Противљење “косовским изборима” – авангарда данашњице

Један од главних симбола српске борбе за очување Косова и Метохије у саставу Србије, др Марко Јакшић, изјавио је 16.7.2013. у Народној скупштини Србије да би “излазак Срба на локалне изборе на Косову 3. новембра било рушење Устава Србије”. [1] И – ником ништа. Било па прошло у “независним српским медијима”, који су изјаву народног посланика који је положио заклетву на још увек важећи устав само регистровали на покретној траци све новијих и новијих вести, које неумитно потиру оне претходне, бивајући временски ближе “светлој будућности” која нема времена за “прошлост” старију од неколико милисекунди, у којој су покопани стари идентитети којих се ваља одрећи зарад још једног угриза виртуелне ЕУ-шаргарепе, зарад још једног делића илузије да се, уз помоћ бриселских индулгенција, из старе коже може у нову. То, наравно, не бива, чак ни када је реч о Змијама, што цинични западни медији понекад умеју да јасно дају до знања својим тренутним “миљеницима”, када онако “узгред” извуку покоји скелет из њиховог (заједничког) ормара и сервирају га на страницама своје “слободне и независне штампе”, нпр. Њујорк тајмса.[2] Али – како то сада саопштити онима који су сигурни да су решили своју и “будућност наше деце” (кад кажу “наше” они управо и мисле “наше”, односно “њихове”) јавним пољупцима са шармантном Лејди Ештон – на трагу Змије и очаране Олбрајтове – или топлим братским загрљајима и породичним вечерама са драгим Гвидом, где је трајност пријатељске блискости засигурно запечаћена комотним фармеркама и откопчаним кошуљама.

Кад тако ствари наизглед стоје, зашто онда “јавност” не би имала преча посла од баналности као што је одбрана највишег правног акта у земљи? А, поготово, зашто би се тиме бавио “бескомпромисни” борац за правну државу, први потпредседник Владе Србије, када је Гвидов загрљај много јачи печат легитимитета у његовом схватању вођења државе? Уосталом, када би му темпо рушења уставног поретка земље иоле опао, претекао би га сам премијер, за кога је та ствар сада већ очигледно постала питање доказивања џентлменске части. Пољупци шармантних дама просто умеју да опију човека и учине га зависним.

Дакле, Гвидо и Алек се грле, Ивица и Кети се љубе, а ево поново нам долази и увек насмејани и пријатни Филе – није ли то знак да је све уреду, и да су сви ти приговори и гунђања око некаквог устава и некаквих грађанских права Срба са Косова и Метохије, око укидања српске државе у њеној историјској јужној покрајни, само завист на туђу срећу, кварење идиле и општег доброг расположења? Зар би се иоле пристојни људи тако непристојно церили и тапшали по раменима, зар би са тако пријатним осмесима и благо намрштеним обрвама – сигурним знацима беневолентне забринутости за будућност својих “партнера” – саопштавали услове “даљег напретка”, да то све ипак није сасвим оу-кеј? Зар сви ти изливи љубави, међусобног разумевања, добродошлице у “европску породицу народа” – зар све то може да иде заједно са нечим тако озбиљним, да не кажемо злочиначким, као што је кршење устава и закона, обмана бирача, испоручивање на десетина хиљада људи влашћу трговаца људским органима, противно њиховим уставом-загарантованим правима, међународном праву и јасно израженој политичкој вољи? [3] Простом, просечном гледаоцу слободних српских медија то се вероватно чини непојмљивим. На крају, није ли и сам Председник рекао да “Србија нема непријатеље”?[4] Он, чија жена се непрестано бави хуманитарним радом, и спремна је да, уочи Видовдана, запуца чак у Турску у обављању те свете дужности? [5] Просто се чини немогућим. Сви ти људи, тако насмејани, пријатељски настројени једни према другима, беневолентно хуманитарни према обичном свету – зар они да буду преступници највишег ранга?

Но, чињенице су неумитне. Бриселски споразум је неуставан, и темељи се на кршењу Резолуције 1244, а локални “избори” које он предвиђа за 3. новембар уистину “руше Устав Србије”, као и равноправност грађана Србије на Косову и Метохији. Можемо ли, дакле, сасвим легитимно користити већ устаљену хашку терминологију и устврдити да је посреди “удружени злочиначки подухват” бриселске бирократије, политичких представника најмоћнијих западних држава и домаће политичке класе? Упркос, опет, тим силним пољупцима, грљењима, осмесима и срдачним руковањима?

Да не би ризиковали да упаднемо управо у улогу која је оваквој врсти приговарача намењена – досадних и ситничавих закерала и легалиста, који не схватају дух времена и, доврага, једноставно нису модерни, хајде да говоримо једним другим језиком. Језиком побуне и слободе. То је суштина “Запада” и његових вредности, зар не? То га чини тако привлачним за младе и слободољубиве широм света, за све оне који би да “живе живот” пуним плућима, који стреме ка новим хоризонтима, жељни да доказују свој наводни неконформизам и “покидају окове” свакидашњице.

Ево, дакле, једног авангардног задатка: подршка бојкоту “косовских избора” заказаних за 3. новембар није само пука, “досадна” подршка Уставу – мада је на првом месту то. Но, то је и више од тога. То је јасно НЕ светској милитаристичкој корпорократији, отеловљеној у НАТО пакту, која гази и експлоатише народе широм света. То је борба за слободу да живиш у складу са сопственим опредељењима. То је борба против света перманентних диктата и услова који би у будућности непрестано стизали из Брисела.

Храброшћу и решеношћу Срба са севера Косова и Метохије, свим Србима света нуди се јединствена прилика, да заједно учествују у (још) једном историјском подухвату без преседана. Наиме, Срби су сада у јединственој позицији: у прилици су да се побуне – не на револуционарним већ на легалистичким основама. Да се одлучним, легалистичким супротстављањем бриселском диктату и подршком Србима са севера Косова и Метохије и њиховој Скупштини не само изборе за сопствену слободу, већ и да разобличе разбојничко лице саме ЕУ-бирократије, која у име “владавине права” подржава, терористе и трговце људским органима, подржава управо оне који крше домаћи и међународни поредак.

Као што је заштита природне околине нешто што је “ин” у напредним круговима Запада, тако је и антиглобализам главна истинска авангарда садашњице. И данас се многи тамо са сетом сећају побуна и уличних демонстрација 1960-их година, када је живот бар накратко, бар привидно повратио свој смисао. Не мали број припадника данашњег глобално-корпоративног естаблишмента с поносом истиче да су се “и они бунили” током 1960-их, па чак попушили и по који “џоинт” уз музику Хендрикса или Џенис Џоплин, можда чак и на Вудстоку. Хоће ли се за коју деценију неко исто тако сетно присетити златног лета 2013, када је, на таласу исландског одлучног НЕ бриселском царству нужности, још један европски народ, српски, кренуо сличним путем слободе од тоталитарне хидре коју је Едвард Сноуден недавно додатно разобличио? Ради подсећања, револуционарне и слободарске 1960-те су у Америци кренуле легалистичком борбом студената Берклија за слободу говора и академске слободе. Срби опет имају шансу да буду у центру збивања, и на правој страни историје. Само ако то желе. Јер, немају ништа да изгубе – осим својих окова.

____________________________________________________________________

Александар Павић / Фонд Стратешке Културе