Зло пролеће на Северу КиМ: Кратко и јасно о ситуацији која није таква

Без већег увода – о томе шта би тамо стајало други пут и на другом месту – овај текст почињем закључком.

Европски споразум је, упркос свим дешавањима, жив и здрав, увелико се примењује иако није потписан, и заправо све што се ових дана дешава на Северу и око њега представља још једну фазу у његовом спровођењу. Иако су веома различити, режими у Београду и Приштини заправо раде исто – своде Север на ниво Југа, а све преко леђа народа који на том Северу бар још неко време живи. Уместо кулминације, како оно рече велики песник (Тхис ис тхе wаy тхе wорлд ендс. Нот wитх а банг бут а wхимпер), Северу прети имплозија, а сва велика очекивања су, бојим се, промашена.

Стање до последње ескалације

До ескалације (користим овај термин за све што се десило од 26. маја наовамо), европски споразум са анексом се примењивао како је и предвиђено, барем у делу који предвиђа обавезе за Београд и Приштину:

априла је формиран комитет за праћење имплементације споразума (тачка 6. анекса);
априла, Приштина је отпочела процес приступања Савету Европе, уз позивање на споразум (члан 4. споразума);
маја је договорена декларација о несталима (тачка 4. анекса), уз све недоумице које носи терминологија која се у њој користи;
маја, након представљања нацрта статута ЗСО, приштинска влада је расформирала управљачки тим (тачка 5. анекса);
Како сам раније писао, на страну дебата око (не)потписивања (иначе већ тада бесмислена за сваког ко иоле познаје право, а сада за сваког ко има и зрнце части) – европски споразум ће се примењивати, односно примењивао се, и без тога. За очекивати је било да после наведеног уследи спровођења дела који се тиче „самоуправљања“ (члан 7. споразума), али је за то било неопходно решити проблем напуштених институција, и о томе сам такође писао.

Увод у ескалацију

Самој ескалацији је претходио низ радњи којима је Приштина наставила формализацију програма Самоопредељења:

На стратешком нивоу, усвојена је стратегија безбедности која квалификује Север као безбедносни проблем – о другим стратешким документима попут развојне или стратегије енергетике, и њиховим последицама по Србе на КиМ, у неком од следећих текстова;
На законодавном нивоу, у марту се, мало после дешавања у Лепосавићу и Зубином Потоку везаних за „експропријацију“ у циљу изградње база, појавио нацрт измена закона о експропријацији, којим се експлицитно такав циљ предвиђа као дозвољен, а појављује се и могућност експропријације црквене имовине;
Коначно, на нивоу локалне самоуправе, у априлу су одржани локални избори на Северу, који објективно ни по приштинским прописима не би могли да се оквалификују као легални (ако се узму у обзир постојеће пресуде приштинског уставног суда о репрезентативности), а свима је јасно да никако не могу бити легитимни.
Тиме су на свим нивоима створени предуслови да дође до ескалације, упркос најавама приштинских званичника (иначе чланова тог истог Самоопредељења) да се то неће десити.

Задате су следеће координате: север ће се решавати као безбедносни проблем, полицијске снаге које су га већ раније заузеле и тамо се утврдиле су на путу да буду „легализоване“, а формирањем нових општинских власти ће се раскрстити са „паралелним структурама“.

На путу до потпуног увођења Куртијеве „владавине права“ на Северу су остали да стоје само ванинституционални Срби у различитим организационим облицима, па је једино логично било да уследи ескалација.

О могућим расплетима

Могући расплети ситуације (односно деескалација, што је нова омиљена реч свих политичара који се баве КиМ) су негде у пресеку деловања колективног/политичког Запада (у смислу примене споразума, са признавањем Приштине од стране Београда као коначним исходом – и за ово важи иста примедба око права и части као и за (не)потписивање споразума) и деловања Куртијеве власти (у смислу потпуног увлачења Севера у приштински систем, силом кад већ није ишло милом), где је заокруживање приштинске државности заједнички именитељ.

Београд је на тако нешто пристао пре најмање 10 година, и границе његовог деловања (како географске, тако и правне и политичке) су данас огољене и свима (а Србима на Северу поготово болно) јасне.

Најаве самосталног формирања ЗСО од стране Срба се, наизглед парадоксално, с тим поклапају – тиме ће Курти избећи оно против чега је све време (и потврдити своју визију „хрватског модела“ за Србе, о чему сам такође раније писао), а Београд ће такође добити оно што (малтене једино) све време потенцира. Истовремено, наставиће се примена европског споразума, на чему инсистира колективни/политички Запад.

Цену тога ће, уколико се не усвоји амнестија, платити сви утамничени Срби, затим и они који су Север напустили или ће га напустити, као и институције у београдском систему које ће, ако не буду укинуте, изумрети саме од себе (добар пример је Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, где ћемо у наредним данима видети колико се студената одлучило да га упркос ситуацију упише).

Да не заборавим Србе на Југу КиМ – будући да су у претходних 25 година већ прошли све што данас пролазе Срби са Севера КиМ (а и више од тога, будући да на Северу још увек нико није нестао без трага), од арбитрарних хапшења и утамничења до исељавања услед страховитог притиска са свих страна, а у последње време и насилног преузимања општина (Штрпце), они Србима са Севера могу послужити као пример будућег живота кад се европски споразум имплементира.

Потреба за аутентичним српским одговором је присутнија него икад осим можда у ово доба 1999. године, али ново време захтева и нове форме – с тим да успешне форме захтевају и подршку Београда. Београд, међутим, инсистира на ЗСО, која тешко може бити било шта осим форме без успеха, и то у систему који је сад набаждарен против Срба до крајњих граница. Дакле, за успех је у овим координатама потребно или променити ЗСО, или променити приштински систем, а све друго је осуђено на неуспех и даље пропадање, како на Југу, тако и на Северу.

По цену да звучим патетично, чини се да се ништа није променило од како је песник (не исти коме сам парафразирао наслов, нити онај ког цитирам на почетку) написао:

Гините, браћо, јунаци, људи!
За пропаст вашу свет ће да зна…
Небо ће плакат дуго и горко,
јер неће бити Србина…

Ми несмо браћа, ми Срби несмо!
Или ви несте Немањин сој?
Та да смо Срби, та да смо људи –
та да смо браћа – ох, боже мој!…

Та зар би тако с Авале плаве
гледали ледно у огњен час?
Та зар би тако, ох, браћо драга,
та зар би тако презрели вас?…
Извор:
КОССЕВ