НИЋИФОР ДУЧИЋ: Сваки Зубац је добар гађач, нишанџија, гдје оком омјери, ту погоди!

У Источној Херцеговини, у требињском крају, између Корјенића, Кривошија, Крушевице и Конавала, на дивној висоравни, с југа окружено планином Бијелом Гором, на простору Зубачког поља потичу: Даниловићи, Вукаловићи, Спајићи, Ратковићи, Ћурићи, Вице и други. Од давнина су то била српска јуначка братства и породице, увек ослободилачког духа, увек национално мотивисани.

Знајући историјске чињенице, познато је да су се силом прилика раселиле многе породице из: Турмената, Орашја, Тули, Дреновог Дола, Коњског, Богојевић Села, Граба и других зубачких села и засеока на многе стране света.

Али, како су изгледали ти људи у другој половини 19. века и каква им је била нарав пише 1897. године архимандрит Нићифор Дучић, чији је запис објавила мостарска „Зора“, па поред осталог каже:

„Зубачко је племе уопће храбро. Никада није било сасвим подвржено турској власти. Зупчани у свему имају најчистији српски тип. Снажни су, коштуњави, окретни, бистри, убојити, поуздани, истрајни, већином црномањасти. Оружје им је послије живота и поштења и части најмилије, а гусле, јуначке пјесме и српски народни обичаји у срцу и души.

Одијело свакидашње им је: бијелача (гуњ) од бијелог домаћег сукна уваљаног; грудњак (џамадан) од црвене чохе или сукна; чакшире од раше модре; докољенице од сукна бијелога уваљаног; чарапе и назувци, тј напрсци, од вуне ишарани, опанци на врнчанице с обувачама од опуте; потпасак од говеђе учињене коже у црвеној боји, преко њега тканица од домаће вуне, проста или ишарана; струка од бијеле или црне вуне са стријекама у боји на крајевима до реса, тканина домаћа; и капа заврата, или вес црвен.

Кад иду на пут, имају: пиштољ и нож у појасу, фишеклије о појасу на кајишу, дугу пушку о рамену, обраменицу, тј торбу, с брашаницом на плећима припрћену, и струку поврх свега.

Стајаће одијело у имућнијих им је: долама од чохе модре или црвене, опточена свиленијем гајтаном, гдјекоја и златом везена; низ прси с једне стране (гдје која и с обје стране) сребрне крупне пуце; ђечерма испод доламе с врх кошуље до појаса од чохе црвене са сребрнијем ситнијем плочицама, гдјекоје плочице позлаћене; токе од сребра поврх доламе; чакшире од чохе модре; докољенице од чохе црвене или модре са сребрним копчама; чарапи и напрсци од вуне кљечани у бојама; опанци умјетно преплетени опутом од овчије коже да се преплијети бијеле, капа заврата или вес црвен око њега савијена поша црвена или у шарама. У старије доба имали су и калпаке, али их је готово нестало.

Оружје имућнијех је: један или два сребрњака, нож-јатаган с рукодржом од слонове кости у појасу, и џефердар о рамену. У сиромашнијех има: један пиштољ и нож у појасу, и дуга пушка (лазарина од 7 педи) о рамену. Сваки Зубац је добар гађач, нишанџија, гдје оком омјери, ту погоди“.

Ови записи атхимандрита Нићифора Дучића су од историјског, демографског и етнографског значаја, а на знање и понос свима нама.

Извор:
СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА