Марина Хакимова Гацемајер: НА ОБА ФРОНТА

Сећам се како је деведесетих година прошлог века моја вољена учитељица стајала у близини школе испружене руке, пијана после сахране свог мужа, коме је глава смрскана на улици усред бела дана. Ја сам сахрањивала познаника који је настрадао у тучи у центру града. Мамина пријатељица, инжењерка са великим искуством, трчкарала је до Пољске по одећу, коју је потом продавала на пијаци. Моја другарица из школе дочекала је свог вереника у ковчегу из Чеченије, а  другарица са факултета изнајмила је собу у заједничком стану са наркоманима који су пред њеним очима умрли од предозирања, а неки касније и од болести које се преносе крвљу.

Сећамо се како смо прекорачивали бескућнике на улицама и улазима. „Маштам да будем проститутка“, „Кад порастем, хоћу да постанем разбојник“, говорила су деца деведесетих која су се давила у разврату и безакоњу, који су однели толико живота да се сви још увек плаше да их изброје. А колико их је ово време сломило морално, психички, колико је судбина уништило? Не постоји званична статистика. Али је има у свакој руској породици.

Прошло је само пар деценија, а ми као да смо заборавили тај геноцид над руским народом. Добровољни геноцид? Јер, тада нас нико није стављао уз зид. Тенкови се нису кретали по Русији. У то време нисмо имали очигледног, буквалног непријатеља. Сами смо га себи убацили? Због чега? Зашто смо дозволили да нас залуде? Јесмо ли били наивни? Неприлагођени? Размажени совјетским социјалним осигурањем, не знајући целу горку истину капиталистичког светског поретка?

Шта нас је тада спасило од потпуног распадања и уништења, може се дуго расправљати и надати се да ће некад то време бити адекватно осмишљено. У међувремену, деведесете су за многе тешка траума, које се болно присећати. Преживели и заборавили? Како смо заборавили хероје Авганистана и Чеченије, који су из рата дошли безимени, болесни, бескорисни. Мислим да се моја генерација од педесет и више година може назвати ратном. Преживели смо не отворени рат, већ скривени, унутрашњи, али ништа мање крвав. Ми смо тада ратовали сами са собом – против себе. Лагали, крали, заобилазили законе, понижавали се, у гомилама хрлили у иностранство, јер нисмо видели будућност у домовини.

Наш живот се кардинално променио. Фабрике су почеле да раде, бизнис се дигао на ноге, социјална сфера је по много чему надмашила европску, а што се тиче чистоће и комфора наших градова, у поређењу са њима, неки Берлин или Париз нервозно пуше по страни, да не помињем Њујорк. Дошли смо себи. Почели да се учимо самопоштовању, да управљамо сопственим животом и судбином без упутстава непријатељске стране.

Али деведесете су још увек трн у менталитету многих. И понеко још наставља да траје по законима тих гангстерских, понижавајућих прозападних година. Начин на који руски унутрашњи непријатељи сад размишљају (чекачи, спавачи, радикални опозиционари, називају их различито), вредности које емитују и начин на који виде нашу земљу такође су одјеци оних страшних времена: издај, буди кукавица, слажи и постани богат. Стереотип „све је изгубљено“, „све је лоше“, „све је двосмислено“, тада негован по сугестији софистициране западне пропаганде и унутрашњег дефетизма, влада на друштвеним мрежама, али и у главама многих. Подгрејан од спољашњих и унутрашњих непријатеља.

И није неважно што сад, кад већ другу годину траје жесток сукоб на западним границама, многи Руси који су преживели страхоте перестројке и постперестројке, разумни Руси, звоне на сва звона: „Победићемо спољашњег непријатеља само тако што ћемо победити унутрашњег непријатеља – смутљивца, скандалисту, сплеткароша!“ Онога који се камуфлира, који нас је 1990-их залудео и, заправо, распламсао добровољни унутрашњи руски геноцид.

То није само човек који спаљује војни регистар, познаник који по друштвеним мрежама шири клевете о нашој војсци, писац русофоб чије књиге још стоје на полицама, певач који донира ВСУ. То смо и ми, сукобљени једни са другима око малих ствари. Као пример навешћу виртуелно препуцавање на друштвеним мрежама, кад се патриотски оријентисани људи поливају блатом због различитих погледа на пандемију и свађају око набачених, измишљених, безначајних разлога. На радост нашег непријатеља.

Сви имамо исти циљ – да победимо у рату са Западом, да спречимо геноцид над руским народом. За постизање заједничког циља неопходна је концентрација. Не треба трошити снагу на унутрашње свађе око ситница.

Сећате се како смо се деведесетих година тукли једни са другима – просовјетски и антисовјетски? Како су с некаквим сладострашћем бацили у прљавштину живот којим су живели – наш, тада не баш сјајан, а нашим родитељима – главни. Као што разумемо годинама касније, поделама унутар земље због апсолутно бесмислених несугласица умало нисмо изгубили државу, па и себе.

„Русија се не може победити силом, али се може уништити изнутра“ – веома је важна та Черчилова фраза. Много пре њега, Достојевски је, у лику Петра Верховенског, дао тачну копију нашег актуелног унутрашњег непријатеља – естете и интелектуалца, окрутног манипулатора који убија туђим рукама, подмукло, сејући хаос у друштву, чији су цитати, савршено обрађени, изванредан рецепт за уништење Русије: „…једна или две генерације разврата… разврата нечувеног, подлог, кад се човек претвара у гадну, кукавичку, сурову, себичну олош.“

Наш непријатељ унутар Русије гаји ту ситну „себичну олош“ и свој „благородни протест“ да би уништио Русе њиховим рукама. Ослања се на унутрашњи сукоб, на наше емоције. Хиљаде блогова хушкају Русе једне на друге.

Сви разумемо да се боримо на два фронта. На западној граници. И унутар земље. Са унутрашњим непријатељем. Деведесете су нас научиле да будемо спремни на издају. Научиле су нас да препознамо ту издају, да препознамо лажи и да верујемо само свом унутрашњем инстинкту, савести. Јасно видимо унутрашњег непријатеља, схватамо колико је опасан. Деведесетих смо дозволили да будемо обманути, данас смо и искуснији и паметнији. Борећи се на фронту, боримо се у позадини против свих страхота и срамоте коју смо већ доживели пре 30-ак година. Схватамо да ће нас јединство, издржљивост и самоконтрола спасити. И прочишћење друштва.

Ћутљиви фронтовци деведесетих, који су доживели неподношљиви стид због своје отаџбине… Прекаљени деведесетих и трауматизовани њима, ми сад веома оштро реагујемо на провокације унутар земље – ако се изненада намеће повратак украјинске ТВ звезде, концерт музичара русофоба, или још једна наизглед безазлена награда прозападном писцу за којег скоро нико није чуо. То није у реду. Јер народ све зна.

Извор:
ИСКРА