Урадите оно што морате…

Када сам чуо ову причу, дотакла ме до дна. Дванаест година уложеног труда, времена, новца и не одустајања упркос томе што ваш рад никоме није потребан осим вама самима, али га и даље обављате. А онда једног дана спасите 81 живот… Фраза „Чини шта мораш“ у Православљу поприма посебно значење и дубину. Ова прича говори о невероватној унутрашњој снази и личном духовном достигнућу једног човека.

Сваки човек живи од дела својих руку. И сваки човек испуњава своју дужност. Али како се може избећи гунђање и незадовољство када су ствари тешке? Како не посумњати иако не видиш резултат свог рада? Како се одупрети малодушју када вас људи не разумеју и мисле да сте луди? „Чини шта мораш…“ У Православљу ова фраза поприма посебно значење и дубину.

Значење је једноставно и одавно су га светитељи објаснили: не гледај око себе, не упоређуј се, не очекуј награду – само дај све од себе сваки дан, без изговора и услова. Ради шта мораш, не очекујући хвалу и захвалност, не тражећи ништа заузврат, јер све што чиниш, чиниш пред Богом, који никада неће посрамити своје дете…

Ево дивног примера. Инцидент се догодио 2010. године. Авион Ту-154 са 81 путником летео је за Москву из Јакутског града Удачни. Неколико сати након полетања, отказали су сви електрични уређаји авиона. Искључени навигациони системи оставили су посаду глувом, немом и слепом за комуникацију са земљом. Принудно слетање је једино решење у таквој ситуацији.

Пилоти су одлучили да се спусте, али слетање у густу тајгу било је равно самоубиству. Једина могућа опција је покушај слетања на воду реке Ижма. Чинило се као да је несрећно слетање неизбежно. Путници су почели да паниче.

Одједном је навигатор узвикнуо: „Команданте, трака за писту право напред!“

Била је то писта напуштеног аеродрома код села Ижма, који дванаест година није примио чак ни мале авионе. Током читавог овог периода, једини „запослени“, Сергеј Михајлович Сотников, наставио је самоиницијативно да одржава писту, уклањајући смеће, шишајући жбуње и дрвеће, а зими лопатајући снег.

То апсолутно није била његова зона одговорности (Сергеј Михајлович је био одговоран само за хелиодром), али он је наставио да купује дизел гориво о свом трошку, палио трактор и чистио писту од 1340 метара. Лети је уклањао изданке брезе који су се упорно пробијали кроз бетон. Дванаест година тешког, незахвалног и рекло би се, бескорисног рада.

Ипак, било је то неопходно за Сергеја Михајловича, који је радио на аеродрому Ижма од првог дана његовог постојања. Када су га питали зашто то ради, само би обрисао чело, упалио трактор или узео косилицу и отишао до свог вољеног аеродрома надајући се да ће једног дана његова писта поново примати авионе. Међутим, небо је било празно све док једног дана глас из телефона није викнуо:

„Михалич! Тешка „даска“ долази на земљу! Кружи преко писте!“

Сергеј Михајлович је појурио на аеродром. „154-ворка“ је правила четврту рунду кружећи изнад траке. За слетање тако великог млазњака потребно је око 2,5 километара писте, док је на располагању било мање од половине. Међутим, Сергеј Михајлович је зналачки и одговорно био покосио шибље иза писте…

Авион је слетео без превртања или запаљења. Штавише, нико од путника у авиону није теже повређен!

Касније су стручњаци то слетање назвали правим чудом. Међутим, пилоти су знали да је право чудо писта која се појављује ниоткуда усред тајге.

Истовремено, ничега ту није било натприродног: чудо је било дело Сергеја Михајловича Сотникова и његовог залагања.

Када сам чуо ову причу, пробола ме до краја. Дванаест година! Дванаест година уложеног труда, времена, новца и не одустајања упркос схватању да ваш рад, углавном, никоме није потребан осим вама самима али га и даље обављате, а онда једног дана спасите 81 живот…

Ова прича говори о невероватној унутрашњој снази и личном духовном достигнућу једног човека. Она је такође и на свакога од нас. Можда се с времена на време сви запитамо да ли радимо исправно јер то нико не примећује.

Прича о Ижемском чуду још једном потврђује истину: човек се не може испунити освајањем света око себе и освајањем нових друштвених статуса већ само у служењу другима и давању себе може се постати стваран и пронаћи свој пут у животу.

За то је потребан труд, духовни рад и пре свега одлучност да се предамо вољи Господњој. Међутим, чим се посветите томе, Господ вас подиже у своје брижно и љубазно наручје отварајући вам незамисливе хоризонте, а вама не остаје ништа осим захвалности Њему…

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ