Дугин: Пригожинов метеж био је судар две патриотске струје различитог набоја

НИШТА ВИШЕ НЕЋЕ БИТИ ПО СТАРОМ, А СВЕ ЋЕ СИГУРНО БИТИ У ЗОНИ ПОБЕДЕ

* Био је то својеврсни кратки спој у патриотском сегменту, сукоб не толико оријентација и циљева колико брзине и метода

* Путин персонификује не само легитимну власт, него и државу и политички систем. Он је такође историјска личност. А своју функцију и сам политички систем учинио је легитимним управо корацима које је предузео да спасе Русију. Другим речима: Путин је више од председника државе

* Огромну и заправо спасоносну улогу у решавању готово кобног сукоба одиграо је и председник Белорусије Александар Лукашенко. Он скромно одбија да буде признат као херој, али је управо то. У тешком тренутку за Русију, он се показао као главни пријатељ, као носећи стуб наше државности

* Побуна је завршена. Русија је издржала и само ојачала, прошавши тако озбиљан тест. Није само Путин победио, он је ионако победник, а нико није ни доводио у питање његов ауторитет. Победио је патриотски курс. Формални захтеви побуњеника неће бити испуњени. Али Кремљ не може а да не извуче закључке из онога што се догодило

____________________________________________________

Aутор: Александар ДУГИН

СВИ покушавају да схвате смисао војне побуне 23-24.06.2023. Озбиљност догађаја је очигледна свима, чак и онима који покушавају да се нашале или да све утопе у детаљима.

Русија је умало пропала, али овога пута не због завере либерала и западних обавештајних служби (од којих је суштински пропала почетком 90-их и тешком муком почела да се, захваљујући Путиновим невероватним напорима, постепено диже из пепела), већ услед судара две патриотске тенденције различитог набоја.

Био је то својеврсни кратки спој у патриотском сегменту, сукоб не толико оријентација и циљева колико брзине и метода.

Председник Русије је покренуо специјалну операцију у Украјини и то је било једино могуће решење да се Русија спасе, сачува и ојача свој суверенитет који је био доведен у питање агресивном стратегијом глобалиста и руководства НАТО-а.

Путин води победи и више пута је понављао да ће специјална операција трајати све док њени циљеви не буду у потпуности постигнути. А то захтева пуну контролу над политичким простором Украјине.

Да, пут до победе се показао тежим него што смо се сви надали, али Русија је њиме кренула неповратно.

Путин персонификује не само легитимну власт, него и државу и политички систем. Он је такође историјска личност. А своју функцију и сам политички систем учинио је легитимним управо корацима које је предузео да спасе Русију.

Другим речима: Путин је више од председника државе.

Оружана побуна против било ког државног лидера је нешто изузетно. Али, чак и такав теоретичар самодржавља какав је био руски светитељ Јосиф Волоцки у свом „Просветитељу“ указује да цар, коме се треба имплицитно увек и у свему покоравати, губи легитимитет ако изда Бога.

Ни сакрални статус помазаника Божијег не спасава у ситуацији када су у питању највиши идеали народа и друштва. Путин је спаситељ Русије, и зато је неприкосновен, а његов ауторитет неоспорив – пре свега у очима патриота. Ово није формалност, већ најдубља истина.

Зато сваки насртај на његов живот, противљење његовој вољи и оспоравање аутоматски стављају онога ко пође на то не само ван закона, већ и изван логике руске историје.

И није битно да ли су захтеви побуњеника праведни или не. Већ сам чин побуне је неправедан.

Међутим, мора се узети у обзир и да су Вагнерови фронтовци прави хероји и истински руски патриоти. То је и сам председник препознао и истицао у свим фазама сукоба, и док је трајао и потом.

То су људи који су проливали своју крв у жестоким борбама, који су остварили спектакуларне победе, који су учврстили дух целог народа, постајући узор херојства и фронту и позадини.

Очигледно су желели „најбоље“. У току најтежег рата имали су горак осећај да се многе војне старешине не носе са својим непосредним обавезама и да су сметња победи. А беспослене градске елите уопште неће да пусте рат у себе, проводе се и тове, као да се ништа не догађа, као да специјална операција није ни почела.

Чинило се Вагнеровцима, као и многима у Русији, да се јаз између фронта и позадине само шири.

Смрт и несебичност неких у оштрој су супротности са равнодушношћу и цинизмом других.

Додајте свему неизбежну промену у психи и свести људи који се даноноћно баве насиљем, смрћу, ужасима жестоког рата, и њихови поступци добијају извесну логику. Али, не и оправдање.

Грађански рат је избегнут само зато што је Путин разумео и прихватио ову логику. Председник није кренуо путем демонизације побуњеника јер се удубљивао у њихово стање. Уосталом, он је и сам ратник, борац и херој.

Он је све започео и сноси – пуну одговорност.

Наравно, било би немогуће и погрешно ићи пристати на оружану уцену да би се задовољили захтеви побуњеника. Нико то не би урадио. Али, фатални сукоб је успео да реши Путин, чији су се патриотизам, љубав према Отаџбини, одговорност и воља за победом показали дубљим, потпунијим и фундаменталнијим.

Огромну и заправо спасоносну улогу у решавању готово кобног сукоба одиграо је и председник Белорусије Александар Лукашенко. Он скромно одбија да буде признат као херој, али је управо то.

У тешком тренутку за Русију, он се показао као главни пријатељ, као носећи стуб наше државности.

Свака му част за то и свака похвала.

Дакле, није се радило о сукобу идеологија, већ о сукобу две брзине –максималисти фронта сами себе су детонирали пред умеренијом и флексибилнијом политиком центра, усмереном, међутим, ка истом циљу.

Први пут за последње три деценије, либерали који су владали 90-их и играли велику улогу у опозицији Путину 2000-их, овога пута су били одсутни. Они су потпуно искључени из идеолошког живота државе и друштва, представљају одвратни, али немоћни фантом недавне прошлости.

Није им место на Путиновом патриотском курсу, а за оне на фронту су само директне мете, чак и ако се не изјашњавају гласно.

Није случајно што је Вагнеров марш одржан под слоганом правде и био номинално усмерен против олигархије и корупције, који су директан наставак срамних 90-их, које у савременој Русији нису потпуно иживљене, али не заузимају политичке позиције.

Идеолошка територија Русије данас је неповратно прешла у зону патриотизма. И сада се међусобно не сукобљавају присталице Русије и њени противници (либерали и западњаци), већ искључиво патриоте, додуше различитих размера, различитих брзина.

Побуна је завршена. Русија је издржала и само ојачала, прошавши тако озбиљан тест. Није само Путин победио, он је ионако победник, а нико није ни доводио у питање његов ауторитет. Победио је патриотски курс.

Очигледно, формални захтеви побуњеника неће бити испуњени. Али Кремљ не може а да не извуче закључке из онога што се догодило.

Ништа више неће бити по старом. Најозбиљније промене у систему неминовно долазе. А све ће се сигурно налазити у зони Победе.

Правда се не може тражити силом, уз угрожавање саме егзистенције државе – на радост њених најгорих непријатеља. Посебно је злочин побунити се против земље и народа док воде смртоносни рат против најјачег непријатеља – колективног Запада.

Али, такође је јасно да ми заиста немамо довољно правде.

Путин је, победивши у најтежој другој чеченској кампањи, јучерашње противнике претворио у одане присталице, који су се и у специјалној операцији показали као хероји, дајући своје животе и проливајући крв за велику Русију.

Наравно, наши су – у најдубљем смислу – и Вагнерови ратници и сви они који свим срцем и душом теже Победи.

Ако степен правде у нашем друштву порасте, посебно када се у ситуацији надолазеће катастрофе неке високе личности (посебно из реда олигарха) испоље у најодвратнијем светлу, то ће само ојачати ионако темељне позиције наших председника, а захвални хероји фронта постаће његови најпоузданији чувари. Језгро нове, праве елите – о чему је и сам председник директно говорио на састанку са ратним извештачима.

Нема сумње да ће земља и држава из ове страшне кризе изаћи обновљене, оснажене и са јаснијим схватањем пута којим ће се остварити наша Победа.

Узалуд су се непријатељи радовали док су гледали како се Вагнер креће ка Москви.

Ситуација се рашчистила и сада ће сви наши походи бити – у супротном смеру.

Извор:
ФАКТИ