Може ли се у Русији поновити 1917?

Пише: Игор Дамјановић

Читав вијек је требало да прође па да се свијет упозна са улогом британских обавјештајних структура и агената утиција у организацији Фебруарске револуције у Царској Русији. Њен резлутат било је збацивање цара-мученика Николаја Другог Романова, укидање монархије и потпуно расуло које је пратио крвави грађански рат.

Политичка елита, племство и најбогатији слојеви руског друштва почетком прошлог вијека били су концентровани британским агентима утицаја. Њихова дјеца прво би проговорила на енглеском, а руски језик учили би тек када се приближе школи.

Такав је био и свјетски познати писац Владимир Набоков. Иако је рођен 1899. у Санкт Петербургу, у школу је кренуо тек са 9 година, јер са 7 година још није знао руски језик, већ француски и енглески пошто су га васпитавале гувернанте које је његов богати отац довукао из Британије и Фрацуске. Управо пишчев отац, Владимир старији, унук славног министра правде у епохи царева Александра Другог и Александра Трећег, био је истакнута фигура Фебруарске револуције и десна рука свемоћног Павела Миљукова, почасног доктора Унивезитета Кембриџ, потредсједника и министра у привремним владама које су од фебруара до окотобра 1917. три пута падале.

Миљуков ће касније у емиграцији сведочити да је: „Одлука да се ухапси царска породица донијета је под јаким спољним притиском.“, прецизирајући да је британски амбасадор Џорџ Бухенен имао снажан утицај на Александра Керенског, министра правде и одбране у првој и премијера у наредне двије привремене владе. Након што је његов амбасадор наложио да буду ухапшени, краљ Џорџ Пети одбио је да без обзира на блиске рођачке везе са руским монархом, одбија да Романовима одобри политички азил.

Читавих мјесец дана прије него што су Њемци возом из Швајцарске, преко Шведске и Финске (тада формално дијела Руског Царства са високим степеном аутономије) вратили Лењина у Русију, руско царство је престало да постоји, а царска породица обрела у заточеништву. Ипак, погрешно је до те мјере поједноставити и поставити хипотезу да су британски агенти утицаја у племству, богатим слојевима и политичкој елити били способни да сами изведу Фебруарску револуцију, већ је њиховим намјерама погодовао низ околности. Прво у престоном Петрограду (Санкт Петербург је званично на предлог православне цркве промијенио име 1914. по избијању рата) заиста је постојало народно незадовољство, војници у градском гарнизону били су спремни на све само да их не пошаљу на фронт. Њихов нулти борбени морал логично је довео да одмах устукну пред руљом која је кидисала на царске институције, које су они умали задатак да бране.

Не мање значајну улогу у револуцији одиграла је и наивност патриотских и монархистичких кругова, укључујући и водеће генерале – команданте фронтова. Они су наивно вјеровали да ће персонална промјена на царском престолу смањити тензије у друштву и умирити народно незадовољство. Суочен са притиском генерала, цар Николај Други 2. марта (15. фебруара по Јулијанском календару), у главном штабу у Могиљеву (данашња Бјелорусија) доноси одлуку о абдикацији у корист млађег брата, великог књаза Михаила, који следећег дана не прихвата круну што де факто доводи до нестанка монархије.

Пошто почетком 1917. пораз Њемачке, Аустроугарске и Турске постаје неминован, Велика Британија покушава да дуплира свој ратни плијен. Поред руским, француским и српским животима извојеване побједе против непријатеља Британци покушавају да униште највећу и најмоћнију државу Антанте, свог формалног савезника – Царску Русију, чак и по цијену продужетка трајања Великог рата за годину дана. Без Фебруарске револуције у Русији Први свјетски рат био би готов на јесен 1917. Руска царска армија умариширала би у Константинопољ и Берлин са намјером да тамо остане трајно. Британија то покушава да спријечи, активира своју деценијама грађену агентурну мрежу у руској предреволуционарној елити. За разлику непријатеља који је требао да буде поражен и деградиран савезничка Русија је требала да престане да постоји. Ипак овом дуго припремане планове о нестанку Русије касније је осујетио један човјек.

До дана данашњег антируске силе се плаше Стаљина и не могу му опростити што је супротно њиховим плановима изградио империју и најмоћнију државу свог времена. Објективну слику о Стаљиновом лику и дјелу можете наћи у двотомној књизи ‘Генералисимус’, дјелу Владимира Карпова, Хероја Совјетског Савеза. Сам Карпов је био осуђен у периоду репресије, упућен у логор, потом у кажњенички батаљон, али му све то није сметало да у књизи представи конкретне документе о дјелатности Стаљина. Након објављивања књиге 2002. године, антируске снаге су Владимира Карпова, уваженог аутора до тад многих цијењених књига, искључиле су из Савеза писаца Русије. Те снаге је истина итекако заболела. Стаљин је надмудрио непријатеље који су жељели да униште Русију као државу, направивши од ње супротно, баш оно што непријатељи нису жељели – велику империју, која ће побиједити у Другом светском рату.» – прије 5-6 година испричао је ми је генерал Александар Солујанов, легендарни Херој СССР-а, опјеван у познатој пјесми Батјана Комбат.

Ситуација у данашњој Русији има одређене сличности са периодом од прије 109. година када је избио Први свјетски рат. Прво Русија као и 1914. године када је у рат ушла да би бранила Србију, није била непосредно угрожена. Друго ратне операције не теку по плану од самог почетка. Руска армија се суочава са болним губицима и на моменте стање на фронту подсјећа на период 1914-16. Такође, олигахрија и дио либералне политичке елите која и даље држи позиције у систему сања да се рат што прије заврши, а они наставе да као и раније пљачкају ресурсе Русије, а зарађене милијарде крчме по Лондону, Азурној обали, Флориди и тд… Разумног одговора зашто се мало што предузима да се њихов утицај искоријени за сада нема.

Са друге стране, ситуација у Русији данас има и значајне разлике у односу на период 1914.-17. Предсједник Владимир Путин за разлику од цара-мученика Николаја Другог заокупљеног «царством небеским», много више рачуна води о «царству земаљском» и егзистенцијалним потребама грађана Руске Федерације. Близу 16 мјесеци рата и жестоких санкција, које су подразумијевале одлазак готово свих западних компанија из Русије, нису довеле до значајнијег повећања незапослености, инфлације, или девалвације националне валуте која и даље држи повољнији курс према евру и долару него прије 24. фебруара 2022. Информације о повећању социјалне напетости и незадовољству народних маса постоје само у извјештајима западних медија, односно у пубиликациајама ЦИПСО – центара информативно-психолошких операција, термин који је у Русији постао популаран у последње вријеме.
Са друге стране политички противници режима у Кремљу далеко су од популарности и харизме оних који су прије 100 година подизали револуцију. Либерална опозиција гласна је једино у емиграцији. Њен лидер Алексеј Наваљни представља безлична политичка фигура, која не улива на први поглед никакво повјерење. Налази се у затвору због кршења условне казне за корупцију и тамо ће по свој прилици остати до краја овог љета. Изласком на слободу Наваљни ће тешко да било шта промијенити. Холивудски Оскар за документарни о њему и наводно тровање прије 3 године и лијечење у берлинској клиници Шарите тешко да ће од њега створити новог Керенског, или Лењина.

У подривању Руске Федерације Запад чини можда и највећу грешку промовишући неонацисте и лудаке из милитантне групације «Легиона слобода Русије», која се од почетка рата бори на страни Оружаних снага Украјине. Током овог прољећа, заједно са специјалцима из украјинске војне обавјештајне службе ГУР и пољским плаћеницима, «легионари» са НАТО оружјем изводили диверзије и нападе на погранична насељена мјеста у Белгородској и Бријанској области. Њихов лидер Денис Никитин – Капустин, дјелује још бизарније него генерал Андреј Власов и сарадници, који су током Другог свјетског рата служили нацистима. Претпоставке да ће неонацисти и лудаци изазвати панику и широм Русије покренути антирежимске протете показале су се једнако промашене као процјене руских служби у фебруару 2022. да ће их на истоку Украјине дочекати са цвијећем.

За интересе Запада једнако је штетна и реторика да Русија мора бити побијеђена и кажњена, која иде дотле да се «треба припремити за распад Руске Федерације» како тврди бивши командант НАТО снага у Европи амерички генерал Бен Хоџис. Стање на фронту за Русију није ружичасто, од побједе у рату су далеко, даље него прије годину дана. Међутим, понављање сценарија из 1917. представља у датим околностима научну фантастику.

Извор:
ИН4С