Андреј Фурсов: Преуређење човечанства – шта крије „свет без граница“

fursov-

Заједно са глобализацијом широм света дошло је до оштрог упрошћавања образовања. И ова ствар није нимало случајна

Идеолози глобализације кажу да глобализација даје могућности апсолутно свима. Ако вам се не свиђа ваша земља, можете отићи у другу земљу и тамо започети каријеру. То јест, свет је отворен за апсолутно све. Али у ствари, наравно, ово је лукавство. Јер глобализација је та која нагло шири јаз између богатих и сиромашних, и између оних који имају могућности и оних који их немају.

Није случајно што је Зигмунт Бауман у свом раду о глобализацији написао: „Да, многи људи који раније нису имали прилику да се крећу широм света добијају ову прилику као скитнице и избеглице. Као скитнице и избеглице. Да, наравно, има туриста, има богатих људи који се селе из земље у земљу. Али има оних који се крећу као мигранти који не могу да нађу не само посао, већ ни храну у својим земљама. И у том погледу глобализација има два таква лица. Глобализација драматично проширује јаз између богатих и сиромашних.“

И тако је исти Зигмунт Бауман увео два веома занимљива таква појма, „глобалци” и „локалци”. Глобализација дели људе у две групе: глобалци су они који се мирно крећу планетом. А локалци, ако изузмемо мигранте, су они којима је ускраћена могућност кретања по планети. Године 1984. почиње да се користи термин „глокализација“. Јер глобализација има два аспекта. Ако у предглобалној ери главна поларизација иде између државног и регионалног нивоа, онда су у ери глобализације ова два нивоа, државни и регионални, у сендвичу између глобалног и локалног. И ова два нивоа постају потпуно доминантна.

Компресија простора поништава проток времена. Становништво првог света живи у вечној садашњости, доживљавајући низ епизода хигијенски одвојених од прошлости и будућности. Овде су људи стално заузети и стално им недостаје времена. Становништво трећег света је сатрто теретом изобиља, вишка и бескорисног времена које нема шта да попуни. У њихово време „никада се ништа не дешава“. Они не „контролишу“ време – али њиме управљају, за разлику од својих предака, који су живели по безличном ритму фабричког времена. Они могу само да убију време док их оно полако убија.

Становништво првог света живи у времену; простор му није битан. Управо је то искуство Жан Бодријар ухватио у слици „хиперреалности“, где су виртуелно и стварно нераздвојни. Становништво трећег света, напротив, живи у непропусном свемиру, који везује време и чини га ван контроле људи. Време овог другог је празно и неструктурирано. Само виртуелно, телевизијско време има структуру – „распоред”. Остало време је монотоно, тече без трага.

Становници првог света – глобални бизнисмени, културни менаџери, научници – крећу се легално, другог – илегално; први су „туристи живота“, други су скитнице, а ови други не смеју да се претворе у прве. Глобални свет је свет туриста, свет без скитница је утопија света туриста.

Они који живе на локалном нивоу немају могућности за развој. Из врло једноставног разлога… Гледао сам говор једног нашег посланика, члана Думе, који је говорио о Филипинима. О Филипинима је испричао буквално следеће. Каже: Путовао је са делегацијом из Думе. И каже да су чак и кокосово дрвеће на Филипинима сада у власништву мултинационалних корпорација. Људи који тамо живе практично немају ништа. А како људи преживљавају? Ако се роди дечак, то је велика туга, каже овај посланик, јер од дечака нема никакве користи. А за оне који имају девојчицу…

Може да се пошаље у богату земљу као бебиситерка, као стриптизета, као проститутка… Али вероватноћа да се роди девојчица је 50:50… Тако да је сада права кампања на Филипинима, каже. Дакле, када дечак напуни 10-12 година, почињу да му дају играчке за девојчице. А ако покаже интересовање, онда се са 14 година оперише, изваде му два ребра тако да добије струк… И они сарађују, 6-7 породица се удружује за операцију, а овај дечак… Сада више није дечак. Храниће их 15-20 година. Он ће их хранити. Ово је једини извор прихода за многе. На Филипинима има 115 милиона људи! Немају имовину, немају посао. То јест, практично је то такав „пикник на маргинама цивилизације“.

И мислим да Филипини нису једина земља на свету у том погледу. Па, рецимо, постоји Бразил, где људи преживљавају уз помоћ криминализације… Само, тамо је криминализација облик друштвеног организовања. Али то још једном говори о томе… И да! Све се ово дешава у последњих 40 година. Ово сугерише да глобализација, у ствари, озбиљно говорећи, одсеца 80-90% светске популације од друштвеног колача. То је поновно сортирање човечанства, то је само бацање оних 80-90% који се не уклапају у тржиште.

У нашој земљи, као што знате, Чубајс је почетком 90-их рекао: „Па, они који се не уклапају у тржиште…“ Речено му је да пензионери умиру… Он каже: „Па, они који се не уклапају на тржиште, онда ће отићи… А жене рађају нове који ће се уклопити на тржиште.” Ево. Али чињеница је да постиндустријски систем, научно… Не треба му велика радничка класа, бројчано, нити велика средња класа. Уопште јој не треба много становништва. Дакле, један од главних задатака светске капиталистичке елите, који је сада фиксиран од 1992. године, у документима УН, јесте смањење популације планете. „Смањење становништва“ звучи тако неутрално… Или кажу… „Планирање породице“… У ствари, ово је прави правцати геноцид. Јер да се смањи светска популација за 80% до краја 21. века… На пример, немам појма како се ово може урадити…

Испоставља се да је глобализација политички и економски сасвим нешто друго од онога каквом је представљају њени идеолози. Постоји много теорија глобализације. На последњем путовању у Лондон купио сам књигу „Теорије глобализације“. И већина ових теорија… Када ово читате, заиста желите да живите у свету глобализације, јер оне просто цртају апсолутно фантастичне перспективе! Ово је исто као и са болоњским системом образовања. Да ли знате један од главних аргумената у корист болоњског система? Путовања по универзитетима.

То јест, данас можете да студирате у Прагу, следећег семестра – у Единбургу, јер је програм свуда исти. Али онда се поставља питање. Чињеница је да је Болоњски систем део глобализације. Ако је програм свуда исти, зашто да идем из родног Прага у Единбург. А социолошка истраживања су показала да студенти путују. Али путују око 5-6 недеља. Ово је у ствари студентски туризам. Они за то време не уче. Они рачунају да је дисциплина на европским универзитетима скоро иста као и код нас. У Европи је дисциплина мирнија. Зато што ти платиш образовање. Па ако нећеш да учиш, доћи ћеш следеће године и платићеш још једном. Није битно.

Али овај принцип глобализације, уграђен у болоњски систем, заправо нема никакве везе са образовањем. Омогућава само студентима да се друже од земље до земље. Али, у принципу, зашто ићи у одређену земљу на 5 недеља? Можете видети било коју земљу, највише за 2 недеље, у принципу. Мислим, заправо, ова ствар је тако демагнетизирајућа. А болоњски систем као аспект глобализације функционише, у принципу, у истом правцу као и глобализација у целини. Циљ глобализације… То јест, не циљ, већ мета! Објективно, ово је деструкција модерног друштва.

Као што Болоња има свој, да тако кажем, циљ да уништи универзитет као посебну институцију савременог друштва, формиране у протеклих 200-250 година. И не кажем да се по болоњском систему однос „службеник – професор“ на универзитету нагло помера у корист службеника. Знам, на пример, на оним нашим универзитетима који су активно спроводили Болоњски систем… Појавило се доста „специјалиста за обраду докумената по Болоњском систему“! Заправо, процес учења се замењује попуњавањем ових, да тако кажемо, „папирима“, односно формализацијом. У ствари, глобализацију као процес управо карактерише формализација веома, веома многих процеса.

Да се вратимо на видео снимак о Филипинима. Овај депутат говори о уџбеницима које користе за учење. Дизајн ме је доста подсетио на амерички уџбеник „Global studies“. То је комбинација географије, историје и антропологије. Тако је, од свега по мало. А он је говорио о филипинској школи. Постоји физика, хемија и биологија… То је све заједно. Али све је на таквом нивоу да чак и… Па, наравно, како струја функционише, они уопште не разумеју. И, каже, није ово дивљаштво, имају школу. Али школа ради овако…

Када су Филипини први пут постали слободна земља, имали су релативно нормалан образовни систем. Али онда су почели постепено да се поједностављују. По логици код нас су почетком 90-их говорили: „Па зашто човек који заврши 10. разред и иде за возача, зашто му треба хемија? Зашто му је потребно да зна 25 једињења бензена? Не мора да зна! Хајде да уклонимо хемију…” итд. Ево, узгред, обратите пажњу, заједно са глобализацијом широм света дошло је до оштрог упрошћавања образовања. И ова ствар није нимало случајна.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ