Олгин живот са бригадом „Восток“: Идеш на места где се и вукови плаше

Пише: Наташа Јовановић

Шта све стаје у девет година рата када сте на задатку збрињавања рањеника на линији фронта?

Олга Ткаченко је жена која може много тога да исприча о сукобу у Украјини. За право јој даје чињеница да се 2014. као лекар добровољац придружила бригади „Восток“, а затим са момцима из ове, прве војне формације на Донбасу прошла целу линију фронта. Време ће показaти да је ова бригада, састављена махом од добровољаца, без претходног војног искуства, спремна за најтеже изазове.

Са њом разговарамо о томе како је бити лекар на првој линији, зашто је „Восток“ на чијем челу се налази легендарни командант Александар Ходаковски постао синоним за слободу и неустрашивост, те назире ли се крај овом рату.

Лекар сте који сведочи о оном најтрагичнијем лицу рата, које по правилу изостаје из сваког извештаја са фронта. Шта се све дешава у позадини наслова да су се на некој тачки водиле борбе?

Иза наслова стоје стварни губици, али и информације које наш непријатељ не би требало да зна, детаљи о стању људи који су страдали у сукобима. Иза сваке безличне цифре увек стоји нека људска судбина…

Сваки случај је индивидуалан и за нас то нису бројке, за нас је то посао, служба, наша свакодневна реалност. Спашавамо и војску и цивиле у оним крајевима где не стиже хитна помоћ нити Министарство за ванредне ситуације. Ми смо ту и радимо свој посао.

Добровољац сте и добитник највиших признања и награда за учинак на фронту. Када и зашто доносите одлуку да се придружите војсци?

Године 2014, са првим таласима протеста, придружила сам се Патриотским снагама Донбаса, тада још увек друштвеној организацији. Када је постало јасно да са украјинске стране постоји оружана претња, на бази ове организације захваљујући момцима који су умели да рукују оружјем или у прошлости били повезани са неким војним структурама – формирана је јединица милиције. Постала сам доктор у тој јединици.

Мој деда се борио у Великом отаџбинском рату и себи нисам постављала питање: да ли би требало да учествујем у одбрани своје отаџбине? Одговор је био очигледан…

Која је била цена ове одлуке?

Чега сам морала да се одрекнем? Једино, ваљда, мирног живота, иако нико није ни живео у миру…

Пре преврата 2014, да, живели смо мирно, без тензија, и ја сам радила као лекар у регионалној болници. Када је почео други Мајдан, помно пратећи дешавања, уочили смо да је вода прелила чашу. Људи у Кијеву, као безумни, ругали су се снагама безбедности, живе их спаљивали, предузимали разне незаконите радње, али за то нису сносили одговорност – опијени својом недодирљивошћу, настављали су да дивљају.

Тада је постало јасно да ће све ово похрлити ка нама, у Донбас, где се људи са свим овим нису слагали. Можда је једина велика грешка била то што тада, будући да снаге безбедности нису смеле да делују, људи нису устали и отишли у Кијев. Али историја не трпи таква разматрања; оно што се догодило већ се догодило.

Део сте братства познатог батаљона „Восток“ о којем безмало круже невероватне приче о подвизима и храбрости. Како изгледа живот са таквим људима?

Легендарни и херојски су речи резервисане за посматраче. Не сматрамо себе херојима. Бар за себе, ово могу рећи са сигурношћу. Ми само радимо оно што радимо. То је све. Споља се понекад чини да постоје неки „витезови у сјајном оклопу“, али ми смо обични људи који су успели да ураде оно што други нису могли. То је све.

Ипак, легенда је створена.

Вероватно, али то изгледа овако: ми се нађемо у некој ситуацији и схватимо да немамо на кога да се ослонимо, осим на сами себе.

На пример, 2014. била је битка код Карловке када нам је било јасно да нико сем нас не може да удари украјински ултранационалистички батаљон „Донбас“ по носу. Тада, на том подручју, није било других борбених јединица.

На Саур-Могили у лето 2014. где се одиграла легендарна битка постојао је мали одред нашег „Востока“, којим је командовао „Медвед“, Олег Гришин који је ту погинуо. Мушкарци који су се тамо борили нису били сасвим млади и здрави, многи од њих су прошли Авганистан, али су, као што се дешавало током Великог отаџбинског рата, привлачили ватру на себе, како би штитили своје саборце.

Такође, у јануару 2015. момци посебно консолидованог одреда јединице „Суштина времена“ остали су на својим положајима упркос чињеници да су тенкови пробили линију одбране. Погођени су директном ватром.

Било је и ситуација када сте морали да извучете некога с места где се и вукови плаше да оду, а ми морамо да идемо… Не сматрам да је ово нешто посебно. Премотате неке епизоде у свом сећању и помислите: „Како сам могла другачије да поступим у овој ситуацији?“

Не, није могло другачије. Само сам урадила оно што сам морала. Касније чујете да је нешто подвиг, а једноставно, у том тренутку, није могло другачије.

Које су слике остале неизбрисиве?

Наравно, људи са којима ме је рат спојио, а потом су погинули, остају заувек у сећању.

Прилично живописна сећања су везана и за почетак непријатељстава и свега што се догодило 2014. Најупечатљивији тренуци су, вероватно они са првог митинга, где су људи масовно марширали са заставама у нашем дивном Доњецку – задивљујуће је било то посматрати.

Када су кренуле борбе, схватите да рат није само оно што сте гледали на филмовима и читали у књигама, већ и губици, повреде, тешкоће… Ми, доктори, не можемо ни да плачемо на сахрани наших другова јер морамо да се побринемо да се рођацима ништа не догоди. Други нас гледају и равнају се са нама – ако ми мирно подносимо неке тренутке, онда су они мирни.

Када вам је било најтеже, а када сте осетили захвалност што сте управо на том месту са тим људима?

Можда 2014-2015. када су се водиле најтеже битке и када је било тешко сваки дан. Када је почела СВО, прво смо били на правцу Маријупоља, па код Угледара. Било је тренутака затишја, али су се дешавали и тешки дани у низу. Наравно, спознаја да си са својим народом је утеха јер многе људе у „Востоку“ познајем осам-девет година.

И знате, на те људе можете рачунати у тешким тренуцима када је потребно, они ће вас штитити и увек понудити своје раме. У једној од јединица, борци су преузели бригу над мајком погинулог војника. Она обилази момке свим празницима, они одлазе код ње; изгубила је једног сина а добила њих двадесет. Они јој не дају ни на тренутак да осети да се таква трагедија догодила у њеном животу.

Ово братство није само у оквиру јединице, имамо доста волонтера који помажу у болницама, баве се хуманитарним питањима или помажу беспилотним јединицама.

У тренуцима када збрињавате рањенике шта осећате, колико је неопходно снаге а колико челичне воље да не поклекнете?

Тешко је одговорити на ово питање. У зависности од врсте повреде. Има људи који су озбиљно повређени – и њима је потребно указати више пажње. На пример, човек је изгубио руку, ногу, око… Понекад у таквој ситуацији он помисли да је то крај живота и да ништа више неће бити исто. А ти му објасниш да, да, твој живот неће бити исти, биће другачији, али ако не „обесиш нос“ и клонеш духом, ти можеш учинити скоро све што желиш. Ако желите да наставите да служите, нико вас неће спутавати, напротив, помоћи ће вам. Ако желите да одете у пензију – и тамо ће вам помагати. Имамо људе у нашој јединици, као што је Влад „Шиба“, који хода уз помоћ две протезе. Он иде на такмичења у стрељаштву и мачевању, а затим у рехабилитациони центар где подржава друге борце са инвалидитетом како не би помислили да су остали сами са својом несрећом.

У „Востоку“ има људи који служе са разним ранама и њиховим последицама. Ако човек жели да остане, жели да буде користан, трудимо се да му у томе што више помогнемо. Људима је неопходна воља, али је важна и подршка – и наша, и подршка најближих, и подршка државе.

Како изгледа сусрет са смрћу сабораца?

Никада се не можете навикнути на смрт бораца. Ово је најтеже искуство у професији, када дођете до тачке од које више не можете да помогнете. Имате много знања и вештина, али су све бескорисне…

Ситуације када сте разговарали са особом, рецимо, пре сат времена или јуче а онда данас разумете да га нећете вратити, нећете рећи шта сте желели, нећете га загрлити. И то подстиче људе у војном окружењу да буду искренији једни према другима, и, ако хоћете, да кажу човеку нешто добро. То ме је научио губитак. Јер све што кажемо на ковчегу – рећи ћемо за себе, за оне који остају. А човек треба да каже све добре ствари у животу. Ово је најважнија лекција. Неопходно је бити са људима овде и сада што је могуће љубазнији и отворенији.

Да ли сте имали прилике да збрињавате украјинске рањенике, и да ли су они можда имали коментар на овај рат?

Да, 2014. Лично нисам наилазила на тешке националисте, већ војне обвезнике. Један дечак из Кијева, тенкиста, испричао је да им је речено да су сви нормални људи напустили ову територију, да су остали само „Москаљи“ (погрдан украјински назив за Русе) и њихови саучесници. И да то нису људи, и да они морају бити уништени.

Други, времешни човек, стар око 50 година, тракториста са села, испричао је да су седели на пунктовима и да им нису дали ни пушке. Њега смо заменили лепог, чистог, са уредним фластерима, чистим ранама, антибиотиком, и без температуре. Нису сви они окорели националисти који желе да се боре…

С друге стране, видела сам последице злостављања наших момака у украјинском заточеништву. То је призор на који се нећете навићи. Тешко је разумети ову суровост. Када човеку секу руку, зашију, па опет секу, па шију. Гасили су опушке по људима. Код нас се нико није тако понашао према затвореницима, напротив, ми смо пружали помоћ.

Увек морамо остати људи. А рањени, иако непријатељ, неће никоме наудити, поготово што већина ових непријатеља није баш хтела да се бори. Тако су бар рекли. Увек смо били вољни да помогнемо.

Како сте ви, а како војници дочекали вест о почетку СВО?

Борци су поздравили ову вест, јер свих ових осам година стојимо на линији војног контакта у области Авдејевске „промке“ (индустријска зона код Доњецка). Многи момци са те територије могли су да виде своје куће кроз двоглед, али до њих нису могли доћи.

Недавно сам наишла на стих на ову тему – да момку треба пола сата до куће, а заправо га дели осам година. Људи су били одушевљени што се коначно указала прилика да се линија фронта удаљи од Доњецка, а неко је само желео да се врати кући. Многи људи који служе потичу са територија које су још увек под контролом Украјине.

Када се једном заврши овај рат, где видите себе?

Не назирем крај, бар не у догледној будућности. Има много опција…

Ако гледамо на ширем плану, онда све треба обновити, куће дићи из рушевина, воду и светло вратити у градове и мала места која су страдала од непријатељстава, предузећа отворити…

Што се тиче моје личне будућности, могу да останем да служим или у војсци или у систему Министарства унутрашњих послова, могу да одем у цивилну болницу, или можда у волонтерску организацију. Желела бих да наставим да будем корисна и помажем људима погођеним ратом. Има доста случајева да су људи отишли из рата, али их рат није напустио. Желим да ови људи могу да се врате из рата у сваком смислу, како би имали прилику да започну миран живот под мирним небом.

Извор:
РТ