Андреј Коробов-Латинцев, официр-филозоф: Црна миса за Украјинце

Зашто је Донбас тачка окупљања нове Русије – оне пробуђене из сна?

Сукоб у Украјини је фундаментални сукоб у коме је немогуће не изабрати страну. Ако сте за човека, тј. за то да човек остане човек, онда сте за Русију у овом рату, каже у разговору за РТ Балкан Андреј Коробов-Латинцев, филозоф, официр и предавач на Вишој командној војној академији у Доњецку.

Ви сте официр и филозоф. Како бисте укратко описали филозофију овог рата и да ли је могуће одредити јој праве оквире без погледа изнутра и сведочења самих догађаја?

Рат у Донбасу, или донбашки рат, и Специјална војна операција, као његов логичан наставак, наравно, нова је врста рата. Тешко је одредити почетак оваквих ратова, а ако се ослањамо на западне стручњаке за нове ратове, онда је тешко одредити и крај таквих ратова. То је блиско истини.

За сада се овом сукобу не назире крај. Говорим уопштено о новом светском сукобу, чији је део СВО.

Заправо, ово је још један светски рат, већ четврти по реду, а филозофија овог рата, као и филозофије сваког рата уопште, јесте да су се у историји сукобиле супротне идеје: с једне стране, ово је западњачка идеја либерализма као ослобођења човека од свих облика колективног идентитета и у границама од саме личности, тј. ово је идеја постхумане будућности, како је рекао Фукујама, а с друге стране, ово је руска идеја, која није у потпуности изражена, али ипак подржава човека и човечанство као такве.

У том смислу, то је фундаментални сукоб у коме је немогуће не изабрати страну. Ако сте за човека, тј. за то да човек остане човек, онда сте за Русију у овом рату. И није битно да ли је у питању Рус, Србин или Шпанац, православац или муслиман – главно је да је то особа, а не киборг, усавршен уз помоћ генетског инжењеринга са меморијом пребаченом на флеш диск и деведесет деветог пола…

У ком тренутку одлучујете да се преселите у Доњецк, са каквим емоцијама и убеђењима?

Одлучио сам да одем у Донбас 2018. Управо, схватио сам да ако то не урадим, онда нећу моћи да наставим своје морално постојање. У неком тренутку није ми било довољно да јавно подржавам Донбас у штампи, постало ми је недовољно да путујем хуманитарним и академским пословима, и одлучио сам да морам сасвим да одем одавде. И отишао сам.

Авај, нисам имао прилике да одем директно у рат, није било активних непријатељстава од 2018, тако да ми се није дало да се борим. Ипак, ступио сам у војну службу, служио годину дана као редов, затим сам добио чин официра. Сада сам поручник оружаних снага Доњецке Народне Републике и поносан сам на овај чин.

Нећу рећи да је све ово повезано са неким јаким емоцијама. Ја сам фаталист, стоик. Просто сам урадио оно што сам сматрао својим дугом.

У којој мери се ваш поглед на живот променио, можда вредносне координате, од када живите у сталном контакту са ратом?

Да будем искрен, никако. Чињеница је да је филозоф по својој професији посвећен рату, полемосу. Запамтите, Хераклит је рекао да је рат отац свих ствари. Филозофија, која се пита о пореклу, неминовно води у рат. Филозоф, такорећи, има професионални интерес за рат јер се бави историјом идеја, а идеје се увек сударају једна са другом.

Сваки рат на свом извору је сукоб идеја. Дакле, филозоф се само бави ратом. Према томе, мој систем вредности се уопште није променио због рата, већ је ратом верификован, њиме тестиран.

Какав је однос између етике и рата?

Нераскидив. Ми, нажалост, најчешће говоримо о политичкој димензији рата, исповедајући Клаузевицеву догму „рат је наставак политике другим средствима“. То се односило на класичне ратове, међутим, и даље функционише, али не у пуној мери.

Нови ратови су сложенији. Постали су тотални. Овде више није тако лако повући границу између краја политике и почетка рата…

Ипак, не смемо заборавити да рат има не само политичку или економску димензију, већ и етичку, егзистенцијалну, метафизичку, историјску…

Ми поједностављујемо питање рата, профанишемо га. О томе је добро писао руски филозоф Владимир Сергејевич Соловјов. Написао је да о рату треба поставити не једно, већ најмање три питања: 1) који је општи морални значај рата, 2) шта је смисао рата у историји и 3) како бих конкретно ја, грађанин своје државе, син свога народа, требало да реагујем на рат уколико он дотакне моју државу и мој народ? Ово треће питање сматрам суштински важним, а то је управо етичко питање.

Многи су 2014. године одговорили овако: у другој држави, која је донедавно била у саставу моје државе, почели су прво да угњетавају, а онда да отворено убијају мој народ, и ја не могу да стојим по страни већ идем да браним свој народ, чак иако је формално гледано, ово већ друга држава…

Тако су одговорили руски ополченци које су из Ростова, Вороњежа, Москве и Санкт Петербурга, из Сибира и Урала дошли да бране Донбас. Одговор је био једноставан. Ковао га је Моторола: „Овде су Руси – зато сам и дошао“.

Дакле, веза између рата и етике је огромна. Етичка димензија рата је једна од најважнијих.

Шта је за вас лично било драгоцено искуство из овог рата, нешто што је утицало на вашу визуру, темељно преиспитивање или дало нови увид у „ишчитавање“ смисла?

Запањио ме је донбашки карактер, јужноруски тип људи који су, овде, на периферији руског света, на његовим границама понекад више Руси од оних који живе у Москви или Санкт Петербургу. Назвао бих то искуством Донбаса, искуством општења са бићем.

Како је писао Достојевски, биће је истинско само онда када му прети небиће. Овде, у Донбасу, рускост или руско постојање је концентрисано на овај начин јер му је управо овде највише претило непостојање.

Јер Донбас је тачка концентрације руског постојања, тачка окупљања нове Русије, пробуђене из сна, пробуђене… Ово је невероватно важно искуство, искуство Донбаса, искуство битисања овде.

Украјинска телевизија је спаљивање људи у Одеси приказивала уживо–као нови вид ријалитија. Да ли у овом чину, као и каснијим бруталностима препознајете елементе ритуалности, и на шта они упућују?

Па, наравно, то нису ни елементи ритуализма, већ права мрачна миса. Зависни од крви као од дроге, Украјинци су принуђени на то.

Знате, када се разговор поведе о Украјинцима и „украјинчењу“, а ово није иста ствар, увек се сетим Толкинове, професорове приче о орцима. Орци су некада били мали светли народ вилењака, али их је мрачни господар ухватио, збунио, мучио. И као резултат, створио је огорчени и осакаћени облик живота који дише мржњом према својој прошлости: орци мрзе оне који су и сами некада били.

Потпуно је исто и са Украјинцима: уосталом, као и Толкинови орци, они мрзе Русе, највише од свега у њима постоји врста несвесне мржње…

Бодријар је једном рекао о овоме: они који су изгубили свој идентитет највише ће мрзети оне који су га задржали. И тако Украјинци, који су продали своју рускост и одрекли је се, највише мрзе Русе. Болно је видети како је некада братски народ једноставно одведен и опчињен, трован, а сада са њим праве црну мису…

Пример Украјине показује да за идентитетску конверзију једног народа нису потребни векови, па ни деценије. Да ли можемо датирати када је почела „фина“ припрема дерусфикације овог простора, и да ли су њени актери и тада рачунали на рат, као коначну опцију обрачуна са Русијом?

Украјина има дугу историју. Она почиње не од распада Совјетског Савеза, када је бивша украјинска ССР добила своју државност, па чак ни од 19. века, када је отворено тзв. „украјинско питање“.

На крају крајева, ово је периферија наших крајева, граница, а идентитети се увек сударају на граници, што се онда оштрије испољава. А притисак на нас у овим земљама је одувек био огроман: од Пољака, Немаца, од многих људи…

Дакле, „Украјина“ се на нашим периферијама заметнула веома давно, много пре него се појавила сама реч „Украјина“…

Када кијевски режим прогони УПЦ која је духовно васпитавала генерације Украјинаца, да ли он отвара нови фронт у овом рату, али између самих Украјинаца? И зашто је пресудно важно пре самог потчињавања (стављања територије под контролу) отети душу народу?

Зато што је ово рат за душе и умове. Да, и овај фронт је заправо отворен веома давно. Уосталом, у Украјини се расколници нису појавили под Порошенком. Познаваоци црквеног питања ће вам рећи да је све то било деведесетих година, сви ти снови о аутокефалности, независности од Москве, расколничким псеудопатријарсима и тако даље. Зли дуси.

Ово је рат умова, ноомахија (судар номоса), како каже Александар Дугин. Они се боре против самог руског идентитета, који је везан за православље. Стога је логично да нападну православну цркву…

Да ли се Украјинци који поклањају поверење режиму који је своју власт скопчао са наслеђем Степана Бандере могу деиндоктринисати?

Одговорићу као реалиста. Још 2017. сам веровао да Украјинци сада заиста могу да се остваре као независна нација, ако проживе метаноју, свргну хунту и покају се за оно што су урадили у Одеси и другим градовима…

Али искуство показује да Мајдан наступа када се финансира. Нико није финансирао проруски Мајдан, па се то није догодило, па Порошенко и његови послушници нису отерани из земље, нису пометени метлом сви нацисти заједно са њиховим Јарошем…

Зато је мој одговор – не. Сами Украјинци више нису способни за ово, превише су прикљештени менгелама и неће их пустити.

Како је Западу пошло за руком да „приватизује“ теорију праведног рата и да ли сматрате да је време, након свих резултата западног интервенционизма, да терминима вратимо стара значења?

Апсолутно се слажем, време је. Ово називам великом руском исправком имена: време је да се све ствари назову правим именом и да се онда доведу у сагласје са оним што би требало да буду. То важи за све, па и за теорију праведног рата, коју је, како сте тачно приметили, Запад приватизовао и претворио у политичко оруђе за оправдавање ратова. Које разноси по целом свету…

Заправо, исте инструменте можемо и ми да користимо. Само са више права. Ако рат у Донбасу или чак СВО посматрамо са становишта теорије праведног рата, онда можемо лако видети да и донбашки рат и СВО испуњавају скоро све критеријуме и принципе праведног рата, почев од „право на рат“ и „право у рату“ и завршавајући са „закон после рата“.

Ови критеријуми се могу дуго анализирати и захтевају читаво предавање „Рат у Донбасу са становишта теорије праведног рата“, али у интервјуу, можда, за то нема довољно простора. Али ваши читаоци могу и сами да се увере у то ако узму класичне критеријуме теорије праведног рата и примене их на рат у Донбасу…

И онда, напротив, могу их применити на, рецимо, рат у Ираку или на било који други рат који су покренуле Сједињене Државе, на пример, НАТО агресију на Југославију.

Какав ћемо свет затећи када се овај рат једном заврши?

Овај свет би требало да буде праведнији, мултиполарни, слободнији. „Предиван и бесан“,  како је написао Андреј Платонов. Али за њега се још морамо борити.

Извор:
РТ