ЈОШ ЈЕДАН СВЕДОК НЕБЕСКЕ СРБИЈЕ: ОТАЦ ДИОНИСИЈЕ ИЗ МАНАСТИРА ЛИПОВЦА (1932–2023. ОД РОЂЕЊА ХРИСТОВОГ)

КО НАМ СЕ ПРЕСЕЛИО?

На духовске Задушнице и Свете Константина и Јелену 2023, пола сата пошто се причестио Телом и Крвљу Христовом, ка Господу своме и нашем отишао је схиархимандрит Дионисије ( Пантелић ), један од последњих стубова старог богомолничког монаштва, духовних синова и кћери Светог Николаја Жичког и Охридског, витез вере и крста са три прста, неодустајни сведок Светог Предања, православља и правоживља.(1)

Био је родом из богомолничког села Риђевштице, али, као и сваки прави хришћанин, пореклом из Небеског Јерусалима, у коме Небеска Србија има свој смисао и циљ, и у којој су, како рече Владика Николај, „оци наши и праоци свети – што са Крстом Часним достигоше мети“.

Отишао је, опет како каже Николајева песма „Небеска Србија“, тамо где „монаси часни, монахиње бледе/ вечну светлост Божју сад весело гледе“.

У потоњем периоду свога земног живота, више пута је падао на постељу, и мислило се да ће се упокојити, али га је Господ подизао, да не дође жалост на жалост многима и многима који су га волели и код њега се исповедали. У постепеном трошењу старчевих телесних снага језгро његове личности ( а то су богослужење, молитва и поука ) бејаху савршено сачувани, као и код блаженопочившег патријарха Павла, кога је отац Дионисије волео и уважавао као правог пастира који што је „говорио ином сам је својим потврдио чином“.

Сиромашнији смо за човека што је, својим животом и житијем, био штит свога рода против сила злобе подебесне, разуларене у свету и код нас. Ударале су те силе, и крхале се о штит старчеве побожности. Сада смо, без њега, више сирочад, и, чини се, мање закриљени. Па ипак, они који страже на земљи, бдијући над душом својом и душом свог народа, прелазе са места нижњег на место вишње, и настављају бдење тамо где ништа нечисто не улази, у Царству Божијем, што припада вечно буднима. А такав је био и наш отац Дионисије. Будне душе да буди заспале савести својих ближњих.

ЖИВОТ И ДЕЛА ОЦА ДИОНИСИЈА

ДЕТИЊСТВО И БОГОМОЉСТВО

Архимандрит Дионисије је рођен 16. октобра 1932. као Драгић Пантелић у селу Риђевштица код Трстеника, и био је друго дете својих родитеља Смиљка и Томке. Његово родно село, између Трстеника и Александровца, било је чудо богомолничког покрета – дало је преко седамдесет свештеника, монаха и монахиња.  Из његове фамилије десетак њих је отишло у манастире, а породица оца Дионисија је Господу принела четворо у монашком лику. Пантелићи су Христу даровали оца Дионисија, игуманију Меланију, мати Макрину, мати Марину, мати Катарину,  мати Нимфодору и мати Ираиду из Наупара, као и мати Варвару, игуманију манастира Руденице и мати Наталију из Светог Романа.

Породица оца Дионисија живела је задружно и побожно. Били су имућни, а једна просторија њихове куће служила је као сеоска школа. Партизани су после рата стрељали стрица малог Драгића Пантелића, Јанка, под оптужбом да је четник и да су се у школи наводно састајали четници.

Мајка будућег оца Дионисија, Томка, дошла је у Риђевштицу из оближњег села Бучја, које је такође било богомолничко. Она је била искрено побожна, и учврстила је побожност у кући Пантелића. Смиљко и Томка су имали осморо деце, али се двоје рано упокојило, па су им остала два сина и четири кћери. Парохијска црква Риђевштице и околних села била је манастир Велуће, у коме је Владика Николај имао јак богомолнички центар. Тамо је духовник био отац Мирон, снажна личност, која је веома утицала на породицу Пантелића, а затим је дошла игуманија Матрона, око које се окупило много младог женског монаштва.

Отац Дионисије је дубоко поштовао богомолнички покрет, који је дао мноштво свештеника и монаха, и спасао Српску Цркву после рата. Жељку Перовићу, аутору књиге „Писма из Малог Јерусалима“, говорио је:“Не памтим те покрете како су се развијали, али памтим како су деловали. Познавао сам људе, чланове тог покрета. Богомољачки покрет је био добар покрет који је људе оплемењивао. Сви чланови Хришћанске заједнице су редовно долазили у цркву, водили су рачуна да долазе на богослужења, да се причешћују редовно, да се венчавају млади, да се крштавају. Они су поучавали вери своје комшије и пријатеље и тако водили рачуна о томе да се секте не развијају. Упознавали су своје суграђане са правом вером јер ко не познаје своју веру лако прилази сектама. Црквени прописи су обавезивали члана хришћанске заједнице да поштују државне законе. Сваки члан је волео и поштовао своју државу а није мрзео друге нације јер хришћанин не сме да мрзи. Може да мрзи грех и оно зло и неисправност које човек чини али не и самог човека. Њега може да жали и да му помогне … Били су то ревносни хришћани и велика је штета што тог покрета нема данас.“

И ми то осећамо – велика је штета што је права, богомолничка, побожност нестала. Сви би да се пречицом, „турбо – начином“, обоже, али, како је говорио отац Сава из Вазнесења под Овчаром, нико неће да запне. А мора да се запне да бисмо се, опет по речи оца Саве, обрели учтиви пред Богом.

СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ДУШАНА ИЗ ВЕЛУЋЕ

За време Другог светског рата, у Велућу је служио свештеник Душан Поповић, који се трудио да манастир сачува од ратне трагедије. Комунисти су га, невиног, осудили на смрт и убили, о чему је његова кћи Душица писала ( а свештеник Велибор Џомић објавио у својој књизи о страдању СПЦ од комуниста ):“Мој отац Душан Поповић, био је свештеник, парох велућки, бучки и јасиковачки и старешина манастира Велуће (20 километара од Крушевца ка Трстенику). Како је то био женски манастир, он је за сво време рата покушавао да изолује манастир од ратног вихора и да колико може спречи долазак било које војске у манастир.

Као частан и угледан човек и свештеник, није крио свој став да комунизам не признаје Цркву и да не признаје религију. То је у својим говорима на саборима и црквеним славама и наглашавао. Нормално, био је за Краља и Отаџбину.Такав његов став је партизанима од почетка сметао, јер је мој отац био омиљен у народу. То му је и била највећа кривица. Његов други грех је било велико пријатељство са тадашњим Владиком Жичким Николајем Велимировићем, који га је, иако је био врло млад поставио на то место, а почетком рата је и дуже време боравио манастиру.

У ноћи између 20. новембра 1944. године, један партизански одред је упао у манастир. Претресли су зграде и подруме, а мог оца везали жицом, мучили и тражили да призна где је мајор Кесеровић, где је његов бункер, злато и оружје. Како мој отац није имао шта да призна, одвели су га у Крушевац, наводно на саслушање. Био је затворен у подрум једне куће у центру Крушевца, који је био претворен у затвор. За то време доста је људи ишло у Крушевац да посведочи о невиности и заслугама мога оца. Нудили су потписе и изјаве, али је све то било узалуд. Власти су сматрале да им поп Душан више смета него прави злочинци јер утиче на народ, како су изјавили.

Дана 10. децембра 1944. године, цела група је изведена на стрељање на Пакашницу, где су касније засађени борићи, тачније, око војних магацина. Девет дана касније, 19. децембра 1944. године, донета је пресуда којом је мој отац осуђен на смрт стрељањем као „народни непријатељ“ и на конфискацију целокупне покретне и непокретне имовине. Тако је та наша „ослободилачка народна власт“ оставила моју мајку и мене без игде ичега на улици. Главни актери стрељања били су Раша Лепенац и Десимир Милосављевић, који се потписао као председник суда. По каснијим причањима мештана из околних кућа, партизани су их водили из Крушевца до Пакашнице само у доњем вешу и босе по снегу, везане жицом. Мог оца су натерали да чита опело док су они стрељали групу по групу, па су и њега на крају прво кастрирали, па онда убили. Детаље о кастрирању и опелу је касније причао један од учесника покоља, у кафани, у припитом стању, а који је и сада жив и ужива државну пензију“.

На таквим примерима оданости Богу и роду учило се село Риђевштица, и у њему мали Драгић, будући велики ревнитељ за душу своју и саборну душу ближњих му Срба.

ОДЛАЗАК У МОНАШТВО

Драгић Пантелић је почетком септембра 1946. отишао у манастир Дивљану код Пирота, решен да се замонаши. На питање шта га је подстакло на овај поступак, рекао је Жељку Перовићу:“Имао сам своје сељаке који су већ били у манастиру. То ми је била већ нека поука. Кад сам њих виђао, разговарао сам са њима о манастиру, о манастирском животу. То ми се допало, да будем монах, и ја сам из љубави отишао у манастир. Хвала Богу, никада се нисам покајао.“

У Дивљани је духовник био схиигуман Доментијан ( Радовановић ), а игуманија мати Дарија из Драгићевог родног села. Отац Доментијан је био духовни син руског јеромонаха Данила ( Синка ), човека светог живота, док је мати Дарија побожност учила од једне руске игуманије, па су овај дух пренеле и на своја духовна чеда.

Мали Драгић је био вредан и радан – први је устајао, све што треба обављао, и редовно бивао на богослужењима, спремајући се за будућу јеромонашку службу. У то време, владика нишки био је чувени Јован Илић, из села Дојкинаца код Пирота. О њему је отац Дионисије говорио:“Владика Јован је дуго био нишки владика, тридесет и неке је дошао у епархију. Пре тога је био у Мостару и мало у браничевској. Седамдесет и пете је умро, Бог да му душу прости. Мудро је водио Цркву, прошао је кроз окупацију, а нигде се није умешао. Ни за овога, ни за онога, него за Православље, за веру, за Бога. Његов став је био: „Ја сам православац и мој посао није да водим политику, да заступам једну или другу партију, ја заступам Православље”. Водио је рачуна да се не огреши ни о комунисте, ни о вернике, ни о невернике, нека свако своје убеђење носи, а он је свој посао одговорно радио. Водио је једино црквену политику. У Пироту има и Бугара, али он се није мешао у то дал је ко Бугарин, Румун или Рус, не, он се само православља држао, тако да му је та страна чиста. Цео живот му је чист.“

На бденију уочи празника Свештеномученика Дионисија Ареопагита 16. октобра 1949. искушеник Драгић, заједно са још три искушенице тог манастира (потоње монахиње Ангелина, Јелисавета и Софија), био је замонашен од стране епископа Јована у први степен монаштва – расофорног монаха. Жељку Перовићу је причао како је добио име Дионисије:“Сећам се да је мати Дарија тада питала владику Јована: „Како да му дамо име, преосвећени?“. „Аха, аха… (отац имитира старог владику, прим.прир.) Па… који је светац сутра?“. И онда оне погледају у црквене књиге и у ка-лендар и виде да је свети Дионисије Ареопагит, а владика каже: „Па, ето… дан му донео име“.

И то име, свето и часно, носио је до краја живота, који је почетак Живота.

У СЛУЖБИ СВЕШТЕНОМОНАШКОЈ

Као осамнаестогодишњи младић, био је рукоположен за јерођакона, па за јеромонаха – Црква је имала велику потребу за свештеним лицима:“Тада сам имао 18 година. Стицајем околности, потреба је била за свештеномонахом и он мене, после неколико месеци, негде у новембру, рукоположи за јеромонаха и премести ме из Дивљанског манастира у Наупаре код Крушевца. Тамо сам редовно богослужио у цркви и опслуживао парохију у Великој Ломници. То је ту одмах, село поред манастира. Ту сам служио до одласка у армију педесет и треће године. После одслужења дошао сам опет у Дивљански манастир. Служио сам овде три године парохију па су ме преместили у Височку Ржану. Тамо сам био седамнаест, осамнаест година…“

Није било лако. Отац Дионисије је сведочио:“Било је ту

свакојаких искушења. То су била тешка времена, за монахе,

за свештенике, било је комунистичко време. Треба мудрости,

разума, „уста да имаш, језик да немаш“. Нигде се нисам ни

обрукао ни упрљао о свој позив. Волео сам тај свој посао и радио га врло савесно, без обзира што је парохија била раштркана: Дојкинце, Криводол, Сенокос, Паклештица. Једно пола године служио сам и у оном маленом селу Бели. Још тад је тамо било мало људи, мислим да се то сад све раселило. Височани су ми остали у лепом сећању. Ја сам служио парохију из љубави, не из материјалниох разлога. Наравно, сигурно да сам морао да живим од тога али ја сам волео своје парохијане. Мислим да су и они мене волели али ја сад то не знам./…/Поштовао сам људе. Нисам се замерао. Било је свакојаких момената, неприлика. Трудио сам да се не замерам ни са ким. Да ли је он комуниста, да ли прима свештеника или не прима, ја сам све поштовао. На улици сам се свима јављао, општио са свима. Није ме вређало ако ме неко не прима у кућу. Ја сам са свима разговарао и све поштовао. Многи су у то време почели да се враћају вери и почели да ме примају у своје домове.”

Не само да су га волели, него су за њих речи „монах“ и „Дионисије“ значиле једно исто.

Он је о себи причао са истинском монашком скромношћу:“Тада сам имао 18 година. Ја сад гледам осамнаестогодишњаке, слинави још. И ставим себе у њихово време па се питам: какав ли сам ја био? (осмех). Био је тада у манастиру један искушеник, после је постао јеромонах.  Кад сам ишао у сеоске цркве он је полазио са мном да не будем сам и да помогне. Ипак сам био дериште. Тек после двадесет година он ми је признао: „Оче Дионисије, ја сам ишао са тобом, кад сам био искушеник а ти млади јеромонах, и слушао сам те како разговараш са људима од 30, 50, 60, 80 година, као да сте вршњаци. Иза тебе сам стајао, слушао и у себи се крстио и хвалио Бога што ти је дао ума и разума, воље и љубави да можеш да богослужиш и да народ поучаваш.“ А како сам га поучавао не знам. То ми је причао отац Стефан, био је тада богослов. Он је завршио у манастиру Наупаре, тамо је сахрањен, тамо су му две ћерке монахиње. Живе су и сада, хвала Богу.“

Отац Дионисије је, као калуђер у Височкој Ржани, сретао и Пироћанце, о којима је говорио са искреним поштовањем: “Пирот је био веома побожан град. Владика Николај је за Пирот говорио: то је Мали Јерусалим. Необично побожан град. Сигурно да је комунизам доста изровао, измешао, али је остало ту опет пуно верника.“

Тако је и данас.

ЖИВОТ ПОД КОМУНИЗМОМ

На питање Жељка Перовића о страдању Цркве под комунизмом, отац Дионисије је рекао: “Црно се тада гледало на монахе. Они су очекивали да нестане Цркве, да нестане монаха и свештеника… Сећам се кад пропаде комунизам. Овде код нас у школи било је увек седам, осам учитеља са ђацима, на петнаест дана су доводили децу. Кад су се мало откравили и видели да је комунизам отишао, они ме питају: „Оче, шта сте размишљали за време комунизма, да ли сте се некад бојали да не каже власт да ви више немате права у манастиру да боравите и да морате да идете да се сналазите и да Црква више не постоји?“. „Не“, одговорих им. „Шта сте онда очекивали?“. „Па, ето, то сам очекивао, да пропадне комунунизам“, одговорих им. Комунизам то је политичка опција, то је измерено време, пролазно, није вечито. Мада, искрено, нисам баш тако брзо очекивао да ће нестати, преко ноћи.“

Владика Јован му је остао у најлепшој успомени: “Владика је волео монаштво и поштовао нас је. Јављао се, питао како смо, да ли имамо неке неприлике. Увек се интересовао. Владика је волео да се нашали. И кад се ми нашалимо, прихватао је шалу. Полако, тихо је расуђивао, сталожено. Није био брзак, да на брзину решава, напречац, него савесно, одговорно и стрпљиво. Било је међу нама свештеницима и монасима и неких киксева које је требало решавати на брзину, али он није био такав. Он је чекао, чекао… Мудро сачека да се време сталожи.“

Та нам мудрост, у пребрза времена кад се многима чини да се једе све што лети, баш недостаје.

МОЛИ СЕ И РАДИ: ТЕМЕЉ МОНАШКОГ ЖИВОТА

Када је прешао у Наупаре, тамо је,  на Велики петак 1951. године, дошла његова млађа сестра Добросава (потоња монахиња Меланија). Септембра 1952, отац Диосније одлази у војску у Нови Сад. Служио је две године као добар и примеран војник, а Господ га је заштитио од искушења комунистичког врбовања. Од 1954. до 1958. служи у Дивљани, чије се сестринство под благодатном управом мати Дарије увећало. Године 1955. у Дивљански манастир долази и друга очева сестра, деветнаестогодишња Мара (потоња монахиња Макрина).

О животу у Дивљани отац Дионисије је казивао:“У време када сам служиоу Дивљанском манастиру тамо је живело десетак, петнаест сестара. Мати Дарија, игуманија је тада још била у млађим годинама. Мудро је водила обитељ, сестре су јој биле вредне. Онда није могло да се живи ако ниси вредан, ако ниси радан јер су манастири били осиромашени. Они су живели од свог имања а оно им је одузимано и давано сиромашним људима, беземљашима. Манастиру је остајао минимум.“__

Године 1958. декретом владике нишког Јована отац Дионисије бива пребачен у манастир Рођења Пресвете Богородице у Височкој Ржани. Ту је живео и делао шеснаест година, опслужујући парохије рсовачку, дојкиначку, каменичку и криводолску. Манастир је био сиромашан, близу границе са Бугарском, али се живело и радило и обнављало. Године 1963. у манастир одлази и четврти члан породице Пантелић – седамнаестогодишња Слободанка, Дана, како су је из милоште звали (потоња монахиња Марина). Монахиња Марина проводи један кратак период

код својих сестара Меланије и Макрине у Дивљанском манастиру, а затим одлази код брата.

Отац Дионисије је у то време посетио манастир Преображење под Овчаром, где се живело по благослову Владике Николаја – манастир није имао никакву имовину, него је живео испуњавајући цео богослужбени типик и свакодневн служећи Свету Литургију. Народ је давао прилоге, монаси су правили воштанице, и опет су имали довољно да не оскудевају ни у чему потребном. Ту је отац Дионисије срео чувеног игумана Евстатија, великог калуђера, који је са атонске Свете Горе, по Николајевом благослову, дошао у српску Свету Гору. Од њега је преузео правило да сваког дана служи Свету Литургију, и држао се тога док год је био у снази – преко пет деценија.

ДОЛАЗАК У ЛИПОВАЦ

Од 1974. године отац Дионисије је, по благослову владике жичког Василија, администратора нишког, са сестром Марином ( касније из Дивљане стижу и његове сестре Меланија и Макрина ) прешао у манастир Липовац код Алексинца, где је дочекао и новог епископа нишког, Иринеја, потоњег патријарха српског, који га је веома уважавао и исповедао га својим духовником.

Манастир је био из доба Светог Срефана Високог, прилично сиромашан и запуштен, али је отац Дионисије са сестринством светињу обновио, а народ је почео да долази у великом броју – како је пао комунизам, све више и више. Отац Дионисије се сретао и саветовао са хиландарским проигуманом Никанонором, сматрајући да је атонски дух онај који треба неговати у сваком српском манастиру, па и у Липовцу, где је био старешина до 2005. године, када игуманија постаје, избором сестринства и благослово владике нишког Иринеја, његова рођена сестра, мати Меланија. До 2012. отац Дионисије је исповедао свештенство Епархије нишке, као и ђаке Призренске богословије премештене у Ниш. Његове сестре, Макрина и Марина, упокојиле су се 2008. и 2010. године, а мати Меланија је наставила да игуманствује. Преселила се Господу 2020. године.(2)

За оца Дионисија, монаштво је било вера и провера Цркве:“Снага једне Цркве огледа се у томе какво јој је монаштво. Ако је бројно, онда је Црква јака. Причао сам са једним бугарским духовником и рекао ми је да Бугарска Црква броји седамдесет пет монаха што женских, што мушких. То је веома лоше верско стање. Код нас се монашт-

во одржало и то је утицај Богомољачког покрета. Јер из тог

покрета су се регрутовали монаси. Код Бугара није било таквих покрета и комунизам их је много више упропастио него нас. Манастири су увек чували своје вернике. У Бовањској нахији, како су Турци звали овај крај по селу Бовану, било је деветнаест манастира од којих је један манастир светог Стефана у Липовцу. И зна се да за време Турака ни једна породица у том крају није примила ислам. То значи да су се људи окупљали око манастира и да су монаси чували и куражили народ … Тако и данашњи монаси

треба да се баве интелектуалним радом, да људе поучавају и

да живе прописно како Јеванђеље учи.“

Живети по Јеванђељу – другог пута нема.

СА СВОЈИМ НАРОДОМ: ПОУКЕ МУДРОГА СТАРЦА

Отац Дионисије био је омиљени духовник душа гладних и жедних Бога. Био је чврст у вери и надању на Бога. Гледао је како Бог опомиње и оне који Га не траже, па чак се и боре против њега. Жељку Перовићу је, између осталог, испричао следећи случај:“Десило се да се у Пироту оженио ћерком једних наших пријатеља удбаш на високој функцији. Родило им се дете. Међутим, дете како се родило не престаје да плаче. Крстили га они, а дете и даље плаче. И добијем ја дописницу од таште тог удбаша укојој ме позивају да дођем у Пирот. Било ми је страшно непријатно. Знао сам у каквој је он служби и да му је посао усмерен директно против Цркве, а сад је требало баш његовом детету да читам молитву. Кад сам дошао, сви су седели у другој соби. Требало је да читам молитву у кухињи. Прочитам молитву, а дете у току молитве престане да плаче и заспи. Наравно, одмах се спремим да пођем кад ме његова ташта заустави и рече ми: Он хоће да те види. Ја помислим: шта је ту је, да побегнем не могу. Ме-ђутим, почели смо да причамо о разним темама и све прође у

најбољем реду. После неког времена сретнем ту нашу познаницу и она ми каже да је разговор који смо водили те вечери на њеног зета оставио јако позитиван утисак и да је он из корена променио своје мишљење о Цркви. Ми смо се касније и спријатељили и кад смо се сретали у граду, изљубили би смо се као да смо кумови, иако је био у таквој служби.“

Отац Дионисије је говорио да су српске жене увек имале велику улогу у чувању наше вере под комунизмом:“Жене су се увек више истицале у вери и црквеном животу. Истина је и да су на њих комунисти мање обраћали пажњу. Наш народ каже: „Жена – шта зна она!“. Међутим, вера се управо одржала преко жена. Тако је било и за време апостола. За време страдања Господа Исуса Христа апостоли су се разбежали, а жене су га пратиле у стопу. И за време суђења, и за време распећа, и страдања, ту су биле жене мироносице. Једино је од апостола уз Господа остао свети Јован Богослов, који се истицао у љубави према Христу Богу … Увек су жене ревносније у вери. Зато је важно да мајке и жене воде рачуна о томе да се иде у цркву и причешћује. Јер кад жена води рачуна о томе, онда у кући има реда. Наше баке су колико-толико одржале веру у народу. Можда је то неки примитиван начин, али је лакше њега исправити него ићи испочетка. Јер вера је као жар – чини се да је ватра угасла, али довољно је само мало да се она опет распламти.“

Васпитање у вери је кључ напретка за један народ. Отац Дионисије је подсећао:“ То је једна обавеза. Хришћанство обавезује човека да буде поштен, честит, да не мисли зло другом човеку, већ да га поштује и да му прашта. Тога се човек тешко прихвата, јер је то жртва и одрицање. Што не ваља на западу, ево га код нас. А комунизам нас је припремио да лакше прихватамо абнормалне ствари које нови светски поредак намеће као природне. Припремио је људе да примају све оно што им осакаћује веру. На пример, на западу многе државе озакоњују везу хомосексуалаца. То је веома лоше, а сутра ће доћи и код нас. Све је лакше прихватити од православне вере, јер није потребно жртвовати се ни за кога. /…/ Морамо да се трудимо, и ви и ваши родитељи и сви честити грађани. Треба не само да се прича, него мора да се живи. Ја сам исповедник деце на Богословији па им често кажем: „Децо, све друге науке не обавезују ученике да живе по тој науци коју уче, али веронаука, верско васпитање обавезује да оно што се учи, мора и да се пренесе на свој лични живот и да сутра примером доказује своју веру“. То је веома важно. Кажем вероучитељима да није битно колико ћеш да му кажеш о својој вери, битно је да животом живиш оно што говориш. То је најверније и много више каже него речи, јер речи се чују и забораве, а дела остају.“

Само дела љубави остају, јер је, како је говорио монах Митрофан Хиландарац, наше само оно што дамо другима. То, кад одемо са овога света, пламса као воштаница за покој наше душе.

У ОДБРАНИ ПРАВОВЕРЈА

Отац Дионсије је строго држао православну веру, и био велики противник екуменизма. Говорио је:“Ја мислим да неће никада доћи до помирења са католицима и протестантима. Један млад епископ је дошао на чело епархије и пун школског знања и умећа, на сва уста је говорио да треба да се помиримо са њима и да будемо једно. Па кад је стао мало и прочитао католике и остале отпаднике, он је казао: „Преварио сам се. Ништа не може. Ми морамо да чувамо своје Православље а они како хоће.“ Човек кад је млад он мисли све може. Ал` не може све.“

Сматрао је да је јединство Цркве изнад националних подела:“Штета је што се људи изјашњавају пре свега национално. Јер није важно да ли је човек Бугарин или Србин. Важно је да је он православац. Господ наш Исус Христос је из нације јеврејске, па никад није казао да је Јеврејин, већ да је Христос. А свети Јован Богослов није био ни Бугарин ни Србин. То се дешава кад људи забораве прави смисао и сврху и праве од нечег небитног важно.“

Много су га болеле поделе у Цркви и раскол поводом случаја у Епархији – рашко призренској 2010. године. Ипак, веровао је да ће до помирења доћи. Говорио је:“ Знате шта, ја памтим раскол у Америци. Тако и сада, трајаће све док се не роди човек, као што се родио владика Павле да дође на чело Цркве да тај сукоб између верника у Америци реши. За време његово тај сукоб је решен. Само смирење, молба и праштање. Ништа не можемо без праш- тања. Корак да скочиш, одмах можеш да погрешиш. Патријарх Павле није казао: ја сам патријарх и мора овако. Не, него: браћо, браћа смо у Христу, служимо једном Христу, из једне Чаше се причешћујемо, једно Јеванђеље читамо, редно је да се помиримо, шта нам смета да будемо заједно и да један другом праштамо и да један другом помажемо. То није ништа страшно. Мора доћи до помирења. Родиће се неки Павле. Решење је увек у праштању. Најпаметнији је онај ко први опрости. Не може никада да се идеализује. Без обзира на све те недостатке које ми сада видимо, увек има начина. Посматрам људе данас, чак и на руководећим местима, на положајима, и ту има добрих и честитих људи. Ипак се све решава на добар начин. Опет, са праштањем. Не треба се плашити. Православље неће да пропадне. А искушења је увек било и увек ће бити. Цркве и јеванђеља треба се држати. Саветовати се са онима који више знају, који више могу. И молити се Богу.“

Јер је Бог Помиритељ.

О БРАКУ, МОНАШТВУ И СВЕТОЈ СЛОЗИ

О браку и монаштву је отац Дионисије говорио са поштовањем, као о двоједном путу ка небеском уделу људи:“Ја се молим Богу и помињем. Све води спасењу. И брак и монаштво. Само треба да је на свом месту и једно и друго. Брак има једну обавезу, монах другу, али све иде ка спасењу душе. Зато ако се ожениш, нећеш да погрешиш, ако одеш у монаштво још мање ћеш мање да погрешиш“.

Упозоравао је:“Велики проблем у нашем народу је и неслога. Да би се боље живело треба бити сложнији, јединственији, треба превазићи проблеме. Треба праштати и треба живети у љубави. Али, само јаки који имају веру, могу праштати. Зато и треба више веровати и знати о вери. Друго, Србији недостају деца. Треба децу рађати. Нерађање је један од највећих грехова. Не треба бити себичан. Човек је најближи Богу када рађа децу, јер је онда директно саучесник у рађању човека. Стварање новог живота је највећа част за човека. То је највећа радост, од ње веће нема.“

И кад су деца у питању, саветовао је опрез и мудрост:“То мора да се прерачуна, и да им снисходљиво прилазимо. И морамо да им праштамо. Ништа без праштања. Сигурно они много пута траже од родитеља више него што им припада и чини им се да је је онај други узео више него он. Али треба све решавати праштањем и разговорима. Не свађом него разговорима. Паметнији попушта.“

Понављао је:“Много има неспоразума и неслоге јер мало има праштања. Морамо да научимо да праштамо једни другима. Јак је онај ко може да опрости, а не онај који се у свом злопамћењу само притаји, вребајући прилику да се освети или једва чека да се злурадо подсмехне нечијем неуспеху. Много је оних којима су пуна уста причама о љубави, а делима демантују своје речи.“

Речи уче, а примери привлаче. Да смо ми хришћани као што треба ( то јест, да живимо по љубави Христовој ), не би било ниједног незнабошца, говорио је Свети Јован Златоусти.

У ОДБРАНИ СВЕТОГ ПРЕДАЊА

ПРОТИВНИК НОВОТАРИЈА У ЦРКВИ

Отац Дионисије је био изразити заступник светопредањског служења Свете Литургије, и самим тим против литургијске реформе. О томе је говорио у интервјуу датом „Геполитици“ 2010. године:“У Матејевом Јеванђељу се каже: «Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу» (Мт. 10,28).

Из историје хришћанства нам је познато да су непријатељи Цркве Христове убијали хришћане желећи да на тај начин умање утицај хришћанства и наметну други систем вредности и моралног кодекса. Крепљени вером у Христа и Његовим примером трпљења, хришћани су претрпевши све муке наложене на њих одлазили у рај, храбрећи преостале вернике да буду чврсти у исповедању вере и непоколебљиви, чак и по цену овог пролазног живота, зарад вечног живота у рајским обитељима, где гледање лица Божјег весели све од века упокојене свете Његове. Уместо да угуше утицај хришћанства, непријатељи су нехотице доприносили ширењу хришћанства и умножавању рајских обитељи.

Будући да то није циљ непријатеља и завидника нашега спасења (ђавола), него да пакао испуни хришћанима, он је дошапнуо на уво непријатељима Цркве Христове: Немојте да их убијате, јер тиме их (после претрпљених мука) терате у рај, него их кварите у што већој мери, и онда ће они сами да зараде пакао. У том духу је  француски дипломата Клемансо почетком прошлог века тврдио: «Цркву не можете убити, али је зато можете кварити».

Горке плодове планске политике кварења Православног хришћанства већ убирамо.“(3)

Било је то старчево упозорење.

МОДЕРНИЗАМ КАО ОПАСНОСТ

Том приликом, отац Дионисије је рекао и ово:“Део горчине излива се у виду заблуда које шире појединци у нашој Цркви. Код нас су се појавили, чак и међу свештеницима, они који погрешно тумаче 9. Канон Св. апостола, где се каже: «Све верне који улазе (у Цркву) и слушају Свето Писмо, али не остају и за време молитве и Светог причешћивања, треба одлучити као оне који изазивају беспоредак  у Цркви». Многи овај 9. канон Св. апостола погрешно тумаче као заповест свим присутнима да се причесте, а заправо се њиме прописује само да се литургији присуствује до краја.

Има само једно правило које заповеда причешћивање – то је 8. апостолско, по којем су свештенослужитељи који учествују у служби обавезни да се причесте, или да покажу уверљиво оправдање за непричешћивање. Следеће, 9. правило, које смо претходно поменули, говори о мирјанима: они би требало да учествују молитвом у вршењу тајанства, присуствујући тајинству до краја службе. Када би се и њиме налагало обавезно причешћивање, због чега би се то одвајало од 8. правила: једноставније би било, заповедати свим учесницима – и свештенослужитељима и мирјанима – да се причешћују Св. Тајнама на свакој Литургији. Али као што сте видели апостоли су одвојили у делу причешћивања свештенике од мирјана.

И до дан данас свештеници се причешћују на свакој литургији коју врше (при чему, ако није пост, не морају да посте пре тога, нити да се исповедају), а мирјани се причешћују тек после темељите припреме. Тако је било одвајкада, а сада има покушаја да се и та древна пракса измени у духу протестантизма, тј. да се изједначе мирјани са свештеницима, па да се и они причешћују без припреме постом и молитвом, без покајања и без исповести. Све ове новотарије нису случајне и плодови су поменуте филозофије кварења хришћанства.

Још пре 85 година, Свети отац Јустин Ћелијски је писао: «Неки наши црквени модернисти непрестано увозе са Запада у нашу средину неке римокатоличко-протестантске модернизме и у  име тих модернизама они чине бучне походе против благодатно-богочовечанског конзервативизма Православне Цркве. Не треба се варати: римокатолици су најрадикалнији модернисти, јер су темељ Хришћанства пренели са вечног Богочовека Христа на трулежног човека папу. И то прогласили за најглавнији догмат. А протестанти су само подухватили тај догмат и разрадили га до страшних детаља. Православље живи и дела у знаку богочовечанског конзервативизма: ослањајући се на апостолско-светоотачку прошлост».

Нажалост у задње време све је више оних који се владају попут модерниста које критикује Свети отац Јустин, по духу овога века и посветовњаченост уносе и у учење Православне Цркве, у богословије и на теолошке факултете. Грчки Митрополит Јеротеј Влахос, светогорац по духу, је приметио да неки православни богослови спроводе у живот  посветовњаченост у најдубљем смислу тог појма, када покушавају да богословствују служећи се претпоставкама и закључцима западне теологије и одричући се исихастичког (подвижничког) предања, које чине суштину православног богословља». Посветовњачени богослови имају само изглед побожности а силе њене су се одрекли, а Св. Апостол Павле нам поручује да се клонимо оваквих (2. Тим.3,5).

«Ђаво не прави проблеме људима који хоће да остану у стању ниске духовности и који хоће да он њима влада посветовњаченом речју, већ се радује том стању», каже поменути грчки Митрополит Јеротеј Влахос.“(3)

И тако долази до секуларизације.

ШТА ЈЕ ПОСВЕТОВЊАЧЕНОСТ?

Отац Дионисије је тумачио секуларизацију победом духа овога света над неопходним аскетским духом у Цркви: “Појам ПОСВЕТОВЊАЧЕНОСТ означава тежњу да се свет благодати приближи паломе свету, и да постану један свет! Док Црква има једини циљ: да уздигне палога човека и да га спасе.

Ако погледамо наше време, увиђамо много нестабилности и непобожног понашања. Са једне стране је Црква Христова, ковчег спасења. Она држи маказе и одсеца страсти. С друге стране је свет греха, који данас има савременији назив: ПОТРОШАЧКО ДРУШТВО, са новом религијом, без ограничења и правила: «Ради шта хоћеш, задовољи своје жеље, ишчупај свако осећање кривице»!!!

А између овог двога налазе се «млаки» (Откр. 3,16). Њих има много. А из књиге Откровења знамо како ће они проћи.

Шта је циљ посветовњачености? ЦИЉ је да се отворе врата на тору словесних оваца који је «вековима био недоступан» и да у њега уђу не само вуци него и све могуће звери!

Светогорски монаси и подвижници су се одувек борили против духа посветовњачености, инсистирајући на разликовању црквеног од световног начина размишљања. Један од њих монах Геронтије Катунакијски, оставио је следећу поуку и савет једном игуману: «Никада, оче, немој осуђивати монаха или клирика због моралних преступа. Јер можда се покајао и оплакује своје грехе баш у оном тренутку када га ти осуђујеш. Он се тако спасава, а теби се суди. Буди, међутим, строг према клирицима или монасима који преступају вековне границе светог предања које су одредили наши Оци. Те присталице новотарија својим световним начином размишљања наносе велико зло Цркви. Коју год новотарију уведу, она постаје РЂАВО ПРЕДАЊЕ и никако се не може поправити». Зато је Господ и рекао: «Тешко човеку оном кроз кога долази саблазан» (Мт. 18,7).“(3)

Авај, многи су ово упозорење Христово заборавили.

О РЕФОРМИ БОГОСЛУЖЕЊА

Отац Дионисије се противио неумесним богослужбеним реформама: “Осећа се присуство ПОСВЕТОВЊАЧЕНОСТИ и у богослужењу појединих клирика Православне Цркве. То се огледа у гласном изговарању молитава за које у служебнику стоји да их треба произносити тихо или полугласно да их чују само саслужитељи.

Св. Никола Кавасила објашњава зашто се свештеник моли ТИХО, за себе, и каже: «Прочитај све молитве, и схватићеш да све речи у њима јесу речи слугу». Слуга никада не виче своме Господу.

Св. Никодим Светогорац инсистира на тихом читању молитава, ослањајући се на Св. Дионисија Ареопагита, који у 7. поглављу свог дела «О црквеној јерархији» каже: «Призивање Светога Духа, епиклезе, при вршењу светих Тајни није правилно изводити из тајности у јавност».

Изговарајући молитве У СЕБИ, верни ПРЕДОКУШАЈУ тајанствени, неописиви или неизрециви начин општења анђела. Исто тако се кроз умну и без речи, само у мислима изговорену молитву, унапред припремају за будуће општење са светима, са увек ћутљивом Богородицом, а тако се припрема и за општење у које ће са највећом смерношћу и страхопоштовањем ступити са нашим Спаситељем Исусом Христом.

Ћутање је језик будућег века, кажу Свети Оци. Светогорско литургијско предање смирено и смело се супротставља  ПОДМУКЛОМ ОБЛИКУ ПОСВЕТОВЊАЧЕНОСТИ. Уз ову мистичну настројеност духа иде и затварање Царских двери.

Oсновни световни аргумент оних који заговарају „литургијску обнову“ јесте да народ не разуме чинодејствене радње. Питање је како можемо тачно да утврдимо шта народ разуме, а шта не разуме? Има ли за то неких инструмената, као што су апарат за мерење притиска, рентген, ултразвук, некакав скенер који би могао да утврди и измери умно, емоционално, психолошко, или духовно стање сваког појединог верника током православног богослужења?

Наши верници у Православној Цркви, су слободни да својевољно прате било који део нашег богослужења, па да свако од њих задобије узвратни дар за оно што је принео. Зашто бисмо мењали свој ОПРОБАНИ БОГОНАДАХНУТИ ЛИТУРГИЈСКИ СИСТЕМ СВОГ СВЕТОГ ПРАВОСЛАВЉА, чим неколицина затражи „литургијску обнову“. Кад мало боље погледамо, захтев за литургијском обновом не долази од православног народа, него од неколицине владика и свештеника, који су непослушни саборској одлуци из 2007. године, што ће рећи да тај захтев није црквено (еклисиолошки) утемељен.

Захтев за „литургијском обновом“ подудара се са одговарајућим захтевима за модернизацијом и уласком у Европску унију упућеним од стране појединих наших политичара. То све личи на покушај да се нашим народом манипулише, са циљем да се без протеста преведе у ГЛОБАЛИЗОВАНО НЕХРИШЋАНСКО ДРУШТВО, ДА ПРОДА И ИЗДА СВОЈУ ВЕРУ, ДУШУ и културу, заједно са светињама. Сетимо се поуке Св. Козме Етолског: „Шта год вам траже подајте, САМО ДУШЕ СВОЈЕ ЧУВАЈТЕ“. И Свето Писмо нас учи да је битније да душу своју сачувамо, него да читав свет задобијемо.”(3)

То важи и данас. У ствари, важиће док је света и века.

ОТАЦ ДИОНИСИЈЕ О ЗНАЧАЈУ ПОСТА

СЛОВО А У АЗБУЦИ

Богомолници Светог владике Николаја су увек сматрали да је пост слово А у азбуци духовног живота. Отац Дионисије је говорио: “Пост постоји од древних времена и никада не застарева. Он јe потребан нама хришћанима као хлеб насушни. Прва Божија заповест дата човеку јесте заповест о посту: “Од дрвета познања добра и зла не једи” (I Мојсеј. 2,17). Све Божије заповести, па и ову о посту треба схватити на прави начин. Речи Божије – заповести – будући да проистичу из неограничене природе Божије, нису нашим прародитељима и нама дате на ограничење него на усавршавање. Пост је Богом благословено средство које треба да нам помогне да откријемо у себи онај прави, истински смисао свог постојања: “Све дотле док човек не сазна каквим га је Бог створио не може схватити колико га је грех унизио и у шта га је претворио” – речи су Светога Григорија Синаита.

Желећи да утоле глад, многи својом неумереношћу западају и у болести, јер заборављају на упозорење Божије: “Пазите на себе, да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота…”(Лк.;21,34). А будући да су људи бића створена за вечност, не могу се заситити само овом пролазном храном. Непрестана храна јелом које пролази, без хране бесмртне, духовне, постепено умртвљује душу. Душе наше потребују вишњу храну. Душе су наше гладне Бога. Спаситељ и Искупитељ рода људског од греха, смрти и ђавола, сам Господ Исус Христос је поставио и трапезу за утољење глади роду људском, рекавши: “Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никада ожеднети.” (Јн. 6,35).“(3)

Јер глад није глад хлеба и жеђ није жеђ воде, него Тела и Крви Христове, који су храна вечнога живота.

О ПРИПРЕМИ ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

Отац Дионисије је, у складу са Светим Предањем, које су нам оставили Владика Николај и Отац Јустина, саветовао да се усрдно припремамо за Свето Причешће, онако како су вековима чинили наши стари:“Господ наш Исус Христос је обећао да ће оживети сваког ко се причешћује Његовим Телом и Крвљу. Али сама Божанска страна, испружена рука Божија нама, није довољна. Бог не делује присилно, него милостиво чека да Га прихватимо добровољно и да се за то достојно припремимо. Само ако се причешћујемо на доличан начин, свето Причешће нас води у живот вечни, док недостојним приступањем овој светој тајни узимамо у себе огањ, који нас усмрћује. Наравно, никада нећемо бити довољно достојни да примимо Тело и Крв Христову, па макар ми били светитељи, али од нас се очекује, да уз помоћ Божију, учинимо све што је у нашој моћи, да бисмо се што више удостојили да приђемо светом путиру, односно Светој Тајни Причешћа.“(3)

Он је наглашавао:“Познато вам је да у нашој Православној Цркви постоји РАЗРАЂЕНА ПРАКСА  УСРДНОГ ПРИПРЕМАЊА ЗА ПРИМАЊЕ СВЕТИХ ХРИСТОВИХ ТАЈНИ, која се састоји у пооштравању поста (дакле, од поста на води) у ревновању у усрднијој молитви, у преиспитивању своје савести и покајничког начина живота, које се завршава Светом Тајном Исповести, уочи Причешћа.“(3)

Када су га неки питали да ли суботом не треба постити чак ни онда кад се желимо у недељу причестити, јер веле, да тај пост суботом забрањују свети Канони. Отац Дионисије је подсећао да се мора разматрати контекст у коме је реч о посту суботом на води: „Тако 66. Правило светих апостола, дословно гласи : «Ако се клирик затече да пости у дан Господњи, или у суботу (осим једне једине), нека буде свргнут; а ако је световњак, нека се одлучи». (Слична овом Правилу су још и 51. и 53. светих апостола и 14.Правило Анкирског Сабора). Тумачећи наведено правило (66), наш познати канониста епископ Никодим Милаш (Књ.I стр.136-137), говори да је та «једна и једина» субота која се пости, Велика субота, када је Тело Господа Исуса Христа лежало у Гробу, док све остале суботе у току целе године се не посте. Међутим, он одмах тумачи на коју врсту поста се ова забрана односи. Овде се, по њему, (а и по осталим канонистима) говори о сухоједенију, када се читав дан до вечери не сме ништа јести, а увече се може јести (опет) само строго посно јело (варено сочиво, поврће, али без уља)… Значи, наведеним правилом се забрањује само сухоједеније.

Познати византијски канониста Зонара (В. Зборник Рали-Потли II, стр.84), каже: «Пост је добра ствар; и оно што је добро нека бива на добар начин. Ако пак неко пости осам или десет дана па у њима буде нека субота или недеља (не греши), јер су многи од светих Отаца постили и по 40 дана (значи: и суботе и недеље, па нису «рашчињени» због тога, него су управо тиме  – прослављени). Тако се у нашем народу држи пост за причешће када Госпојински или Божићни пост почиње средином седмице, а Причешће се планира на Преображење или на Ваведење, као и током свих постова (или ван њих) када желимо да се у недељу причестимо и сјединимо са Господом својим.

Валсамон (у истом зборнику, и на истом месту) наводи Канон (66), тумачи га па вели: „Изузми ми свете Оце који су ради вежбања у добру постили и у ове дане, јер они нису осуђени“./…/Очигледно је, дакле, да ни један од ових Канона не забрањује пост суботом када се припремамо за Свето Причешће Пречистим Тајнама Христовим, јер то је највиши циљ који човек може досегнути у овом животу. То је уједно и вежбање у добру, и сједињење са апсолутним Добром (нико није добар осим један Бог)./…/ Дакле, појам «постa» је у стара времена имао строжије значење од данашњег. У првим вековима хришћанства се под речју «пост» подразумевало потпуно уздржавање од сваке хране, значи сухоједеније. А у савременом схватању реч «пост» означава уздржање од мрсне хране (од меса, млека и млечних производа, уопштено од хране животињског порекла), али не потпуно уздржање од хране, као што је то било у стара времена. На овом поређењу се види колико су у погледу подвига савремени хришћани попустили у односу на хришћане из првих векова.“(3)

То је то – попустили смо, па тражимо све могуће попусте. Али, што је на попусту, ретко је кад квалитетно као оно што се добија по пуној цени. Нико никад није достојан да се причести, јер је Један Свети, један Господ Исус Христос, Слава Очева, али смо, како је говорио отац Сава из Вазнесења, дужни да будемо учтиви пред Богом. Пут ка побожној учтивости и смерној свести о својој недостојности је та „цена без попуста“, коју је наш народ „плаћао“ строжим постом, покајањем и исповешћу. Тек тако постајемо достојни Светиње  – кад смо свесни да она није сваколитургијско право, негом превелика милост Божја према усрдницима.

РЕЧ У СКЛАДУ СА ПРЕДАЊЕМ

И заиста, овај став оца Дионисија био је сасвим у складу са историјом црквеног поста. Амерички свештеник Стенли Харакас, објашњава нам забрану поста суботом на следећи начин:“Забрана поста суботом има везе са неупоредиво строжијом врстом поста какав се практиковао у раној Цркви. Тај пост се састојао у томе да се од ујутру, када се устане, све до поподне (до вечерње службе) не једе апсолутно ништа. У овој перспективи треба схватати смисао древне забране строгог поста суботом, осим Велике Суботе. Тако се постило средом и петком, када се пост окончавао тек рано увече, а ни тад се није јело месо нити било шта што је животињскога порекла. Тако, када правило каже „не сме се постити суботом“, прави смисао овога јесте да је било забрањено покајнички постити суботом, уздржавајући се од узимања било какве хране. По овој дефиницији, пост који се састоји у уздржању од меса или хране животињскога порекла, али се притом и доручкује и руча и вечера, у ствари уопште и није пост. Ако гледамо према овој древној хришћанској дефиницији поста (не јести ништа до поподнева), онај ко се једноставно уздржава од меса током своја три дневна оброка уствари уопште и не пости. У канонима 55. и 56. Петог Васеленског Сабора био је забрањен и такав (потпуни) „пост суботом“, али и једење меса, јаја и сира (то јест све хране која је животињскога порекла) током посних субота. Потпуно уздржавање од хране током већег дела дана јесте „пост“ (у древном смислу те речи), док се пракса једења преко дана, али уз уздржање од сваке хране животињскога порекла, може назвати посним „уздржавањем“. Оно што ми данас практикујемо у Православиој Цркви јесте, дакле, пре посно „уздржавање“ (од мрсне хране), а не (потпуни, древно схваћени) „пост“. Оно што се препоручује онима који се припремају да се причесте у недељу (ван постова) није оно што се некада подразумевало под праксом (потпунога) „поста суботом“. Ми данас радије препоручујемо посно „уздржавање“ да бисмо усредсредили наш ум и наше срце на духовну припрему која нам је неопходна да би смо што достојније (колико је то могуће) приступили Светој Чаши „са страхом Божијим, вером и љубављу“. Оваква врста посног уздржавања, према томе, не нарушава древно правило „забране поста суботом“.“

То су знали наши стари. Тако су чинили богомољци Владике Николаја и оца Јустина.

ЗНАЧАЈ СВЕТЕ ИСПОВЕСТИ

ИСПОВЕСТ И ПОКАЈАЊЕ

Отац Дионисије био је велики духовник, код кога су се исповедали многи и многи. Он је о покајању и исповести говорио:“У Псалтиру се каже: „Безакоње моје ја ћу обзнанити и забринућу се због грехова својих“ (Пс. 37,19). Из поука светих Отаца сазнајемо да демони прижељкују да нас погубе, а ако се кајемо и откривамо односно исповедамо грехе, они не постижу свој циљ. Свети Јован Лествичник каже да: «Ране које се открију неће се више ширити, већ ће бити исцељене. Ништа демонима и помислима не даје такву снагу против нас него кад се неоткривене помисли чувају у срцу». Дакле, велика блага проистичу из благовремене и искрене исповести.

Говорећи о исповести, свети оци кажу:„Заиста је исповест божанска  заповест, јер њу тражи срце. Онај који је згрешио има отежало срце и не налази одахнућа, ако не исповеди свој грех… Онај који не признаје свој грех никада не налази одмора, јер се никада не зближава са Богом. Ко не открива свој грех вечно се налази под теретом кривице и далеко од Бога. Стога му се и душа раздире и трпи…»

Грех изазива код човека грижу савести која ствара напетост. Напетост услед сталне присутности оптерећује човека. Све док се не покаје и исповеди дотични грех, човек не може да скине то бреме које га притиска и да осети олакшање.

Само Црква, преко свете тајне Исповести може да одмори оне натоварене теретом греха. Да Господ између себе и нас није поставио Св. Тајну Исповести, нико се не би спасао.

ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ није само у томе да би се по могућству, потпуно присетили својих грехова и, чак записали своје грехе, него у томе да се дође до таквог стања  усредсређености, озбиљности и молитве, при којем, као при светлости, постају видни наши греси.

Духовнику, исповедник мора да принесе не списак грехова, него ПОКАЈНИЧКО ОСЕЋАЊЕ; не детаљно казивање о свом животу, него скрушено срце.

Јер, набрајати своје грехе још не значи и кајати се за њих. Али, шта чинити ако, испуњено греховним пламеном, срце наше није способно за ИСКРЕНО ПОКАЈАЊЕ? То није разлог за одлагање исповести у очекивању покајничког осећања.

Бог може дотаћи наше срце и у току саме исповести; само исповедање, гласно именовање наших грехова може смекшати наше срце, истанчати духовни вид, изоштрити покајничко осећање.

Но, више од свега, против наше духовне тромости служи припрема за исповест – ПОСТ. Исцрпљујући наше тело, пост нарушава, за духовни живот погибељно, телесно благостање и благодушје.

Пост и молитва су благословена средства која помажу да осећање ПОКАЈАЊА обузме душу.

Свако ко приступа исповести мора да зна: ИСПОВЕСТ – није индулгенција (опроштај грехова за паре као код Римокатолика), при којој осећање збуњености, стида, па и покајања служи као некаква плата, која се приноси за грех, и дозвољава да се настави живот као да ништа није било. Исповест, то је дубоки акт личности, а заједно са припремом за исповест и процес, у којем се човек каје не само због Бога, већ и због самога себе. Исповест може, без преувеличавања да се назове  ПРОЦЕСОМ РАЂАЊА ЛИЧНОСТИ, процесом понекад мучним, јер човек треба  понешто од себе да одсече, понешто са кореном да ишчупа из себе, али при том и ПРОЦЕСОМ СПАСОНОСНИМ и у крајњем исходу увек радосним.”(3)

А Христом смо позвани на радост.

КАКО ЖИВЕТИ ДА БИСМО СЕ РАДОВАЛИ

Говорећи о кризи брака и породице у наше дане, отац Дионисије је истакао:“Због духовне пустиње која је настала услед дугогодишње владавине безбожног режима и због моралне саблазни која се шири путем медија, наша омладина презире девственост, олако пада у грех предбрачних и ванбрачних односа.

Услед недостатка вере или због слабе вере, млади савест уљуљкују помишљу да сада сви тако живе и да то наводно није никакав грех. Ступање у брак повлачи одређене обавезе и одговорности, а пошто многи радо беже од одговорности, настављају линијом мањег отпора и продужавају да живе онако како им је лакше, а не како је исправније. Многи све више одлажу ступање у брачну заједницу, а што касније оснују брак то значи да ће и мање деце родити. Одређени комфор, коме многи теже, само је део изговора за одлагање благовременог ступања у брак. Деца су благослов Божји и непроцењиво богатство.

Ако сретнете брачни пар који дуго није имао деце, па је милошћу Божјом ипак добио потомство, од таквих много можете сазнати колику радост причињавају деца и колико је то богатство, упркос обавезама и напору у одгајању и васпитању деце.

Ако би дао Бог да се Срби у мало већем броју ОБОЖЕ, онда би могли и да се СЛОЖЕ и да се УМНОЖЕ. Суштина је да што већи број Срба приђе вери ревносно.

Највећи број Срба је везан за православну веру традицијом и обичајем. Што значи да мало знају о нашој вери и о својој крсној слави, не посте средом и петком ни вишедневне постове, не кају се нити исповедају, не иду редовно на богослужења, него понекад сврате у цркву да запале свеће и то углавном кад им је тешко, кад их снађе нека невоља,  тек онда се сете богомоље. Кад им је лепо и добро не сете се да заблогадаре Богу на томе. Овакви верници се не сећају кад су се задњи пут причестили. За разлику од њих ревносни верници редовно одлазе на богослужења, исповедају се и причешћују, моле се Богу код куће и у Цркви.

Међу овим ревносним хришћанима нема ванбрачних заједница, нити предбрачног живота и међу њима има највише породица са троје и више деце.

Ревносне хришћанске породице имају свога духовника са којим се саветују како да живе у браку, на радном месту и уопште у животу. Кад им је тешко од духовника траже савет и молитвену подршку како би превазишли проблеме који их сналазе. Када им је лепо имају потребу да се похвале и да поделе радост не само са пријатељима него и са духовником, који их молитвено прати и покрива.“(3)

Такав духовник био је отац Диосније.

СЛУЖИТЕЉ ВЕЧНЕ СЛАДОСТИ

СА СУСРЕТИШТА

Сусрети са оцем Дионсијем увек су били и подстицај на храброст и узрок радости, а гостопримство манастира Липовац авраамовско и саринско ( да Господ монашком сестринству стоструко узврати за сваки тренутак тог гостопримства, које се заборавити не може и не сме). У оцу Дионисију било је непобедиве светлости могуће само код човека који је од младости очувао девство и чистоту, и чији се животни огањ није гасио страстима и димио слабостима чула. Бистрог држања, оштроперан као младић у пуној снази, живих покрета и још живљих очију, он је у својој „духовничкој соби“ седео као господар над сопственим бићем и добри отац многих душа. Ту је био његов архимандритски жезал, и ту је био његов телефон, који је саког часа звонио и звонио, а људи су звали, питали, молили, саветовали се, тражили, просили, налазили разума и утехе, добијали поуке и благослове, са великих даљина стизали у Очев дом, схватили да су Божји синови и кћери.

На службама, и у старом храму, оном који је монах Герман подигао крајем 14. века, уз помоћ Стефана Високог и брата му Вука, и у новој капели, поредак је био преизрајадан, онакав какав се и очекује у манастиру у коме се живи Христа ради и богослужења Њему. У капелици преко пута монашке трпезарије, много частица моштију светих, где су верни налазили утеху и насладу духовну. Свака частица као звездица са свода Царства, у коме Јагње, Сунце правде, никад не залази. У великој трпезарији, која је народу Божјем изнела ко зна колико ручкова и вечера, било је и духовних предавања и разговора какви се памте за цео живот. А отац Дионисије у бдењу над свима и сваким, прави господин из народа Господњег.

ДОВОЉНО ГА БЕШЕ ВИДЕТИ

Дивне су слике биле кад му у посету дође отац Венијамин из овчарског Преображења. Тог уважавања и монашке смерности требало се нагледати – отац Дионисије оцу Венијамину увек нуди да седне у врх софре, а отац Венијамин, шест година млађи од оца Дионисија, увек уступа место, и увек се, са поштовањем, духовнику из Липовца обраћа са „Ви“. Тако се то учило од старих времена – као што пише на једном надгробнику у чачанском крају, на коме покојник поручује деци и унуцима:“Поштуј Бога и ближњега свога,/ придрж`те се карактера мога“. Људи са карактером, људи мудри и одмерени, људи старога духа и даха, а не, како је говорио отац Сава из манастира Вазнесења, „петљанци“ и „побожни како било“. Ништа ти наши стари нису морали да да поучавају – само их гледаш, и учиш од сваког њиховог покрета, од достојанства у држању, од, што рече Црњански, тихе њихове надежде – „сладости православља“. Сладост православља под небом светосавске Србије и под сопственим непцем низ које ка утроби саходи причасни Христос, наша Пасха, Којим ћемо се, ако се удостојимо, још присније причешћивати у Невечерњем дану Царства Његовог. Отац Дионисије био је служитељ те сладости.

МИСИЈА И МИСИОНАР

Отац Дионисије је много волео мисију и мисионарење. Манастир Липовац је стално штампао поучне листиће за народ, који су касније постали књига, а ко год је долазио, могао је да чује поуку и утеху. Ту су се многи крстили и венчали, а ко зна колико се њих исповедило по први пут и кренуло ка Христу као Цару и Богу.  У манастиру и пчела и меда и воћа и поврћа и лековитог биља, и тамјана жутог и светогорског и босиљка који мирише као крст Господњи и као душа исповеђеног и причешћеног покајника. Народна кућа, у коју људи долазе по мир и утеху. Кад стигну, често су узнемирени; кад полазе, прате их анђели. Књиге купљене и дароване, воштанице што пламсају као боник кад вапије Творцу и Исцелитељу.

Осунчан беше и просијан наш отац Дионисије, и увек је, на лаким крилима своје вере, подржавао борбу за истину и за предачко наслеђе наше. Када сам се, по вољи слугу НАТО џендеризма, нашао на суду, храбрио је да издржим јер је победа са нама у Христу. После његових рели, све је изгледало као када је Свети Атанасије Велики о прогонима којима је био изложен рекао:“Облачак је, проћи ће“. А са његовом молитвом и благословом могао си да путујеш преко света.

И путовало се, путовало, са старчевом руком што благосиља и казује стазе онима у тами, и са његовом речју што вели да има сеоба, а нема смрти. Селимо се из заметног краја и суште туђине у отаџбину и очевину, јер је Небеска Србија „миомирна, красна, као ружа мајска“.

И такав старац је примио велику схиму, и такав је, причешћен, отишао Ономе Коме је целог живота служио.

ШТА ЈЕ ЗА НАС МОНАШТВО

Проф. др Драгиша Бојовић, главни уредник и приређивач зборника о православном монаштву, посвећеног архимандриту Дионисију (Пантелићу), духовнику манастира Светог Стефана у Липовцу, насталог поводом седам деценија његове монашке службе, у уводу је записао:“Монаштво је и одрицање и давање. Одрицање од света и давање себе за друге, за оне који су у свету и ван света. Као што љубав никада не престаје, тако и монаштво никада неће нестати. Јер монах више од других сведочи човекову љубав према Богу, а Бог најпре у монаху препознаје човекову жртву за Бога. Усвајање врлина је почетак пута ка савршенству. На том путу монах не посустаје. То је једина стаза која се ка циљу све више сужава. Узак пут и тесна врата. Ка ширини распећа и висини небеса. Монах је жива икона крста. У свету се рађају деца, у монаштву се рађају људи, најсличнији деци. Зато свет хрли у манастире. И радује се. И враћајући се у свет, тугује. И изнова у манастир. Да се са тог извора захвати вечна радост, која не нестаје, нити се смањује. Зато је монаштво непрестано обнављање љубави. Манастир је и родно место покајања. Благо онима који су се покајали, јер је покајање васкрсење љубави, уздизање из греховног гроба. Онај који је први трагао за светлошћу, нашао је пустињу. Пустиња је манастир без крова. Подигавши руке ка Богу, црноризац је небом закровио храм. Монах је један у пустињи и један у општежићу, али никада имањем за себе. Иначе није монах. Њему је довољна реч, да се моли за тебе. Рука коју осећаш је рука оца који те грли. Ако чујеш ход, нечујан, то те поглед оца води оном уском стазом. Не само тебе, већ оно мноштво које тражи руку спасења. Колона непрегледна. Зато је сваки је пут ка манастиру пут из низина у висине, из очаја у наду, из безверја у веру, из таме у светлост. Манастир и данас изазива чуђење. Манастир је на мети тихе побуне. Понегде чак одјекује: докле више ти манастири! Докле старци! Они су највеће чуђење у свету. Свет се никада неће помирити са њима, јер узимају од света грешнике и преображавају их. Подаривши нам љубав, монаштву се одужујемо љубављу. Мала је мера наше љубави. Зато, оче, прими овај дар макар и недостојан твога давања. Прими и не одбаци. И помоли се за оне који скромним словом исписаше редове ове књиге дајући оно што имају. Са свешћу да се могло више и боље. Но, оно што принесоше, даровано је с љубављу и с радошћу. У име Оца, и Сина, и благодаћу Духа Светога. Ви који читате, исправљајте и не куните. И молите се за писце овога дела.“

Нема се шта ни додати, ни одузети

Бог да прости душу нашег оца Дионисија, а нас да помене његовим молитвама и благословом.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

УПУТНИЦЕ ( на празник Свете Тројице 2023. године )

1.https://www.youtube.com/watch?v=rXZTlBTA2UE&ab_channel=Duhovnici; https://tvzonaplus.rs/zbog-oca-dionisija-manastir-u-lipovcu-poznat-u-svetu/

2.https://www.youtube.com/watch?v=xaxMZeb6yGE&ab_channel=%D0%9B%D0%B8%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86%D0%9C%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80

3. https://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/1097-dionisije-lipovac-geopolitika
4. Жељко Перовић, Писма из Малог Јерусалима, ПИ ПРЕС, Књига Знамење, Пирот, 2016.
5. ПРАВОСЛАВНО МОНАШТВО Тематски зборник посвећен архимандриту Дионисију (Пантелићу), духовнику манастира Светог Стефана у Липовцу, поводом седам деценија његове монашке службе Центар за црквене студије Ниш, 2019. ( главни уредник проф.др Драгиша Бојовић )

Извор:
ИСКРА