Желидраг Никчевић: ЗАПИС О ТАЛЕНТУ И КУКАВИЧЛУКУ

(Неуморни Мило Ломпар је за јесен у Андрићграду најавио скуп посвећен совјетској књижевности. Припремајући се за полемику – а биће је, наравно, јер је у нашој тужно позападњаченој култури та књижевност потцијењена и заборављена – забиљежио сам овај мали узгредни )

Занимљив разговор се једном водио између шефа совјетске државе Јосифа Висарионовича Стаљина и пјесника Бориса Леонидовича Пастернака. О догађају постоје бројна свједочанства; један истраживач их је набројао дванаест или тринаест. За ову прилику бирам верзију која ми се чини најљепшом.

Разговор се десио 13. јуна 1934. године, након хапшења Осипа Мандељштама, по достави због његове пјесме „Живимо, не осјећајући земљу под собом …“. Пјесма је садржала следеће редове:

„И где год неки разговор поведеш
Ту се одмах сете кремаљског горштака
Његови су прсти као црви масни
А речи његове к’о тегови тешке,
Очи, кад се смеје, на бубашвабе личе
Влада сјај у њима од чизама сара
Око њега багра такозваних вођа
Све за њега чине ови полуљуди;
Звижде, цмиздре они, понеки мјауче,
Он једини грми, удара и туче.
Као потковице тај указе дели,
Неком у слабину, у чело, у око
Свака смртна казна за њег’ је милина –
Широке, ах јесу, груди Осетина.“

Занемаримо на тренутак чињеницу да је нешто касније, у јануару 1937, тај исти генијални Осип Емиљевич написао „Оду Стаљину“, коју је Јосиф Бродски сматрао „грандиозним остварењем“, да су у фебруару исте године рођени стихови о војној паради („Обороняет сон…“), гдје се помиње „једноставни мудрац“, а почетком марта: „Ако би ме наши непријатељи узели…“, са финалом: „Разум и живот будиће Стаљин“ – вратимо се у драматични јун 1934. године.

Пошто се увредљива пјесма ширила по кулоарима, Мандељштам је ухапшен, а код Пастернака је зазвонио телефон. „С вама ће разговарати друг Стаљин“.

Стаљин: Здраво друже Пастернак. Шта мислите о вашем пријатељу, пјеснику Мандељштаму?

Пастернак: Ух-ух… Ја некако… Он припада другом правцу… Акмеисти, они су… Не, не могу да судим о његовом раду.

Стаљин: Али, он је мајстор? Мајстор?

Пастернак: Друже Стаљине! Ја бих желио да са вама попричам о нечем другом.

Стаљин: А о чему?

Пастернак: О животу и смрти…

Стаљин: Видим, нисте у стању да се заузмете за друга…

И Стаљин је спустио слушалицу.

Нема сумње, овај дијалог је мало ремек-дјело. Као у шаховској блиц партији двојице велемајстора. Први одмах уступа иницијативу, мами противника, наводно тражи помоћ. Као, неспособан је да донесе одлуку без савјета уваженог специјалисте. Али други, такође велемајстор, вјешто ескивира: „Зар ВИ не можете да донесете одлуку? Па ја сам тај који не може да одлучује! Ко сам уопште ја да доносим некакве одлуке!“

Људи који се помало разумију у поезију и у политику овај разговор тумаче врло различито – у зависности од тога на чијој су страни њихове симпатије. Ако су „за Пастернака“, онда се закључује да је разговор смишљено изругивање. Тиранин малтретира Пјесника. А ако су „за Стаљина“ – онда се ту појављује и додатак који је наводно изговорио Стаљин: „А ево ми, бољшевици, увијек се заузимамо за своје другове. Не остављамо их на цједилу“.

Наравно, људи желе да све у историји буде романтично. Рецимо, да Пастернак одбруси: „Стаљине, ма носи се!“ Било би то дивно, заиста. Нама. А њему? А шта ће онда бити са Зинаидом и Стасиком? (Или кога је већ тада имао Борис Леонидович.)

Или да Стаљин каже, великодушно, уз широки осмјех: „Како-како? Као црви и бубашвабе? Аха-ха-ха-ха… Баш симпатично! Ко је то написао? Ман-дељ – шта? Ма добро, нема везе, частите га!“

Нажалост, такви подвизи се у стварности врло ријетко дешавају.

Да размислимо шта је, осим голог страха, спријечило Пастернака да одговори на директно питање тиранина. Зашто није одговорио: „Да, он је мајстор“? Па нису га питали ништа о политици, ту је Стаљину све било јасно. Стаљину је очигледно био потребан некакав разлог да поштеди талентованог непријатеља – иначе не би позвао експерта. (И овако се на крају ограничио кратким изгнанством у Вороњеж.)

Тако се испоставља да се Пастернак страховито уплашио и да је зато одбио да спаси Мандељштама.

Да послушамо, ипак, још једном те чудне реплике. Прво иде диктаторово директно питање; „шта мислите у вези са…“, затим долази избјегавајући одговор писца: „он припада другом правцу“ – то јест, јасно је би директна подршка била опасна, али је такође срамотно осуђивати пријатеља. Онда долази друго питање о „мајсторству“ – оно захтијева јасно прецизирање. „Не бој се, не питам те за политику, ја добро знам да ме сви ви мрзите и баш ме брига – интересују ме његови професионални квалитети“…

Као што рекох, постоји више од десет верзија овог разговора. Али Пастернакова фраза „о животу и смрти“ присутна је свуда, тако да је по свему судећи била изречена. И за ту једну једину фразу оба саговорника заслужују честитке. Један за храброст, други за трпељивост.

Свима је познат велики број анегдота о томе колико је брзо и духовито Стаљин умио да реагује. Ево једне.

Баљшој театар је припремао нову поставку Глинкине опере „Иван Сусањин“. Чланови комисије, на челу са предсједником Бољшаковим, саслушали су оперу и ријешили да је из ње неопходно уклонити финале „Слава руском народу!“, јер је то, наводно, афирмација црквености и патријархалности. Кад су о томе извијестили Стаљина, он је рекао: „А ми ћемо поступити друкчије: оставићемо финале, а уклонићемо Бољшакова“.

И сад замислите да је Стаљин заиста чуо ту Пастернакову фразу „о животу и смрти“. Да ли је неко тада то могао да му каже? „Ах, о смрти…“, – могао је да одговори тиранин, а какве би биле последице можемо само да нагађамо. Тим прије што се заиста радило о животу и смрти – и код Пастернака и код Мандељштама. Због тога – честитке Пастернаку. А Стаљину који ништа није одговорио – због уздржаности.

На крају, док размишљамо о моралним аспектима случаја, присјетимо се да се апостол Петар три пута одрекао. Он се просто препао, иако је то била тренутна слабост. А питале су га обичне служавке, чак не ни стражари. А Пастернак је бар покушао да помогне Мандељштаму. Упозоравао га је да буде опрезнији, да не иде около и свима чита опасне стихове.

С друге стране, такође морамо имати у виду да су либерали, и кад су веома талентовани, обично преиспољне кукавице. Кад реална животна ситуација захтијева ризик и саможртвовање, спремни су да издају и своје идеје и оне који су им веома блиски.

P.S. Узгред буди речено, управо на то данас рачунају наши непријатељи. Одузмите момку од 30 година ајфон, и он ће продати отаџбину. А што се тиче талента – познавао сам приличан број веома талентованих људи – ноторних ниткова и ништарија.

Извор:
ИСКРА