Бог и Отаџбина

Чему нас учи пример светог Луке?

По навици, војне операције које су се одвијале дуж граница са Украјином и даље називамо „Специјална војна операција“. У томе постоји велика доза правде, макар само зато што један пуноправни рат који покрива читаво друштво, прожима га од врха до дна, протреса целу земљу и масовно уништава градове (као у Великом отаџбинском рату) је још доста далеко.

Углавном, ово је веома добро. Заиста, сада се руска војска, са врло скромним снагама, одупире налету целокупне западне привреде, војне индустрије НАТО-а и хорда плаћеника (није реткост да наши војници не чују руски или украјински говор у радио пресретањима дуго времена, јер је замењен пољским).

Најстрашније је то што се већ 9 година суочавамо са нашом браћом и сестрама, избезумљени америчко-украјинском информационом машином. Све ово чини да се осећамо лоше. Чини нам се да се налазимо у изузетно тешким условима, у којима поред недаћа гранатирања и свакодневног нереда постоји огроман број фактора који ситуацију додатно отежавају. А кључна реч у свему овоме је „изгледа“.    

Вероватно су сви чули за Светог Луку Кримског. Јер ово није само исповедник који у најтежим приликама није одступио од православне вере. Ово је бриљантан доктор, чије књиге и даље користе практичари хирурзи. Ово је човек који је, након што је прошао кроз три егзила, након почетка Великог отаџбинског рата, написао писмо једном од лидера СССР-а Михаилу Калињину: „Ја,  владика Лука, професор Војно-Јасењецки, служим везу у селу Большая Мурта Краснојарског региона. Као специјалиста гнојне хирургије, могу да пружим помоћ војницима у свим условима фронта где ми буде поверено. Молим вас да прекинете моје изгнанство и пошаљете ме у болницу. По завршетку рата спреман је да се вратим у изгнанство. Владика Лука“. 

Време је било тешко, и светитељ је добио дозволу да настави лекарску праксу. Према речима његових колега, оперисао је по 11-12 сати дневно. У Краснојарску је надгледао евакуацију болнице са неколико хиљада кревета, на крају изгнанства 1943. године наставио је активности у Тамбову. Спасао је хиљаде живота не само захваљујући континуираним операцијама, већ и уз помоћ књиге Есеји о гнојној хирургији, која је током ратних година постала обавезна у свакој болници.

Пре него што су се ови догађаји одиграли, Лука Војно-Јасењецки је имао све разлоге да постане прекаљен искушењима. Уосталом, он је био сведок револуције и грађанског рата. Изгубио је жену и остао сам са четворо деце. У годинама нарочито снажног гоњења Цркве постао је свештеник, а потом и примио монашки постриг. Због сталног кривичног гоњења изгубио је прилику да виђа и подиже своју децу. Али где год је завршио, где год је као затвореник био премештен, он је наставио да ради две ствари – да служи Богу и помаже људима и као свештеник и као лекар. Деловао је чак и у условима затворске ћелије, користећи импровизоване инструменте. На овај или онај начин, светитељ је користио сваку прилику у којој је било могуће користити другима.

Као старешина болнице и архиепископ у Тамбову, Свети Лука је написао неколико чланака о проблемима са којима се друштво суочавало током ратних година. Сами називи говоре сами за себе: „Крвави мрак фашизма“, „Праведни суд народа“ – материјал о праву на правичну одмазду у односу на оне који намерно чине зло. У њему читамо: „Да ли је могуће, говорећи о немачким чудовиштима, подсетити се свете Христове заповести „љубите непријатеље своје“? Не, не, нема шансе! То је немогуће јер их је апсолутно и апсолутно немогуће волети не само због људи, већ и због анђела, и због самог Бога љубави. Јер и Бог мрзи зло и уништава злотворе. Немачки монструми нису само наши, већ и душмани Божији, а ко може, ко се усуђује да говори о љубави према душманима Божијим! Ја сам немачке окупаторе назвао антихристима. Је ли тако, поштено? Ово право ми је дао Свети Апостол Јован Богослов, који је рекао: „Познају се деца Божија и деца ђавоља: сваки који не чини право није од Бога, нити је он. који воли брата свога“ (1. Јованова 3:10). Логичан наставак ове линије био је још један чланак написан након завршетка Нирнбершког трибунала, под називом „Одмазда је извршена“.

У свему томе постоје важне паралеле са модерним временом. Прво, данас се украјински ратници већ понашају као следбеници Антихриста, за то постоји много доказа.

Друго, многи наши савременици погрешно доживљавају Цркву као институцију која проповеда потпуну немоћ и пацифизам. Али није и никада није било тако. Уосталом, чланци архиепископа Луке објављени су не било где, већ у Веснику Московске Патријаршије. Односно, они нису били приватно мишљење, већ званични став Цркве.

После победе над нацизмом, архиепископ Лука је престао да буде изложен директном притиску совјетских власти. Напротив, 1945. године добио је орден „За храбри рад у Великом отаџбинском рату“, а годину дана касније постао је лауреат Стаљинове награде првог степена за развој најновијих хируршких метода лечења. Занимљиво је да је више од половине награде (износ већи од сто хиљада рубаља) светитељ дао за потребе деце која су остала без родитељског старања.

Невоља се вратила у Лукин живот после Стаљинове смрти. Када је Хрушчов, који је дошао на власт, обећао по целој земљи да ће „показати последњег свештеника на телевизији“, архиепископ је већ од 1946. године већ одавно заузео катедру у Симферопољу, где је живео до краја свог живота. Али он је, као и раније, наставио своју службу, развио Цркву на Криму, није напустио лекарску праксу ни након што га је напустио вид – наставио је да даје консултације.

Ова година, која је за многе постала година тешких искушења, развила се тако да Петров пост почиње одмах након датума упокојења Светог Луке. Као да нам саме околности наговештавају да у тешким данима треба бити спреман и на искушења и на пожртвована дела, као што је то чинио архијереј. На крају крајева, Велики отаџбински рат је добијен управо захваљујући масовној спремности да се дају, да се жртвују, како материјално тако и духовно. Током ратних година, чак су и атеисти то разумели. А то је нешто што никако не желимо да разумемо. Желимо нешто друго – да имамо лепу слику на ТВ-у о успесима на фронту, а да то ни на који начин не утиче на наш планирани одмор. Али је мало вероватно да ће се то догодити.

Свети Лука је у младости желео да постане уметник. Али онда је одлучио да нема право да живи за себе и изабрао је професију лекара. Ту му је добро дошао таленат за фотографско цртање, многи од чланака и књига које је написао илустровани су сопственим рукама. Овако или онако, припадао је јачој и одговорнијој генерацији људи од вас и мене. Управо је ова генерација на својим плећима издржала лавовски део недаћа суровог двадесетог века. Између осталог, ова генерација у колоквијалном говору није имала израз „лепо се дружимо“. А ако ти и ја заиста желимо Победу, онда треба да тај израз нестане и код нас.

Извор:
АНАЛИТИЧКА СЛУЖБА ДОНБАСА