Рафи Џабар у Донбасу: Био сам спреман на смрт

Како је после рањавања и ампутирања обе ноге, позивни Абдула, пореклом Авганистанац, одлучио да остане на положају, сматрајући то својим дугом Русији?

Рафи Џабар, позивни Абдула, добровољац на донбашком фронту прве кораке у овом рату направио је са чеченском групом која је у епској бици ослобађала доњецки аеродром. У његовој ратној биографији уписане су све борбе које је водила легендарна бригада „Восток“, али и тешко рањавање 2017. када су православни свештеници затражили од своје пастве да му дају крв. Тада је, присећа се, много људи, студената, лекара, рудара, војске различитих националности целог народа Донбаса дошло да му да крв.

О свим овим детаљима, Абдула је на седници Савета за међунационалне односе упознао председника Русије Владимира Путина.

„Пуно вам хвала на посвећености вредностима за које живимо и за које се боримо“, рекао је тада Путин.

Рањавање и чињеница да је остао без обе ноге није га обесхрабрила. И даље активан на фронту, суочен са новим задацима, поручује: Захваљујем се вољеној, крвљу натопљеној степи, измученој у биткама, Првом армијском корпусу ДНР, трупама Руске Федерације. Они ме нису отпустили и моја борба против зла се наставља.

У ополчењу је било доста момака из разних земаља, али ви сте ваљда једини, да знам, пореклом из Авганистана. Откуда ви на Донбасу?

Овде су била тројица Авганистанца за које сам чуо, један такође са позивним Абдул. A мој долазак овде може да се објасни само широм сликом у коју стају векови. Постоји израз „Велика игра“ и она траје вековима. У тај временски период стали су многи преврати, ратови, историјски догађаји, и три англо-авганистанска рата.

Када је Русију, током најтежег рата, растргао хаос револуције 1917. у Авганистану се одвијао трећи англо-авганистански рат. Емират Авганистан је након рата признао РСФСР коју нико, баш као ни ДНР И ЛНР, није хтео да призна. Врангел, Колчаков, а у Украјини Скоропадски, Петљура били су подржани од Запада на све могуће начине. После Авганистана РСФСР су почеле да признају и друге државе.

Од тог тренутка склопљено је много уговора о подршци и узајамној помоћи. На основу таквих споразума, Авганистан је добио два авиона и око 30.000 пушака што је значајно ојачало одбрану од тамошње Антанте – у то време Британаца и њиховог утицаја. Када све ово ставимо у данашњи контекст јасно је како се десио грађански рат у Авганистану.

У којим околностима ваша породица напушта Авганистан и долази у Совјетски Савез? Ко је сносио највећу одговорност за дешавања у вашој земљи?

Сећања су била у основи оваква: све је било узнемирујуће, знали смо да нам очеви умиру, знали смо да хаос може да преплави земљу. Знали смо да цео свет даје оружје за убијање Авганистанаца. И отишли смо и помислили да смо можда последња шанса за нашу земљу.

У то време Авганистан је био подељен на две стране. Пола моје породице је било на једној страни овог сукоба, половина на другој. Завршио сам у Совјетском Савезу. Авганистанска страна је 27 пута током целог авганистанског рата тражила улазак трупа, истоветно као што је ДНР тражио улазак руских трупа. И мислим, да сам почео да студирам у Совјетском Савезу како бих био спреман за каснији повратак у Авганистан.

Али Совјетски Савез се распао и како је тамо био непријатељски режим, изгубио сам прилику да се вратим. У овом контексту, то је као Десни сектор у Украјини. Недавно су трупе НАТО-а протеране из Авганистана, али многа питања су још увек не разјашњена.

Аналогије са Донбасом се нижу…  

Авганистанац је убијао Авганистанца оружјем које су дали Американци. Сада ми видимо америчке бомбе и америчко оружје у Украјини. Тада је цела Европа дала оружје људима који су себе сматрали муџахединима и који су искрено водили овај рат у присуству совјетских трупа. Али када су совјетске трупе отишле, прихватили су оружје од НАТО-а, као што то сада ради Десни сектор. ХИМАРС, „стингер“, исти системи за ометање радио-веза, одређивање правца, сателитску навигацију – цео свет је, као и тада, у том рату, и сада уједињен. Као што су се Авганистанци међусобно убијали и били таоци овог рата, то се догодило и украјинском народу.

То је превсаходно утицало на вашу одлуку да се придужите ополченцима на Донбасу?

Када је почела дестабилизација, Мајдан, посебно спаљивање људи 2. маја, схватио сам да долази нешто страшно, да је зло које је завладало оно које је уништило Авганистанце и наставља да их уништава. Схватио сам да мобилишу многе људе који чврсто држе руке на ушима и не желе да чују за рат.

Обратио сам се пријатељима из патриотског блока од којих су многи ишли у Донбас. Рекли су ми да креће група из Одесе и Харкова. Ови момци су очигледно мислили да сам специјалац и да се само претварам. Рекли су: Пођите са нама, потребна нам је помоћ и подршка. Као муслиман, Авганистанац, као свака пристојна особа, као особа из совјетског миљеа, нисам могао а да не одем и пружим ову помоћ.

У Курану пише да ако видите да се неправда дешава, спречите је. Ако немате снаге, плашите се за свој живот, онда бар причајте о томе. Пошто ми је Свевишњи у својој милости дао снагу и способност да говорим и радим – отишао сам у Донбас. Завршио сам у батаљону „Восток“, чеченској групи од 27 људи који су 26. маја били на доњецком аеродрому.

У преводу Абдула значи – Слуга Божији. Да ли је позивни био ваш избор?

Када сам скочио са камиона Камаза на територију једне од јединица МВД коју је заузео батаљон „Восток“, питали су ме: Како се зовеш? Одговорио сам: Рафи. Кажу: Рафеет? Кажем: Не, Рафи. Питају: Рамил? Кажем не, Рафи. Кажу: ааа, Рафик!

У тренутку сам се сетио брата Чечена, човека невероватне физичке снаге, високог, бистрог, светле енергије који је пленио својом добротом и односом према људима. У свему сам се угледао на њега и рекао сам: Абдула.

Прве дане ополчења проводите са чеченском групом. Како сте доспели тамо?

У Ростову на Дону бавио сам се друштвеним активностима, укључујући међунационалне односе. Једном приликом позвали смо Авганистанце, интернационалисте, почастили их, разговарали. Ту је био и официр из руководства 22. бригаде ГРУ. Пришао сам му, поздравио га, а он ме је узео за уво, одвео до команданта чеченске групе и рекао: Сада си ти његов заменик.

Немајући искуства, угледао сам се на своју чеченску браћу. Ови момци су прошли кроз најтеже борбе и искушења. Они су са крова доњецког аеродрома пружали отпор непријатељу. У том тренутку на крову је већ било мешовито и неке пaрaметре је заузео амерички ПВК „Блекватер“, у то време већ преименован у „Академи“ – они су били ангажовани у специјалним операцијама Пентагона.

И ето, угледао сам се на те момке, научили су ме да чистим оружје, научили су ме свему. Ови момци су изашли на кров аеродрома, изложили су своје груди и рекли: „Ви сте наша браћа, не желимо да вас убијамо. Овај аеродром нам је потребан, јер ће сада овде слетати авиони са оружјем, авиони са којих ће се спуштати техника и кретати маршевске колоне на Доњецк, организујући геноцид. Није потребно“. Ето, ти момци су ме обучавали током мојих првих борбених сучељавања.

Једном приликом сте рекли да хиљаду пута у смртној опасности метак може проћи, али хиљаду и први – не. Заправо, ви сте били спремни на смрт, рањавање..?

Био сам спреман да умрем сваког тренутка. Наравно, замолио сам Узвишеног Алаха за још времена како бих учинио неко добро дело, како бих се захвалио онима који су ме прихватили. Јео сам њихову храну дуги низ година, они су ме учили, од ових људи добио сам много доброте. И разумем да их секу, убијају, силују… Волео бих да казним оне који и помишљају на тако нешто.

Повреда вас није спречила да останете на фронту. Како изгледа ваш ангажман данас?

Војник сам, Слава Свевишњем и као политички инструктор сада водим разговоре са борцима. Апсолутно не у стилу „данас морамо, домовина је у опасности, скупићемо своју вољу у шаку“ – не, сасвим другим методама.

Посвећен сам и лечењу, пошто ми је војни корпус наредио да прописно спакујем ствари, одем у Москву и бавим се протетиком.

Из првог таласа ополчења преживео је тек део бораца. Колико ова колективна фотографија мртвих обавезује Русију на безусловну победу?

Није реч само у њиховим портретима. Ово је њихов начин, они ће за ово одговарати пред Богом. Долазећи Свевишњему, измучени, рањени, стрељани, рећи ће: Бранио сам своју земљу. Овако сам дошао до тебе, ово је мој пут. Одговоран сам за себе и за пут којим сам прошао са њима. Уопште, мој сан је да дођем и станем на исти начин пред Свевишњег, растрган на комаде, прострељен или нешто треће.

Како се односите према антиратним тоновима који неретко долазе из појединих „елитних“ кругова?

Не могу себи приуштити да кажем било шта о томе. Добио сам задатке и ја их извршавам. Лично, не могу да кажем да нису наши. Могу рећи да сумњају. Доћи ће време када ће они који сумњају – пре или касније – постати наши. И зато не желим да их увредим. Разумем да они имају своју визију овог питања, која се суштински разликује од моје. Ово ме боли и хтео бих да им бацим стих, заливен бесом, вређањем и хистеријом, и, можда, чак и да их ударим у лице. Али ја то себи не могу да приуштим. Наш рат има сасвим другачије одлике и наши војници морају да буду спремни да се понашају на сасвим другом нивоу – не само на бојном пољу, већ и на улици, у обичном животу, на сваком месту. У неким другим околностима вређање војника резултирало би хапшењем.

Како изгледа живот у легендарној бригади „Восток“ и по чему се она разликује од других које ратују на овом делу фронта?

Батаљон „Восток“, Каскада ОБТФ (Оперативно војна тактичка формација, прим. прев.), 1. и 2. армијски корпус, јединице Руске гарде и остали – сви смо ми једна велика породица. Такође, представници специјалних служби, других одељења, представници управе, наставници, лекари, чак и онај радник који сада копа угаљ да би зими борци испружили руке над топлим шпоретима – сви смо ми једна велика породица, сви ми водимо херојску битку у овом рату добра са злом. Знам да ако пропадне Русија, ако, не дај Боже, сломе Русију, ако! – тада ће свет кренути сасвим другим путем и започеће нова ера неофеудализма. И људи ће радити за неколико кромпира и љубити газди ноге. Они то још не схватају.

Извор:
РТ