Светислав Пушоњић: Последњи поздрав ученику Милану

Ако си ТИ морао да одеш да бисмо МИ нешто схватили и нечега се сетили, онда је то превисока цена, највећа могућа! Цена која обавезује на много тога у ближој и даљој будућности!

У уторак 6. јуна на Ади Циганлији се догодила несрећа када су се двојица шеснаестогодишњих тинејџера утопили у језеру. Један се током купања запетљао у жилаво подводно биље, а његов друг Милан Стевановић, ученик Саобраћајно-техничке школе, спустио се у воду да га спасе, али га је овај у паници повукао са собом у смрт. Преносимо опроштајни говор Светислава Пушоњића, Милановог професора српског, који је прочитао на дан сахране.

Драги Милане!

Тек што смо се прибрали након низа трагичних догађаја којима нас је дочекало ово „зло пролеће“ (како гласи наслов једног домаћег романа), пресекла нас је вест и о твом неочекиваном одласку. И киша која је скоро без престанка падала током протеклих дана и недеља као да је наговештавала долазак нечега страшног, као да су и небеса плакала због трагедије која је тек требало да се деси и која нас је све затекла и пренеразила.

Само што смо закључили оцене у твом одељењу, пожелевши и теби и друговима све најбоље преко лета, а за тебе се лето завршило пре него је и почело. Још ми је у свести смех с којим си истрчао из учионице с друговима, јер сте сви били раздрагани што је настави најзад дошао крај, а тебе ето одједном више нема. Да ли је могуће да је људска егзистенција баш толико крхка и да се она може окончати тек тако, и то на самим својим почецима? Због обичне непажње, у тренуцима доброг расположења и младалачке веселости због краја наставе? Да ли би међу људима било толико гордости, мржње, сујете да смо те крхкости више свесни, да ли би било толико опачина које су данашњи живот учиниле неподношљивим, с таквом концентрацијом зла која се готово физички осећа, а што по некој сулудој и неразумљивој логици узима данак најпре у душама безазлених и невиних, таквих попут Милана? „Препунисте мешину гријеха“ поручио је давних дана Његош сународницима који су се одрекли свих својих вредности и светиња, а када се то догоди, када се погазе исконске вредности у друштву, када се оне трампе за неке илузорне овоземаљске циљеве, када људска природа падне испод сваког нивоа, поремети се нека космичка равнотежа и зло се обрушава баш тамо где то нико не очекује, на оне који то ничим не заслужују. Нико није могао помислити да ће поред несрећних ђака из „Рибникара“ и тинејџера из Младеновца, тај страшни избор за кратко време пасти и на тебе и твог друга, због кога си се жртвовао. И не можемо да се тим поводом не питамо: Каква то зла сила узима данак у невиној младости и чиме смо толико зло призвали? Да ли је то опомена пред нека искушења која тек долазе, уколико се не дозовемо себи и не вратимо са очигледне странпутице?

А колико си ти Милане био поштена и чиста душа, то знају твоји ближњи, знају твоји другови из разреда, знамо сви ми који смо ти предавали. Памтићемо те као једноставног и скромног момка који је волео да се шали и смеје са друговима, али никада ниједног није вређао и понижавао, јер је исувише поштовао људе да би то чинио. Памтићемо те као момка у коме није било ни трунке злобе, гордости, уображености, нити је себе стављао изнад других већ увек друге изнад себе. Момка чији је лик у овом лудом и неуротичном времену зрачио неком природном добротом и смиреношћу. Момка који није подлегао потрошачкој филозофији, нити се заносио празним сновима о животу без много рада а са пуно пара, већ је био сасвим задовољан струком лакирера коју је учио и жељом да по окончању школе ради са оцем у његовој радионици, о чему смо понекад причали на часовима. Бити задовољан оним што имаш, трудити се и стицати полако, стрпљиво и без мегаломанских апетита – „у зноју лица свог“ како се каже у Старом завету – то и јесте срж животне мудрости коју смо сви некако олако заборавили, а ти си је Милане разумевао упркос својој младости. Кад се све ово узме у обзир, поставља се питање: Да ли смо ми који смо ти предавали били учитељи теби, или си ти целом својом појавом и понашањем био учитељ нама.

Родио си се и стасавао у времену не баш срећном за младог човека, препуном свакојаких искушења и лоших утицаја са телевизије, интернета, улице, који су многе твоје вршњаке нажалост одвели на странпутицу. Али ти си свему томе одолео са снагом карактера неочекиваном за малолетног тинејџера, са чистим срцем и другим изванредним особинама које наше време одавно не познаје. Сећам се колико сам се зачудио твом поштењу када је негде у марту твоје одељење отишло са последњег часа, јер се играо неки важан дерби па им се журило кући пред екране, а само ти си ме сачекао пред учионицом, иако си се за утакмицу занимао ништа мање од другова. „Па што ниси и ти отишао?“ питао сам те тада пола у шали пола у збиљи, јер ти уопште не бих замерио да си учинио што и остали, а ти се само осмехнуо слегнувши раменима. А ниси отишао из урођеног поштовања, до кога си држао више него до сопствених жеља. Ниси отишао јер ти није било у природи да било кога изневериш, иако си живео подаље од града и до школе и назад си путовао више од два сата.

Из истог тог осећања ти си скочио и у воду да спасеш пријатеља, чиме си себе послао у неповрат. Сви би ми волели да то ниси учинио, јер другу ионако ниси могао помоћи, али пошто ипак јеси, не можемо да према томе не осећамо највеће могуће поштовање. И кад се одлучимо на жртву за другог, ми то чинимо само ако нас не кошта много. Не усуђујемо се ни на какво добро, док се не прерачунамо хоћемо ли од тога имати личне користи, да ли нас то може коштати новца, комфора, друштвеног статуса, хоћемо ли се замерити некоме од утицаја, некоме од кога зависимо. Ти се Милане ниси прерачунавао, ниси вагао и калкулисао, ти си другоме потрчао у помоћ не плашећи се чак ни за сопствени живот, камоли за нешто мање од тога. И тиме си се уврстио у ред највећих људи. А имало ти је по коме и доћи, јер нам је твоја разредна пренела речи твога оца, изговорене упркос највећем болу који може доживети родитељ: „И ја бих исто учинио на његовом месту“.

Својим храбрим чином и несебичном жртвом ти си постао загонетка с којом ћемо се мучити од сада па надаље, као да је нека виша сила баш то и хтела. Кроз твоју жртву као да нам сами Бог нешто поручује, а то је да се не можемо надати никаквом добру и никаквој срећи на дуже стазе ако останемо саможиви, себични, грамзиви, какви углавном јесмо. Не могу се очекивати мир и радост у сопственом животу без скромности и једноставности коју је показивао Милан. Не може се очекивати поштовање других без поштовања према другима, какво је показивао Милан. Не може се одолети ниједном овоземаљском злу, без спремности на жртву коју је показао Милан.

А све те битне истине, ма како у основи једноставне, плаћају се скупо кад се забораве или одбаце. Ако си ТИ морао да одеш да бисмо МИ нешто схватили и нечега се сетили, онда је то превисока цена, највећа могућа! Цена која обавезује на много тога у ближој и даљој будућности!

У име професора и ученика Саобраћајно-техничке школе, прими драги Милане наш последњи поздрав! Нека Господ благослови твоју душу и подари јој рајско насеље.

Вечна ти слава и хвала!

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ