Абхаз: Украјинци су сломили зубе о наше момке

Колико год погинуло Украјинаца, колико год наших момака – није нас брига. Наша земља мора да живи, говори легендарни командант „Пјатнашке“ Ахра Авидзба

Ахра Авидзба, позивни „Абхаз“, на челу је међународног добровољачког батаљона „Пјатнашка“ који се од 2014. прославио у биткама за Саур-Могилу, Иловајск, Маринку, као и у борбама у области Дебаљцева и на аеродрому у Доњецку.

Са њим разговарамо о томе на којем сектору се сада бори, како тече украјинска контраофанзива, зашто доноси одлуку да уђе у овај рат, те како се Абхазија односи према својим синовима палим за слободу Русије.

Ако би хтели у неколико речи да мапирамо „Пјатнашку“ на донбашком ратишту онда би то било: јединица на најкритичнијим и опаснијим секторима фронта. Откуда та несаломива воља код ваших бораца?

Више од свега за то је заслужно васпитања. Зато што „Пјатнашку“ чине људи које су одгајали родитељи, а не ТВ. Зато они познају своју историју, воле своју земљу.

Све који су овде дошли, не рачунајући мештане којима је рат дошао у кућу, довео је осећај једне земље, једног света и схватање да је Донбас данас штит руског света.

Које тачке фронта покривате у овом тренутку?

Сада се „Пјатнашка“ бори на авдејевском правцу, ушли смо у индустријску зону, могло би се рећи, наслонили смо се на ивицу Авдејевке. Седимо и не дозвољавамо да непријатељ дође на идеју да изврши неку врсту контранапада на Доњецк. Стога га тучемо на границима Авдејевке.

Да ли је на Западу дуго најављивана украјинска офанзива донела нека померања на линији фронта?

Они су концентрисали механизовану песницу способну да пробије ову или ону линију одбране. То, рачунали су, не зависи од тога да ли је Русија спремна или не, већ чињенице да је ово 10 одсто укупне војске, а када она иде на једно место, не на више праваца, него на једно место, онда би требало да постигне и најмањи успех – на пример, заузимање града.

Овако су они мислили. И на крају, када су пошли, дух и страст наших момака натерали су их да од старта сломе зубе. Оружане снаге Украјине су заузеле неколико ровова, али су убрзо биле принуђене да их напусте и изгубе… Ако је имала 60.000 обучених бораца, Украјина је данас званично признала више од 5.000 мртвих. А ако има мртвих, има и рањених. То значи да је већ 10 одсто ударне песнице нокаутирано.

Дакле, остаје да завршимо остало и онда крећемо у офанзиву.

Иза битке за Донбас остало је гробље мртвих војника. Колико је украјински режим спреман да још жртвује својих људи?

Украјина је спремна да жртвује све. Из разлога што она није господар своје судбине. Она је контролисана споља. Зато њихова идеологија налаже борбу са Русијом до последњег Украјинца.

Ништа се ту није променило за ових девет година. Они који гурају Украјину ка томе су САД и њени послушници из ЕУ, Европљани који су заборавили да су они освојили Америку, а не Америка њих. А Стари свет, заборављајући ову причу, преобразио се у демона пред лицем Сједињених Држава.

Да ли су раније тамо одлазили најинтелигентнији и најпрофесионалнији људи? Не, јахали су они који у Европи нису били пожељни. Жртвовали су оне за којима нису жалили а на њихов рачун освајали су нове територије – злочинци и њима слични. И, како кажу, од јабуке се шљива неће родити. А то што су се за ових 100-200 година преобукли и опрали не значи да су постали људи. И њиховa негативност је почела да се емитује, само сада у другом правцу.

С ким се ту идентификују Украјинци?

Украјинци су данас исти ти Индијанци које је некада покорила Америка…

Једино питање које бих желео да поставим овим истим Украјинцима је: где су сада ти лојални Индијанци? Они не постоје. Они који остану у животу, у резерватима су. Дакле, данас Украјинци иду истим путем.

Они јесу наши људи, али су издајници. И зато је питање овде једноставно: ако желе Европу, нека иду у Европу. Нека напусте наше територије које су наши дедови бранили вековима, заливали крвљу и знојем, а које они сматрају својим због чињенице да се распао Совјетски Савез и да су почеле да се стварају неке политичке приче и да се Украјина појавила на мапи…

Из неког разлога, Северни Кипар није признат толико година, низ других земаља није признато. Зашто су Украјина и Косово брзо признати? Зато што то води распаду Русије и у политичким је интересима Запада. Али то није у нашем интересу. Зашто да гледамо на интересе Запада? Гледамо на интересе наше државе.

Помирили смо се са идејом да колико год Украјинаца умрло, ма колико нас умрло, није нас брига. Наша земља мора да живи.

Аналитичари прогнозирају дуг и исцрпљујући рат. Шта ви, који сте у Донбасу, кажете на то?

А кога ће он исцрпети? Русија није хтела да се бори – иначе би унапред почела са припремом новог оружја. Изнели су оно што је било у магацинима. И боримо се својим оружјем.

Наш противник, Украјина борила се са совјетским наслеђем које јој је оставио СССР, затим се борила са совјетским оружјем које је остало у Европи, а које је НАТО откупио и пренео у Украјину – ово је била једна уништена војска, па друга, а трећа армија – то су складишта НАТО-а. А овај четврти арсенал који су прикупили, узет је из наоружања активних армија и пребачен у Украјину.

Европа је исцрпљена наоружавањем Украјине. А Русија још није почела.

Стога се поставља питање: кога све ово исцрпљује? То што су од нас почели да купују 50 одсто мање гаса, односно својим санкција довели до тога да он поскупи 100 посто, негде чак и 300 посто? Купују мање а ми на крају добијамо више новца. Дупло више. Коме је то исцрпљујуће?

Закључујем да је време на страни Русије…

Лично, као борац, када изгубим своје момке и пријатеље – нисам срећан, боли ме што се све одуговлачи. А ја се борим већ девету годину. За мене је то много. Али то је друго питање – радије ћу то сам да завршим него да препустим деци и гледам како се они боре. Боље да они касније почну да граде нови свет. А без победе нема мира.

Дакле, наш задатак је да победимо. По сваку цену. Јер најважнија је држава. Не можемо себи дозволити да урадимо нешто погрешно. А погрешно је дозволити да се појави нова нација. Јер нација – Украјинац – никада није постојала и не постоји.

Пореклом сте из Абхазије. И 2014. вас ту затиче. Шта је било преломно да донесете одлуку и обучете униформу?

То што сам етнички Абхаз није умањило чињеницу да сам држављанин Русије и патриота ове земље, јер сам рођен у граду Сочију.

Оно што се дешавало у Украјини, ми у Абхазији доживели смо 1992-1993. Уличних сукоба је било и 1989. године, када су довођени студенти из целе Грузије, када је организован митинг а затим и почео рат.

Иста ситуација одвијала се на Мајдану. Студенти су се окупљали, провоцирали а затим били пребијани. Народ, наводно огорчен, изашао је на улице. Тада су неонацисти, обучавани од 2003, искоришћени 2014. године, на Мајдану. Сећам се када сам као дете чуо да нам је дошао један руски добровољац – имали смо осећај да их је дошло хиљаду. Закључио сам да ћу доћи да помогнем јер се води рат за православље, за руски свет. И живим у њему. И како да побегнем од тога?

Ако пловимо у чамцу са рупом, не могу да седим и уживам у погледу док други извлаче воду. И мислим – рупа није на мојој страни. Сви ћемо се заједно удавити, па зашто да чекам ово? Нисам чекао и дошао сам овде. Када сам стигао, упознао сам се са једним козаком, који је на грудима имао орден Леона, орден Републике Абхазије који се додељује за војне заслуге. И схватио сам да сам дошао, вероватно, да му кажем „хвала“.

У Абхазији су такође деловали украјински батаљони…

У нашој престоници, граду Сухумију, украјински националисти УНА-УНСО створили су батаљон „Арго“ који је дошао у нашу земљу како би пљачкао и убијао. Стога, када сам схватио да су преузели власт на Мајдану, дошао сам и поздравио их. И они су полудели. Мој одговор је да је њихов батаљон дошао код нас, а ја сам овде дошао сам. Према томе, све је у реду.

Како у овом тренутку народ а како политичка гарнитура у Абхазији оцењују овај рат?

Стално истичу да су уз Русију, да негативно гледају на оно што Украјина ради. Они потпуно подржавају Русију. За моје момке који умиру, руководство републике издвојило је посебну надокнаду. Данас се у републици спремају да лепе плакате са сликама наших момака који су погинули у Доњецку од 2014. године. Њихови портрети ће бити изложени широм земље. Управо је туристичка сезона, а они желе да покажу да је народ Абхазије поносан на своје синове који су дали животе за Русију.

Колико у вашим редовима има бораца из других земаља? Какви су њихови мотиви били да узму учешће у овом рату?

Имамо доста момака разних националности, јуче нам је стигао и један Уругвајац. Пре тога су долазили и Французи, а и сада их имамо. Дошло је много странаца. Мотиви су различити. Неко има комунистичке ставове, неко има корене у Совјетском Савезу, а чинило му се, на пример, да је у Немачкој раније било исправније, боље…

Различита уверења доводе људе овде. Има и много Американаца који се боре на нашој страни. Када смо ослободили Дебаљцево, повређени су Словак и Американац, а један Рус је погинуо. То је била цена коју смо платили за ослобођење Дебаљцева. Рецимо, петоро рањених и један мртав – није било ништа за град. Дошли смо да помогнемо и били смо у првим редовима. Нисмо рекли: „Момци, дошли смо да вам помогнемо, па хајде напред, а ми ћемо за вама“. Не, дошли смо да покажемо посвећеност.

Извор:
РТ