Сукоб у Украјини и нуклеарна претња – одговор на чланак Сергеја Караганова

Пише: Дмитриј Тренин

У свом недавном чланку, Сергеј Караганов је јавно поставио крајње тешко питање у вези са употребом нуклеарног оружја у текућој 16-месечној специјалној војној операцији у Украјини. Многи одговори на овaj чланак своде се на добро познату формулу – у нуклеарном рату не може бити победника и стога не сме до рата доћи. На овогодишњем Петербуршком међународном економском форуму председник Владимир Путин је рекао да је нуклеарно оружје средство одвраћања и да су услови за његову употребу дефинисани у доктринарним документима – постоји теоријска могућност његове употребе, али за сада за тако нешто нема потребе.

Од самог почетка сукоба у Украјини, руска политика је сматрала да је претња употребом нуклеарног оружје средство за спречавање Сједињених Држава и њихових савезника да се умешају у оружани сукоб. Ипак, поновљено јавно спомињање нуклеарног статуса Русије од стране њеног председника и других званичника до сада није спречило пузајућу ескалацију кризе и све веће учешће НАТО-а у непријатељствима у Украјини. На крају се испоставило да нуклеарно одвраћање, на које су се многи у Москви ослањали као на ефикасно средство за осигурање виталних интереса земље, има много скромнији учинак.

Сједињене Државе су у суштини поставиле себи незамислив задатак да поразе Русију, другу нуклеарну суперсилу, у региону који је за њу стратешки важан, без прибегавања нуклеарном оружју, већ наоружавањем и контролом треће земље. Истовремено, Американци делују опрезно, тестирајући реакцију противника и постепено повећавајући испоруке оружја Кијеву, као и избор циљева. САД су почеле најпре да снабдевају Украјину противтенковским оружјем, а сада разматрају слање млазних ловца Ф-16 и ракета дугог домета.

Стратегија САД се највероватније заснива на уверењу да се руско руководство неће усудити да употреби нуклеарно оружје у актуелном сукобу, а да је упозоравње кремаљских завничника на руске нуклеарне капацитете обичан блеф. Чини се да чак ни размештање руског нестратешког нуклеарног оружја у Белорусији није узнемирило Американце, барем не јавно. Таква „неустрашивост“ је директан резултат геополитичких промена у протекле три деценије и смене генерација политичара и лидера у Сједињеним Државама и на Западу у целини.

Ово је изузетно опасна и погрешна оцена. Досадашњи ток рата у Украјини јасно показује да он ескалира како хоризонтално, ширењем ратишта, тако и вертикално, повећањем убојне моћи коришћеног наоружања и интензитета његове употребе. Морамо трезвено признати да овакав развој догађаја води ка директном оружаном сукобу Русије и НАТО-а. Уколико се таква ескалација не спречи, рат ће се проширити на Европу и готово неизбежно прећи у нуклеарни. После неког времена нуклеарни рат у Европи ће највероватније довести до размене удара између Русије и Сједињених Држава.

Американци и њихови савезници заправо играју руски рулет. Истина, досадашње реакције Русије на бројне провокације су биле релативно резервисане: уништавање гасовода Северни ток; напади дроновима на стратешку ваздушну базу у Енгелсу; упад диверзаната које је наоружао Запад у Белгородску област и многе друге акције Украјине, које подржава и режира Вашингтон. Председник Путин недавно је јасно рекао да постоје озбиљни разлози за такву резерву. Врховни командант је истакао да Русија има способност да уништи било коју зграду у Кијеву, али да се неће служити терористичким методама које непријатељ користи. Путин је, међутим, рекао и да Русија разматра различите опције за уништавање западних борбених авиона ако они буду распоређени у државама које су чланице НАТО и потом употребљени у Украјини.

До сада је руска стратегија у украјинском сукобу дозвољавала непријатељу да појачава своје активности. Запад је то искористио у покушају да истроши Русију на бојном пољу и да је дестабилизује изнутра. Ићи даље истим путем за нас нема смисла. Напротив, треба прецизирати и ажурирати нашу стратегију нуклеарног одвраћања, узимајући у обзир практично искуство стечено током сукоба у Украјини. Актуелне доктринарне одредбе су формулисане не само пре почетка специјалне војне операције, већ ,очигледно, без јасног разумевања шта би се могло десити током ње.

Осим чисто војних разматрања, спољна стратегија Русије укључује и спољну политику, информације и друге аспекте. Нашем главном противнику треба да пошаљемо недвосмислен—не више вербални—сигнал да Москва више неће попуштати и играти по правилима супротне стране. Истовремено, са нашим стратешким партнерима и неутралним државама  треба да градимо дијалог заснован на поверењу објашњавајући им мотиве и циљеве нашег деловања. Не треба искључивати могућност употребе нуклеарног оружја током актуелног сукоба.

Таква перспектива, стварна, а не теоријска, требало би да послужи као подстицај за обуздавање и заустављање ескалација сукоба и на крају да омогући стратешку равнотежу у Европи која нам одговара.

Што се тиче могућих руских нуклеарних удара на земље НАТО-а, хипотетички речено, мало је вероватно да ће Вашингтон на ове ударе одговорити нападом на Русију из страха од њене одмазде Сједињеним Државама. Одсуство такве реакције развејаће мит који се деценијама градио око члана 5 Северноатлантског уговора и довешће до најдубље кризе у НАТО-у, можда чак и до његовог распада. Не може се искључити да ће се атлантске елите у земљама НАТО-а и ЕУ успаничити и да ће бити уздрмане од стране националних снага, које ће схватити да безбедност њихових земаља не зависи од непостојећег „нуклеарног кишобрана“ САД, већ од изградње равноправних односа са Русијом. Такође је сасвим могуће да ће Америка коначно оставити Русију на миру.

Горе наведена разматрања могу, али не морају бити потпуно тачна. Можда неће бити тренутног америчког нуклеарног удара на Русију. У ствари, мало је вероватно да ће Американци жртвовати Бостон за Познањ као што нису хтели да жртвују Чикаго за Хамбург током Хладног рата. Али вероватно ће доћи до неке врсте одговора Сједињених Држава. Овај ненуклеарни одговор — хајде да не нагађамо како он може изгледати — по свој прилици ће бити болан за нас. Вероватно ће желити да остваре циљ сличан нашем – паралисање воље руског руководства за наставак рата и стварање панике у руском друштву.

Мало је вероватно да ће руско руководство капитулирати након таквог напада, јер ће сам опстанак Русије бити у питању. Вероватно ће уследити узвратни удар, и можемо претпоставити да ће овај пут бити усмерен на главног противника, а не на његове савезнике.

Зато хајде да се зауставимо на овој тачки без повратка и да резимирамо нашу прелиминарну анализу. „Нуклеарни метак“ мора нужно и демонстративно бити стављен у „бубањ револвера“ са којим се руководство САД безобзирно игра. Да парафразирамо сада покојну Медлин Олбрајт – зашто нам је потребно нуклеарно оружје ако одбијемо да га употребимо суочени са егзистенцијалном претњом?

Рат у Украјини већ дуго траје. Колико се може судити по деловању руског руководства оно очекује стратешки успех, ослањајући се на унутрашње ресурсе који далеко превазилазе украјинске и на чињеницу да су улози Русије у овом рату много већи од западних. Ово опажање је вероватно тачно, али се мора имати на уму да противник другачије процењује шансе Русије од нас и може да предузме кораке који ће довести до рата између Русије и НАТО-а и Сједињених Држава. Морамо бити спремни за такав заокрет. Да би се избегла глобална катастрофа, страх мора да се врати у политику и јавно мнење – у нуклеарном добу то је једина гаранција за опстанак човечанства.

Извор:
НСПМ