Опело и сахрана новопрестављеног схипротосинђела Урила

Дана 23. маја, ове године, на гробљу манастира Светог архангела Гаврила у Готовуши, сахрањени су земни остаци новопрестављеног схипротосинђела Урила (Ђурковића), сабрата поменутог манастира (уснуо је у Господу 21. маја).

Заупокојену Литургију  и опело служио је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Ксенофонт уз саслужење више свештенослужитеља Епархије рашко-призренске у егзилу. У опелу су молитвено учешће узели бројни монаси епархије, сродници, духовна чада оца Урила, бројни верници и познаници покојника.

Након одслуженог опела Преосвећени владика Ксенофонт  је одржао погребно слово. У својој беседи Владика Ксенофонт је говорио о богоугодном животу оца Урила и његовој јеванђелској мисији у Цркви Христовој и на Светом Косову:

„Сигуран сам да се отац Кирило, односно отац Урило, добро припремио, добру битку војевао. Свима вама је познато колико је значило његово присуство у Косовском поморављу. И данас се питам, када овдје лежи пред нама тијело његоцо а душа негдје стоји са нама и гледа нас и радује се са нама и радује се Господу пред Кога треба да предстане, питам се и сјећам се оног његовог другог лежања, које многи ви знате, када су Срби из Косовског поморавља требали да напусте своје домове и да напусте Свето Косово а отац Кирило легао на пут и позвао Србе ако хоће да иду и напуштају Косово да преко њега пређу.

Отац Урило, на крштењу Бранислав, родио се у селу Гојбуља, општина Вучитрн, Косово и Метохија, Краљевина Југославија, 23. 02. 1935 године, од побожних и благочестивих родитеља Светолика и Јордане, други по старини од седморо браће и сестара.

Основну, школу завршио је у свом родном селу, где је и провео своје дечачке дане, учећи и уједно помажући својим родитељима у свакодневним домаћим пословима. По завршетку основне школе упутио се у Косовску Митровицу на даље образовање у митровачку гимназију. Завршивши гиманзију успева да се запосли у Tермо-електрани ”Обилић”, надомак Приштине. У том периоду упознаје своју будућу супругу и убрзо се венчао и добио двоје деце. Одлучује да упише Електро-технички факултет у Скопљу, који је успешно завршио.

Године 1968. год, сели се са Породицом у Лазаревац, где добија посао у Електрани ”Колубара”, и ту остаје до пензије и где својом дисциплином трудом напредује до високог положаја.

Водећи чист и честит живот, избегавајући пороке овог варљивог света и схватајући преваре социјалистичког уређења тадашњег друштва, Бог му отвори срце, и испуни душу чежњом за Истином. У том периоду свога живота (80-их година прошлога века) упознаје протосинђела Артемија игумана Црноречког манастира, потоњег Епископа рашко-призренског. Неколико година касније, тачније 1992. године тешка болест односи његову сапутницу из овога света, те он остаје самац. Будући да су се деца већ осамосталила и основали своје породице, Бранислав доноси одлуку да остатак свог живота проведе у манастиру као монах. Убрзо затим 1994. године, тражи и добија благослов свога духовника да као искушеник започне свој монашки живот у манастиру Високи Дечани. 

Видећи његово усрђе и зрелост, епископ Артемије га убрзо монаши у чин мале схиме на бдењу уочи ктиторске славе манастира – Светог краља Стефана дечанског 23. 11. 1995. године, давши му монашко име Кирило, по светом Кирилу словенском. Тако монах Кирило проводи своје монашке дане предан старцу на разним послушањима, као и у манастирској виници у Великој Хочи, надомак манастир светих Козме Дамјана у Зочишту.

Посматрајући његово усрдно послушање и веру као и духовно сазревање, Епископ Артемије га рукополаже за јеромонаха, у јануару 1999. године, и поставља га за настојатеља запуштеног манастира светог архангела Гаврила у селу Драганац, у косовском поморављу.

Ту отац Кирило ревносно ради на обнови манастира, зидајући монашке конаке и друге објекте, стварајући са братијом услове за рад са верним народом. У томе га затиче и НАТО окупација Косова и Метохије, време када је не марећи за себе и своје године био подршка српском народу у косовском поморављу, што је наставио да чини много година све до његовог прогона из поменутог манастира

У време безочног прогона Епископа Артемија 2010. године од стране његове ”сабраће”- екуменистичких епископа, духовне ”деце” предвођене дечанским игуманом и монасима, као и издајничиком владом Бориса Тадића у Боеграду, отац Кирило иако смењен од узурпатора Теодосија ипак остаје у манастиру Драганац, како је и сам говорио ”ради својих чада” – српског народа из косовског поморавља.

Тортура која је над њим вршена од Теодосија и јеромонах Илариона, новопостављеног старешине, превазилазила је логорашка мучења и смицалице. Но отац Кирило је све то истрпео захваљујући Богу и духовним саветима свога светог старца, Епископа Артемија.

Када су у манастиру сазнали да отац Кирило посећује свога духовника Епископа Артемија прилике за њега су се погоршале, клеветан је много пред верним народом од старешине манастира Илариона и његових закрпа. Једном приликом у часном посту 2015. године, Иларион са својим ”верницима” и братијом обио је келију оца Кирила, променио браву и закључао да не може да уђе, и тако га избацио из манастира гладног, жедног и босог, без динара у џепу. Тако је отац Кирило био избачен на правди Бога из манастира који је подигао из пепела, са својих десет прстију помоћу Божијом.

Тада отац Кирило тражио од Епископа Артемија да га прими у неки од његових манастира у егзилу., и добија благослов да се прикључи братству Св. архангела Гаврила у Готовуши. Дошавши у своју нову обитељ, добивши кров над главом непрестано је благодарио Богу.

Мањи број његових духовних чада, правих и верних православаца из Косовског поморавља кренуо је за њим и остали су му верни до гроба, на чему је он до саме смрти благодарио Господу. Долазили су редовно на богослужења, саветовања, исповести и причешће, не тражећи ни једног тренутка од оца Кирила да се врати у манастир Драганац, јер су и сами били сведоци иживљавања над њим.

Ипак, све невоље муке као и његове године ослабиле су снажно тело оца Кирила, тако да је у једном тренутку малаксало и пао у постељу. У немогућности да и даље своје болесне ноге користи на славу Божију, његова уста нису заћутала, већ је слично Јову многострадалном лежећи у постељи и даље поучавао своју духовну децу, молио се, благодарио Богу на свему. Докле год је имао макар и мало снаге за то. Временом слабост је узимала маха те је све више малаксавао и копнио, тако да је и поред крепке воље, телесна снага исчезавала и све је мање био у стању да прима посетиоце.

У децембру, тачније 24 децембра 2021 године из руку свога дечанског сабрата и Епископа рашко-призренског у егзилу Г. Ксенофонта, на свој захтев, осећајући све већу телесну немоћ, примио је Велики ангелски образ, добивши име Урило, по Архангелу Урилу којем је био сличан у пламеној ревности за Истину Божију и за спасење своје душе.

Осетивши да му се ближи крај све је мање примао посетиоце и повукао се у себе предајући се једино Богу. Будући да болести углавном бирају ослабеле и изнурене, то ни отац Урило није био поштеђен. Све чешће су га сналазиле болести: прехладе грознице и малаксалост, толико да су му плућа сасвим попустила. Тако да и поред свог труда братије, доктора из Дома здравља у Штрпцу, као и верника, отац Урило нас је напустио 21 маја у 20:30 часова у својој 88 години живота, и отишао у сусрет своме Старцу Епископу Артемију, и у наручје Човекољубивом Створитељу; да се моли за све нас и своју духовну децу, како би смо се сви поново сабрали у Небеској Србији заједно са Царом Лазаром којег је неизмерно волео и поштовао, и са свима светима рода српскога.

А ми братија манастира благодаримо Богу што смо не само упознали оца Урила, него се и удостојили да се назовемо сабраћа, некоме ко је био истински прави монах попут древних монаха Цркве.

Оче Урило нека ти је вечан спомен; помени нас пред престолом Јединог и Истинитог Бога у Светој Тројици. Амин!

Нека би Господ, молитвама своје пречисте Матере, Светог архангела Гаврила и свих светих, душу верног слуге свога схипротосинђела Урила настанио у рајском  насељу где праведници почивају. Амин. Боже дај!

Вјечнаја памјат!

Извор:
ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ