Живојин Ракочевић: Прогон Милорада Ђоковића – парадигматичан за положај Срба на КиМ

Пише: Живојин Ракочевић

„Добро дошао, Ђоковићу! Богами није требало да идеш!”

Овим речима дочекан је Милорад, први повратник у Витомирицу, надомак Пећи. Уздржан и ћутљив, укључио се у мали локални свет. Често се могао видети на сеоском сиротињском тргу у Гораждевцу, запослен у општини, ангажован у невладиним организацијама. Изгледао је као бегунац од самоће – одлучан да, по сваку цену, остане у својој Витомирици. Да ли је та сигурност највише засметала његовој околини, да ли је обнова имања била окидач за различите и непрестане нападе? Једном смо га, 2017. године, пратили до његовог започетог дома.

„Овде су Срби побили Албанце. Ово није твоја земља, него наша”, понављао је млађи човек уносећи се у лице Милораду Ђоковићу. Група људи је постајала све већа и сви су имали један циљ: да га отерају са његове њиве и недовршене куће. Та изразито непријатељска групица сабила је око Ђоковићевог „југа” и њега и новинаре „Политике” и „Гласа Америке”. Натпис ВОА на микрофону овог последњег смирује масу, а на питање: „Како се зову побијени рођаци, ко их је и када побио?”, нико од присутних није могао да одговори. Нису знали ниједно име својих рођака, нити време када се убиство догодило.

То је само један од многих инцидената на имању Ђоковића у Витомирици код Пећи. Парцела и недовршена кућа су недвосмислено његове, српски папири пре сукоба и каснија косовска документација говоре у Милорадову корист. Албанска породица Прекај, која је користила и обрађивала имање, оптужила га је за убиство њиховог оца Садрије, учешће у паравојним формацијама, масакре и злочине. Током тог поступка морао је чак и да доказује и исправља сопствено име и презиме у званичним документима. У међувремену су се оптужбе показале као лаж, а испоставило се и да је несрећни Садрија Прекај погинуо после рата 1999. године – у саобраћајној незгоди. Правда је била на помолу, власништво над имовином потврђено. После великих личних ломова и напора, показало се да породица Прекај нема право на његову земљу и кућу.

А онда се све преокренуло: четири стотине и петоро мештана суседног села Дубово написали су петицију према којој тврде да је војска краља Николе, на плацу који данас припада Милораду Ђоковићу, 1913. убила дванаест Албанаца:

„На гореспоменутој парцели године 1913, током озлоглашене акције Саве Батарије, убијено је дванаест Дубовчана и један гост породице Дубовчана. Споменик њима ми Дубовчани подигли смо у центру села, за време српске окупације после 1990. у тадашњим околностима. Међутим, изградићемо нови, тачно на месту где су стрељани хероји пострадали од црногорског геноцида оног времена”, пише у документу уз захтев да се Ђоковићу одузме имовина на којој је „проливена крв наших предака”.

Списак је упућен председнику општине Пећ др Аљију Бериши и општинским службама за имовинска питања, они га прослеђују Скупштини Општине Пећ, чији одборници 28. септембра 2013. године доносе одлуку и Ђоковићу се одузима земља и кућа. Поништене су одлуке српских и косовских власти, косовског катастра – почиње обијање прагова, следе писма српским представницима, молбе косовском заштитнику грађана… Напади се понављају и усложњавају, а Милорад је постао „продужена рука Милошевићевог режима који је колонизовао Косово”. Гомила се на стотине папира, доказа и чињеница.

Врховни суд Косова је на крају, правоснажном пресудом, закључио да је земља његова. Када је овај човек, коначно, помислио да правде има, јединица за истраживање ратних злочина пронашла је да је он учествовао у злочину „7. маја 1999. године у региону Пећи, када је убијено девет цивила албанске националности, а нестало још пет особа”. Пронађен је и сведок Халит Гаши, који је изјавио: „Видео сам својим очима да је Милорад Ђоковић убио Есата Морину.” Кренула је локална медијска хистерија, а ТВ Клан Косова, у ноћи, у 22 сата, уживо са гроба несрећног Морине, укључује сведока Гашија. Тако је 27. јуна прошле године Ђоковићева судбина запечаћена, и он се од тада налази у специјалном затвору код Подујева. У четвртак је тужилац подигао оптужницу за ратне злочине.

„Ђоковићу је насушно потребна слобода. Тужилаштво је нашло два сведока против њега који тврде да су га видели у извршењу наводног ратног злочина. Све потиче од Гашија и њихових тајних служби. Он је направио конструкцију приче и све се одвија по његовом сценарију. Њему тужилац верује, и то што је Ђоковић невин без икаквог је значаја. Реч је о невиђеном институционалном притиску, који је толико тежак да се тешко може издржати. Све што зацртају хоће да остваре без обзира на правду и доказе – све је претворено у фарсу. Били су га оптужили за силовање, а онда смо нашли сведока и она је то демантовала”, изјавио је за „Политику” адвокат Милорада Ђоковића, Василије Арсић.

Он додаје да је реч о стратегији која има за циљ да обесмисли живот Срба и да закони не важе, јер је пре недељу дана без икаквих основа уништена његова имовина у Витомирици код Пећи.

„Годину дана је законски рок за подизање оптужнице, а када би тај рок прошао истрага би била обустављена. Они су сада, у последњем моменту пре истека законског рока, подигли оптужницу”, каже Арсић.

Пре месец дана је Радио Гораждевац, медиј из гета код Пећи, јавио да је Ђоковићев незавршени дом срушен и сравњен са земљом и да га више нема. Нико не зна ко је то урадио, нико није изашао и рекао: зашто рушите туђу муку.

Милорад Ђоковић је јединствени пример човека који је на робији због наводног злочина из 1913. године; он је оптужен због страдалог у саобраћају после рата; њему је мењано име; он је злочинац који није био у сукобу, а биће да је његов највећи грех сигурност и одсуство страха. Уверење да је она заравњена кућа његов дом, да има право да живи у Метохији. Његова жртва је опомена Албанцима да предрасуде, митови и коначни обрачун са Србима воде у пропаст; опомена међународној заједници да људска права на Косову имају лице Милорада Ђоковића; опомена Београду да док овакви, невини људи робијају – нема разговора са Приштином.

На крају, он ће победити, јер је осуђен да победи. На питање откуд му снага за све ово, једном је кратко одговорио: „Шта да радим, не могу да се предам!”

Списак Срба јужно од Ибра који се налазе у косовским затворима

Зоран Колић из Добротина, Ненад Арсић из Чаглавице, Душко Арсић из Матичана, Милорад Ђоковић из Витомирице, Горан Станишић из Словиња, Зоран Ђокић из Пећи, Златан Крстић из Неродимља код Урошевца, Гаврило Милосављевић из Истока и Драгиша Миленковић из Грачанице.

Извор:
НСПМ