Митрополит Митрофан Баданин, СИЛА КОЈА ЗАДРЖАВА

Када се приступа размишљањима на тему духовне компоненте револуционарних идеја, неизбежно је суочавања са низом озбиљних потешкоћа.

Као прво, седамдесет година напрегнутог и циљно усмереног посла идеолога совјетске државе није могло да не остави трага и нека узнемирујућа свилена романтика револуционарног покрета прикривено и даље живи у сваком кога је живот затекао у том времену. За већину људи у нашој земљи то време представља најлепше године младости, пуне снаге, здравља, оптимистичких планова. И зато сада није нимало једноставно признање све илузорности тих циљева и дубоке порочности која лежи у самој бити револуционарне идеје, јер то признање порађа осећање увреде и дубоког разочарања. И нехотице би се сложили са Пушкином: Драгоценије су нам тмине ниских истина/Узвисује нас обмана…

Као друго, ми се дотичемо веома опасне области људског живота у духовном смислу, територије где се одиграва глобални сукоб сила светлости и таме. Свака револуција не представља ништа друго него моћни продор тамних сила који се увек догоди по допуштењу Господњем који је донео одлуку да казни ову или ону земљу или народ или конкретног човека. Силе зла, пали анђели и демони, обично свезани Божијом вољом, добијају слободу и реализују своју злобну суштину претварајући се у оружје за казну или, како кажу, постају „бич Божији“. Проблем је у томе што нема никаквих основа да се тврди да је у ово време опроштено Русији и њеном многострадалном народу и да су ти демони револуције чврсто свезани. Судећи по расположењу друштва, то уопште није тако. Управо због тога, свако ко улази у ту област спознања, дотичући се теме разобличавања тих сила и откривања тајних механизама њиховог рушилачког рада, подвргава себе немалој опасности да осети њихову демонску одмазду. У сваком случају, он ће неизбежно осећати противдејство и значајно психичко оптерећење.

Као треће, та тема је мало истражена: откривањем духовних извора руске револуције световна наука се никад раније није бавила. Међутим, ни сваки други духовни проблем по дефиницији не би могао бити професионално истражен само инструментима световне науке. То је јасно пошто је анализа таквих проблема – прерогатив пре свега специјалиста на духовном фронту. У сваком случају, оних специјалиста који не сумњају у постојање душе и чињенице о сложеном и интензивном духовном животу човека која из тога проистиче.

И, на крају, четврто: сва суштина означеног проблема анализе извора револуционарног покрета може се свести само на једну, прилично кратку хипотезу. Она гласи: степен „револуционарности“, како посебног индивидуума тако и целе земље, директно је пропорционалан степену отпадништва од Бога. Тај степен отпадништва може бити различит и свакако не увек потпуно свестан, као, на пример, код руске интелигенције, или, супротно томе, може прерасти у свесно богоборство, директну, отворено декларисану борбу против Бога, као што је било случај са бољшевицима и другим „ватреним револуционарима“. Било како било, механизми утицаја на душу те духовне заразе нису промењени: револуционарни дух потискује, истерује из човековог срца дух хришћанске вере, љубави и милосрђа. И чак и најчеститији људи одани идеји служења „радном народу“, спремни да и у смрт крену за идеала комунизма, неизбежно ће у своје срце примити дух мржње, постати немилосрдни, спремни на проливање крви, тражиће унутрашњег и спољњег непријатеља, итд. Генерално, искоренити у себи све традиционалне вредности хришћанства и утврдити се у богоборству.

Управо на тој хипотези могла би се завршити сва расуђивања о изворима руске револуције. Но пошто је потребно подробније пратити сам процес настанка те невоље у души руског народа и изобличити сву природну лажљивост духа револуције, ми ћемо наставити наша размишљања.

СИЛА КОЈА ЗАДРЖАВА

Полазећи од реченог, већ нам не изгледају чудно или непредвидљиво сви даљи бесконачни крвави злочини бољшевика, укључујући и зверско убиство царске породице које је бољшевичку врхушку повезало крвљу невиних жена и деце.

Тај злочин представља закономерни резултата целе револуционарне идеје која је својом оштрицом увек била уперена против цара, против монархије, против тог великог и мистичног служења ради задржавања „налета разрушитеља“. Тако да је то дело за богоборце било крајње неопходно и апсолутно неизбежно чак и како они нису у потпуности схватали чију су вољу извршавали у том страшном тренутку.

У вези с тим још једном подвлачим: руски монарх је био класичан пример оваплоћења тог самог јеванђељског појма „онога који задржава“, који увек постоји у свету и супротставља се силама таме, спречавајући долазак Антихриста, успостављање његове власти у свету, наступање „тајне безакоња“. О постојању тако великог и страшног служења на земљи писао је још апостол Павле:„Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава. И тада ће се јавити безаконик, кога ће Господ Исус убити духом уста Својих и уништити појавом Свога присуства“. (2 Сол. 2,7-8)

Управо због тога је владајућа елита, обузета демонима револуције, била толико неукротива у својој погибељној тежњи и фанатичној уверености у неопходност одстрањивања Николаја II од управљања земљом. Позивајући цара на одрицање, опозиционари су хорски тврдили да је то једини корак који ће донети друштву дуго чекано смиривање. И треба признати да су они били апсолутно искрени у тој својој заслепљености и погубној уверености у неопходност таквог корака. Као што је познато, император је донео своју одлуку под тим моћним притиском руководећи се једном мишљу: „Нема те жртве коју ја нисам спреман да прихватим у име стварног бољитка и ради спасења наше родне матушке Русије… У име спокојства и спасења ватрено љубљене Русије ја сам спреман одрећи се престола“. (1)

Међутим, резултат је био други: одмах после публиковања манифеста десило се потпуно супротно – пало је целокупно руско устројство света. Више није имао ко да „задржава„. Почела је свеопшта разградња народна, невиђена пројава приземних страсти у њему самом. Са неукротивом брзином Русија је клизила ка погибији. Испоставило се да је управо цар био то мистично начело које је задржавало силе зла. Сада се више ништа није супротстављало њиховом пуно доласку на власт.

О томе како се у стварности односио према царском времену руски народ који је имао прилику да живи и у дореволуционарној Русији могу лично посведочити невеликим запажањима. Моја бака Марија Степановна је пекла изузетне пирошке. Тако, када би у госте на пирошке долазили њени пријатељи и удисали аромате који су струјили из кухиње – могло се чути: „Ах, какву мириси! Управо као у проклето царско време“. због своје малолетности тада нисам могао схватити сву тужну иронију тих речи, но, упркос свему, добро са их запамтио.

Тако да је један од задатака који је партија богобораца решавала током терора који су развили и у каснијим репресијама било и физичко уништење оних који су памтили како се заиста живело у царској Русији.

Но то је с једне стране, а са друге стране – парадокс руске стварности било је то што је управо тај слој друштва, ти представници мислеће просвећене Русије, који је веома комфорно живео у својој земљи, у ствари био главни носилац револуционарног бубрења. Вечни интелигенцијиски смутљивци са урођеним незадовољством, са жељом да изнова и изнова ускомешају ситуацију. Но новој власти сада такве њихове услуге нису биле потребне и сви ти трибуни и весници револуције постали су озбиљна сметња. И ако неко од њих није био ухапшен и стрељан, био је доведен до стања животног ужаса који не дозвољава да се чак ни у мислима помене тај живот, а поготово да се допусте било каква поређења.

Ради објективног схватања свега што се дешавало у нашој земљи у то време, неопходно је чврсто усвојити саму суштину и узрок насталог ужаса и грађанског рата. Смртоносни сукоб између „белих“ и „црвених“ била је само борба за повраћај плодова Фебруарске „буржоаске“ револуције, коју су тако безобразно присвојили бољшевици у октобру 1917. године. Бели покрет по својој суштини плод је „праведног“ негодовања те саме интелигенције, владајуће елите, виших и имућних слојева руског друштва, који су се толико напрегнуто и друго трудили над свргавањем монархије, а плодови њихових напора су заграбили безобразни бољшевички ниткови. Покушаји бољшевичких идеолога да представе своје револуционарне колеге контрареволуционарима, реакционарнимм снагама, које желе повратак „омрзнуте монархије“, крајње су неубедљиви и потпуно лажни. А позната револуционарна песма тих година: Бела армија, црни барон/Поново нам спремају царски трон/Но од тајге до британских мора/Црвена армија је јача од свих – само је бољшевичка агитација и ништа друго.

Нико није мислио о обнови монархије и спасавању прогоњеног императора и његове породице. Било је крајње мало људи и истински оданих цару и њих су брзо избројали и уништили у првом реду. Бели покрет је управо због тога доживео разоран пораз што није подигао знамења монархије, није успео да распозна да се над њима одиграва казна Божија за „Јудин грех“, за издају заклетве дате 1613. године и за издају помазаника Божијег. И зато њихов „праведни гнев“ усмерен на те бруталне силе зла које су се дочепале слободе у октобру 1917. године, и зато њихова борба, рекло би се праведна, покренута против крвавих богобораца није била подржана од Господа.

Не носећи у себи покајничко расположење и будући да су били неспособни да се одрекну лукавих револуционарних парола недавних година, белогардејски лидери су често примењивали те исте бољшевичке метода застрашивања и терора, што је њихов покрет лишавало моралног преимућства, неопходног етичког примера и висине постављених циљева.

МОНАРХИСТИЧКА ИДЕЈА

Хајде да покушамо да на крају трезвено и непристрасно размислимо о томе шта је у ствари сама по себи представљала монархистичка идеја. Може бити да наше прадеде ипак нису била глупље од нас и да су овладале већом државничком мудрошћу, чувајући столећима тај облик владавине који одражава принципе божанственог небеског поретка.

„Монархија није само облик владавине – она је целовитост важних идеја и друштвеног поретка. Монархија, посебно руска, карактерише се приматом (првенством) моралног начела. Православна свест увек је то доживљавала као лично служење цара Богу а такође и свом народу, од Бога му повереном. То није каријера, није врхунац моћи, није ласкање личним амбицијама и гордости. то служење јесте хришћански подвиг, изабраност и призваност, а не лукава изборност. То је несмењива стража и историјска одговорност.

Руски император стоји над народом, класама, племенима и партијама. Он је врховни арбитар, природна Глава земље, коју чак ни смрт не ослобађа од дуга јер његово наслеђе остаје у његовом роду, у династији. До њега не допру таласи људског егоизма, зависти и злобе јер он нема шта жели за себе лично и не мора ни од кога да тражи. Његова власт се не ослања на хитроумне предизборне политичке комбинације, случајну већину гласова или моћан полицијски апарат него на морални закон као принцип царског служења.

Најталентованији председник директно зависи од већине која га је изабрала, која може вратити садашњег шефа на место на коме је раније био. У монархији – и само у њој – чува се у чистоћи принцип незаинтересованости и независности врхунске власти.

Монархија не опредељује и не меша се у однос међу слојевима и класама унутар државе: тривијални бољшевички мит о монархији као о власти попова, капиталиста и спахија срачунат је на потпуно незнање руље. Скоро увек и свуда монарси су се обазирали на најсиромашније слојеве становништва, штитећи их од притисака богатих. Управо отуд и проистиче истинска народна љубав и безгранична оданост монарху, однос као према оцу, као према цару баћушки“. (2)

У руском народу је неистребива та потреба за вољеним оцем народа, за човеком који носи личну одговорност пред Богом и људима за све што се догађа у земљи, који оваплоћује јединство народа, који кроз своје срце пропушта њихове невоље и радости. Она је заложена у нашем генетском коду и никакви лажни „демократски идеали“ не могу је затамнити. овде се скрива тајна погубног феномена симпатије народа према Стаљину. Овде је узрок чврсте љубави народа и према садашњем лидеру земље. како је „у тачку“ недавно приметио један од свештеника: „А шта ће нама избори за председника? Ми га ионако волимо“.

Говорећи о монархији, треба подвући да је „јака тенденција ка ограничењу или чак ликвидирању монархије обично била изражена код виших класа, које су тежиле да прошире своје привилегије на рачун круне и народа. Управо када су у тим вишим слојевима друштва идеје друштвеног служења заглушиване егоизмом сталежа, тада су организоване револуције: у Енглеској – од стране баронета, у Француској – буржоазије, у Русији – почетком ХIХ века дворјанства декабриста, а почетком ХХ века од стране интелигенције која се одвојила од народа и подло издала престо.

Митрополит Митрофан Баданин, ДУХОВНИ ИЗВОРИ РУСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ, (одломак из књиге, стр. 5-7 и 57-60, 62-63), Бернар, Стари Бановци – Београд, 2019.

Превео: Ранко Гојковић

Извор:
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ