели да пропусте такав “зицер” који се између осталог огледао у одсуству озбиљне, структурне контраобавештајне заштите Вагнера. Нити би Пригожин прихватио, нити се руско руководство претргло да убеди Пригожина да прихвати део безбедносног прстена његове заштите, али последице знамо. Да је инсистирао на том службеном обезбеђењу, Пригожин би можда био жив. Прошлост се не може променити и ствари стоје како стоје. Многа питања и непознанице пратиће овај догађај и тешко ће се икада на ову епизоду ставити тачка. Неупитно, по нашем суду, остаће само тврђење Зеленског у којем је, можда једини пут у животу, говорио истину — да украјинска страна није имала учешћа у овоме. Наравно, учествовали су његови власници, тајне службе англосаксонских држава.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ