Владимир Басенков: „ЕВРОПСКИ ПУТ СРБИЈЕ“: ОКУЛТНИ СМИСАО

Нажалост, верност „европском путу“ је сагибање главе властодржаца пред архитектама новог европског поретка.

Политичка теологија, премда млада, ипак је узбудљива наука.

Човек је религиозан по својој природи, а политика је једна од области где је језик символа, представа и ритуала заступљен прилично сликовито. Политика има и свој скуп „молитвених правила“, или мантри, чији је садржај осмишљен да се њиховим сталним понављањем постигне потребан резултат.

Већ одавно из уста првих људи Србије слушам фразу о „европском путу“, са којег земља неће скренути. О томе говоре председник, министри и изабраници народа у земљи. Они, попут проповедника, обзнањују пред парохијанима храмова власти (у лицу новинара) свој „символ вере“ и „заклетву“ неком „европском путу“. Новинари, као телали у средњем веку, глас о томе проносе по „трговима“ својих медијских издања, одакле хиљаде и милиони људи у Србији и изван њених граница те вести упијају.

Политика је религиозна. Религиозни су и политичари који служе култу „европског пута“. Али то није „заклетва“ Европи као Старом свету. И није „символ вере“ у истинску заједницу народа тог кутка света. Нажалост, верност „европском путу“ је сагибање главе властодржаца пред архитектама новог европског поретка. То је микроцивилизација потпуно преформатирана из старе хришћанске Европе у вредности обрнуте од хришћанских, које она покушава наметнути народима земаља учесница и „оглашенима“ из редова кандидата. „Европски пут“ за Србију звучи застрашујуће. Као да жрец строго изговара бајалицу пре клања ритуалне жртве у лицу свог народа.

„Европски пут“ за Србију је пут у нигдину. Може се живети слободно и „дружити“ са свим странама света. Али због чега осуђивати себе на обавезу слеђења пута историје у својству животиње, коју пастир води на клање?

Извор:
СЛОВЕН