Црногорци и Србство

Дурмитор

Пише: Илија Петровић

Напомена на почетку

Како се ево неко време црногорствује у великим количинама и о томе пише и говори на разним странама, овоме потписнику учинило се корисним да свему томе “придружи” неколико наред­них редака.

На доказивање изворног и стварног Србства данашњих нацио­налних Црногораца не би требало трошити много времена и просто­ра, али само под условом да се та чињени­ца представља разло­ж­ним људима. Довољно би било подсетити на оно што су писали и говорили династи из ло­зе његушких Пет­ро­вића: владике Петар I (до 1830) и Петар II (1830­-1851) и кња­же­ви Данило (1852-1860) и Никола (после 1860). Сви они, неко мање а неко више, допринели су империјалном ширењу Црне Го­ре, али ниједном од њих ни у примисли није било да од својих по­да­ни­ка стварају нову нацију која би се звала по њиховој држави; сви они јасно су разликовали појмове Србство и Црногорство.

Тако, на пример, Петар I уо­чи би­т­ке на Марти­ни­ћи­ма (1796) по­зива Црногорце и Брђане да покажу “да у нама неугашено срб­ско срце куца, србска крвца ври­је”, а који ме­сец касније, док се че­ка битка на Крусима, тражи од војске да се устреми на непријате­ља “нашега предрагог имена срб­ског и наше дражајше вољно­сти”.

За Петра II Црногорци су “дичне горе србско племе”, “народ срб­ске Црне Горе”, “гњијездо Срба мало у предјелу црногор­ском”, “свободе србске срце”, “Срби Црногорци”, а Црна је Гора “све­ти храм србске славе” и “зачатије храбра Србства”. Када 1845. годи­не тражи од србске владе дозволу за насељење Црно­го­ра­ца “гђе год међу с нама јединоплеменим Србљима”, он има на уму да је Црна Гора “урна у коју је силно име Душаново при­бје­гло” и тако по­стало “огледало србско”.

У свом Законику из 1855. године књаз Данило вели да “у овој земљи нема никакве друге народности до је­дине србске и никакве друге вјере до једине православне источне”, те да “сваки инопле­ме­ник и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону на­шу домаћу правицу уживати како и сваки Цр­ногорац и Брђанин што ужива”.

А краљ Никола који Ловћен назива “Олимпом србским”, о Бо­жићу 1912 (по старом календару), под Скадром, својим војни­ци­ма­-витезовима честита “срске бадњаке… опијен вјером да сте кадри бити још вели­чанственији у могућим искушењима такне ли се ко нашијех права и оспори ли нам сјести на огњиште вашијех ђе­дова и мојијех пред­шаственика Немањића, Гребљановића, Бран­ковића, Балшића и Црнојевића”.

Црногорци и Црна Гора

Но, добро, за историчара Бранка Павићевића (1922-2012), црн­о­горског академика, главног уредника Редакције хрватске Ен­ци­клопе­диј­е Југославије за некадашњу брозовску Црну Гору, Црно­гор­ци су србско племе које је насељавало “ужу област средњовјеков­не Зе­те, такозвану подловћенску Црну Гору”, састављену од чети­ри на­хи­је: Катунске, Љешанске, Ријечке и Црмничке (средином 19. века с око 73.000 становника) и познату као Стара Црна Гора. До бита­ка на Марти­нићима и Крусима (1796), када су у састав Црне Горе ушли Пипери и Бјелопавлићи, појмом “црногорски народ” озна­чавано је искљу­чи­во становништво ових четирију нахија. Од те године започело је империјално ширење Црне Горе, тако да је од свих европских империјалних сила 19. века, она, у процентима, остварила највеће територијал­не добитке. Све до 1905. године та се држава звала Црна Гора и Брда.

По Павићевићевом тумачењу, назив Црна Гора први пут се по­миње у повељи кра­ља Милутина из 1276. године, у време када Турака није било ни на видику. У италијанским изворима тај се на­зив помиње 1348. као Cerna Gora, у ду­бро­вач­ким 1379 (уочи “свечаног дочека” на Пољу Косову, такорећи) као Cernagora, а у которским као Montenegro 1397, а као Crna Gora 1458. године. У уговору из­међу деспота Ђурђа Бран­ко­вића и Млечана из 1435. године спо­мињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora (Бранко Павићевић, Црна Гора : Општи подаци – Име и граница, Енциклопедија Југославије, књига 2 Бје-Црн, Загреб 1982, 697, лат). Понешто од тога значило би да су Турци “преводили” затечену Црну Гору, никако Светигору домишљену не би ли се засенила простота.

Ови Павићевићеви подаци (вероватно је “краљевску” 1276. годину сам до­ми­слио, по­што је Милутин постао краљ 1282) углавном су преузе­ти из књижевне радњеИвана Стјепановича Јастребова (1839­-1894), руског конзула најпре у При­зрену, потом у Скадру, коме је Гласник србског ученог дру­штва објавио већи број прилога за србску црквену историју, де­лом у облику превода, делом као резултат истраживачког рада. Уз напомену да “питање, за што је садашња Црна Гора на­звата овим именом, готово не заслужује пажње”, он је констатовао да “у свету више разних места зову се Црном Гором”. Поред Црне Горе “близу везирова моста на путу од Призрена у Скадар”, поме­нуте у једној дипломи цара Душана, и планине “што се налази међу Ги­ланом (Гњиланом) и Скопљем, где је Урош Vзаједнички са сво­јом матером свршио цркву коју је започео био градити Ду­шан в чрној гори… имамо Црну Гору у Србији у црноречком сре­зу, па Ка­радаг у Дагестану недалеко од Гунида, па Карадаг у Азији бли­зу Карса, па близу Диајрбекира” (Иван Јастребов, Белешка о имену Црне Горе, Гласник Србског ученог друштва, књига XLVIII, Београд 1880, 419-426).

У Историји Црне Горе, књига 1, том други, Титоград/Под­го­рица 1970, која се бави и Зетом у држави Немањи­ћа, назив Црна Гора помиње се осам пута, увек уз израз “дана­шња”, што значи да у том времену (од краја 12. века до Маричке битке 1371) није постојала управна, односно административна једи­ница под тим име­ном. Први пут се тек у 15. веку за Зету каже да је “сада већ Цр­на Гора” (Историја Црне Горе, Друга књига, Том 1, Титоград/Подгорица 1970, 3-95). Но, да би цела прича би­ла мало јаснија, док се пише о вла­дању Ђурђа II Страцимировића (1385­-1403), са­мо се “планин­ски масив изнад Боке Которске и Будве” сматра Цр­но­м Гором “у најужем смислу ријечи” (Исто, Друга књига Том 2, 50). Исто то по­твр­ђује се и по­датком да “само име Црна Гора, које се први пут по­миње у ду­бро­вачким докумен­тима 1376. године, још дуго ће означавати пла­нин­ски масив који се од Рисанског залива, изнад Ко­тора, Грбља и Будве, пружа до изнад Паштровића, са Ловћеном као највишим врхом. Тек касни­је ће се, у доба успона Цр­ноје­вића (током друге половине 15. века – ИП), почети да шири и на окол­не предјеле, а на крају замијени­ти старо име Зета” (Исто, 169).

А кад се већ уз Црну Гору помиње србски краљ Милутин (Сте­фан Урош II, ? – 1282-1321), онда се први запис о тој србској об­ла­сти ти­че његове хри­со­вуље (повеље са златним печатом) “којом је приложио манастиру светог Николе у Врањини село Орахово и 100 перпера од светог Срђа” (И. Јастребов, Наведени рад, 424). Извесно је, дакле, да је Врањина (у данашњој Цр­ној Гори) тада би­ла у Србији, и не само она него и цело Србско При­морје, да­нас пре­и­меновано у Црно­горско, и цело његово србско за­леђе зва­но да­нас Црна Гора. Што је то олако заборављено можда је баш “заслу­га” Милутинова који је, ослањајући се на чињеницу да је то под­ручје од искони било не­сумњиво србско (а Скадар је некад био пре­сто­ни град свега Срб­ства), верујући у чврстину и по­сто­јаност срб­ског духа тамошњег живља и проглашавајући Скоп­ље престони­цом Србије, “упутио српску експансију низ вардарску до­лину, и тако је полако прено­сио тежиште српске државне поли­ти­ке са Јадранског на Егејско мо­ре” (Владимир Ћоровић, Милу­тин, од­ре­д­ница у Народној енциклопедији српско-хрватско-сло­ве­nачкој, II књига И-М, друго издање Нови Сад 2000, 782).

Да је завичај породице Црнојевић (и пре Ивана Црнојевића), оне које такозвана дукљанска историја ни за живу главу не жели да препозна као Србе, био србски и после Милутиновог времена, потврђују и србске царске повеље са средине 14. века, чији нам је садржај обелоданио конзул Јастребов. Он, наиме, пише да, “ми ви­ди­мо фамилију Црнојевића у време Душана и његова сина Уро­ша. У повељи, у којој Стефан (Душан) цар србски и грчки решава рас­пру између патријарха Данила и града Котора, даној у Неро­ди­м­љу године 1351, Михо и Радосав Чрновић поменути су као важ­на лица, којима је поклоњено било поверење и цара и патријарха у решењу ове распре… На исти начин у повељи Стефана Уроша, ко­јом он потврђује повластице Которанима (1355), опет су поме­ну­ти исти Михо и Радосав Чрнојевићи” (И. Јастребов, Наведени рад, 421). Биће да се ра­ди­ло о неком дуго вођеном спору, пошто се патријарх Данило, доц­нији србски светитељ, на трону налазио од 1324. до 1337. године.

Да је данашња Црна Гора била србска сведочи и историчар Божидар Ферјанчић (1929-1998), коме се већ и због самог наслова једног недугог текста насловљеног као Освајачка политика кра­ља Душана (Историја српског народа I књи­га, Београд 1981, 511), баш и не може пребацивати за србовање. Пошто у на­во­д­ној својој потрази за историјском истином не препознаје чи­ње­ни­цу да краљ Ду­шан није освајао суседне крајеве већ васпо­стављао срб­ск­у власт на појединим деловима Србске Земље које су у ра­ни­јим време­ни­ма отели ратоборни србски суседи, он каже да се “у пр­вим годи­на­ма владавине краљ Душан морао суочити с не­о­чеки­ваним тешко­ћа­ма у самој Србији. Већ у пролеће 1332. го­ди­не из­би­ја по­бу­на ве­ликаша у Зети, баш у области где је једва го­ди­ну дана ра­није млади краљ и почео акцију за преузимање пре­сто­ла. Неза­до­вољни свакако наградама којима је Душан по преу­зи­мању вла­сти платио њихову помоћ, зетски великаши су уста­ли… Млади краљ Душан брзо је угушио побуну зетских великаша и тако ус­по­ставио унутрашњи мир у држави, што је био неоп­хо­дан преду­слов за предузимање офанзиве према визан­ти­ским обла­стима на север­ним обалама Егејског мора”.

Прича о побунама на западној и северозападној граници срб­ске државе тицала се борби у Хуму, делом око Пељешца и Стона (са Дубровчанима), а делом око крајева до Цетине (са босанским баном Стјепаном II Котроманићем – 1322-1353, сестрићем краља Драгутина, ? -1316). Први спор окон­чан је тако што је краљ Ду­шан, по­вељом из 1333. године, део србске др­жавне тери­торије од Стона до Дубровника уступио Дубровачкој Републици уз нак­на­ду од 8.000 перпера, годишњи трибут србским влада­ри­ма од 500 перпера и уз обавезу да православном живљу са тог под­ручја оси­гура право на слободно бо­гослужење. Мимо тога, Дуб­ровчани су преко својих дипломатских канала помогли да се и спо­рови на крајњем западу, с Котроманићима, реше на миран начин, чиме је мла­ди краљ Душан добио могућност да своју војну и политичку де­ла­т­ност усмери на своје византијско суседство (Ис­то, 511-513).

А због оних који србског краља Бодина (1085-1111) својатају као наводног Црногорца, ваља рећи и следеће:

Половином 5. века, кад је већ било извесно да се Римско цар­ство не може одржати, започето је с обновом србске национал­не државе, за време римске владавине познате под именом Или­ри­ја. Но, тек 590. године Оштроило Свевладовић, један од синова Све­вла­дових, краља Дачке Србије, успео је да створи и потом уч­вр­сти Јадранску Србију, те да за своју престоницу одабере Скадар који је и пре римских освајања био престони град србски. Династија Свевладовића задржала се на челу Јадранске Србије свега подруг века, да би је каснијих векова, до Немањића (после 1171), насле­ђи­вале династије Светимировића (640-794) и Оштривојевића (794­-­1171). Из ове последње био је и краљ Бодин, син србског краља Ми­хаила (1065-1084) а унук србског краља Доброслава I Војисла­ва (1024-1065). Бодинови претходници успоставили су у Србији чвр­сту државну власт, а њиховим стопама ишао је и Бодин, иза­бран за краља док се налазио у Антиохији, у заточеништву, ода­кле су Срби успели да га ослободе. “То је био човек великих спо­соб­но­сти и велики државник. Одмах по ступању на престо Бодин је про­крстарио Србијом (курзив ИП) и сменио непослушне банове и друге чиновни­ке и на њихова места поставио одане и савесне људе. У Ра­шкој је поставио два бана: Волкана и Марка, а у Босни бана Сте­фана, сву тројицу са Бодиновог двора”. На западу, Боди­нова Ср­би­ја укљу­чивала је Лику и Крбаву и Далмацију до реке Крке, а на северу до реке Саве, све до Уне (Јован И. Деретић, За­падна Србија : Кратак историјски преглед од 3. века пре Христа до 20. века, Чикаго/САД 1995, 14-64).

Појам Црна Гора преноси се на суседне области

Павићевић не спори да се “појам Црна Гора у дуго­трај­ном историјском про­це­су ширио према сусједним областима. Го­ди­не 1796. дио Брда ушао је у састав Црне Горе. Почетком XIX ви­јека та­ј се процес наставио, и већ у доба Петра II Петровића Ње­го­ша Црна Гора обухвата поред Бјелопавлића, Пипера, Роваца и Мора­че још и дио Куча, Братоножиће, дио колашинске области, Ли­је­ву Ријеку и дио Васојевића. У доба разграничења са Турском 1859. до црно­гор­ско­-турског рата 1862. појам Црна Гора се проширио и на дру­ге об­ла­сти, обухватајући Грахово, Рудине, дио никшићке об­ласти, ди­о Дробњака и Језера, Шаранаца и дио Васојевића. Бер­линским конгресом суверенитет Црне Горе се проширио на друге области, нарочито према приморју, кад је Црна Гора постала при­морска земља. Од 1912. историјско-географски појам Црна Гора обухва­та и пљеваљску, бјелопољску област, подручје на десној оба­ли Лима (са Беранама) и Метохију. Данашња територија Цр­не Горе обухвата све области црногорске државе из 1913, изузев Мето­хи­је… У састав Црне Горе ушло је у II свјетском рату под­ру­ч­је Боке ко­торске” (Б. Павићевић, Исто, 698). Таква и толика Цр­на Гора про­сти­ре се на 13.802 квадратна километра, односно на нешто више од 5.300 квадратних миља, што је неколико пута ви­ше од повр­ши­не Ста­ре Црне Горе и што, рекосмо, Црну Гору чи­ни најве­ћом европском импери­јалном силом 19. и 20. века.

Не сме се, наиме, изгубити из вида да је територија позната да­нас под именом Црна Гора у назначеном периоду увећана неколи­ко пута, увек на рачун србских племена у Брдима “и шире”. Тако, на при­мер, године 1796 (или 1806) прикључени су јој Пипе­ри и Бје­ло­павлићи, 1820. Ровца и Морача, а 1878, после Берлин­ског кон­гре­са, Кучи, Никшићи и део Васојевића (онај преостали део после балканских ратова).

Због свега тога, територијално проширење Црне Горе на ра­чун србских племена из Брда и Херцеговине, уколико Црногорци нису Срби, већ – према “науци” савремених дукљана (монтенегрина, милогораца, све самих антисрба) – нешто што је сасвим раз­личито од Срба, морало би бити црногорска окупација србских крајева, а све жртве црногорског отимања тих подручја, чак и по­јединачне, биле би последица црногорског злочина заснова­ног на расизму.

Заиста, за кога се може рећи да је Црногорац

Све ово што је до сада написано употребљиво је само под условом да га прочита разложан ум. У супротном, ако се на другој страни нала­зи било који загрижени национални Црного­рац, а таквих је данас у “огромним количинама”, никакав доказ не може бити довољан. За њих, “Стефан Немања, рођен у данашњој Подгорици, која се тада звала Рибница, је­дан је од највећих Црногораца свих времена”, те да је “та­кав велики Црногорац створио моћну српску државу три века пре него се први пут помиње Црна Гора у светској истори­огра­фији и… договорној, малоумној, картографији по разапетој кожи народа који говори истим матерњим, српским, језиком”. Пази, богати, чудо невиђено, Црногорац створио “моћну српску државу”!?

Ни Ђорђије Петровић, познатији као Карађорђе, ни по чему није могао бити Црногорац, пошто је старином из Мораче, а претпоставља се, рођен 1752. године у Васојевићима (убијен 1817), век и по пре прикљу­че­ња Васојевића Црној Гори. Он је “свега” Брђанин, утолико пре што се крај у коме је рођен увек по­миње као једно од седморо Бр­да, а држава у којој се то Брдо данас налази, све до 1905. године звала се Црна Гора и Брда.

Његош, владика Раде (1813-1851), јесте “територијални” Цр­но­горац, пошто је рођен у Старој Црној Гори, у цетињском пле­ме­ну, у Катунској нахији, али је противно здравој логици прогла­шавати светог вла­ди­ку Николаја лелићког и свесрбског (у свету: Николу Велими­ро­вића, 1880-1956) за “једног од највећих Црно­гораца”. Он јесте старином из Бјелопавлића, али су Бјело­пав­лићи тек једно од сед­моро Брда, и то оно на које се књаз Данило Станков Петровић Ње­гош (1826-1860), Зеко Мали, намерачио да га силом на срамо­ту поцрногорчи. У најстарије записе о тим Да­ниловим поступ­цима спада онај који, крајем 19. века, у књизи под на­словом Неко­лико крвавих слика из ал­бума Петро­вић­-Њего­ше­вог дома, у виду поруке краљ­у Николи (1841-1921), подсећа на ок­о осам до девет хиљада политичких убиста­ва током Данилове вла­давине (про­сечно око хиљаду годишње) и, између ос­талог, опи­су­ју “под­ви­зи” Данилови у Бјелопавлићима:

“Због крволоштва, њега је већи дио народа црногорског смрт­но мрзио, а особито Бјелопавлићи од којих је преко сто и педесет најотменијих људи, у року од девет година… поубијано преко пер­јаника. Знајући да га Бјелопавлићи страховито мрзе, дао је сво­ју рођену сестру Јану чувеном јунаку и војводи попу Ристу Бошко­ви­ћу за жену, еда би му овај својим упливом повратио љубав и за­добио оданост Бјелопавлића, у чему је релативно успио. На тај на­чин дакле, Данило се и усудио да дође у манастир Острог једног Тројичина-дана (1852. године – ИП), гдје се о тој слави мана­стир­ској скупи обично цио народ из Бјелопавлића, а много свијета та­ко­ђе из остале Црне Го­ре и Херцеговине.

У таквим приликама, обичај је, да родитељи доведу собом и своје кћери, а са циљем, да би их заручили и поудавали. То се и дан-дањи практикује, и обичај је, да све дјевојке и скоро удате не­вјесте, што ту дођу, сједну једна до друге на једном дугом сједи­шту, које је од камена око цијеле цркве саграђено. На том сје­ди­шту може их се поређати преко четири стотине. И том прили­ком, кад је Данило био, оне су као обично сједјеле једна до друге, а међу њи­ма је била и жена попа Пунише из Бјелопавлића; – жена млада и необично лијепа, коју је пијани књаз, прошавши туда, спа­зио и на њој свој поглед зауставио. Увече, пошто се добро из­ба­н­чио и испијанчио, наредио је својим перјаницима, да сваки уз­ме по једну од ових дјевојака, а њему да доведу жену попа Пунише, која је би­ла сестра Тодора Кадића, доцније његовог (Даниловог) убице.

Дјевојке су се отимале колико су могле, али најзад, биле су обја­чане од ових звјерова и својих гнусних обесчаститеља, те та­ко тридесетак њих буду силом одведене у одаје манастирске, гдје су их сердари, војводе и перјаници кнежеви, читаву ноћ држали и силовали, а Данило, разумије се, скраћивао је часове те ноћи са же­ном попа Пунише – сестром Тодора Кадића” који му је осам година касније дошао главе (Будо Си­моновић, Зеко Мали, Београд 2000, 241-244).

Посебна је прича Црногорска похара Куча (1856), “витешки” поход књаза Данила и брата му војводе Мирка кога бије глас да је “највећи јунак” црногорски, зликовац коме су ововремени Црногорци подигли споменик у Подгорици, ваљда да прославе црногорску геноцидну “победу” над србским Брђанима из Куча, препознатљиву и по томе што су “победнички” убијали старце, непокретне болеснике и ђецу у колијевке.

То јесте било пре нешто више од подруг века, али је довољно свеже да кучки и бјелопавлићки србски Брђани очувају у пле­ме­н­ском (и личном!) памћењу оно што су им тада приредили Црногорци, првима на Петровдан, а другима о Тројичину дне у једној од нај­већих србских светиња, у кругу србског манастира Острог, сла­ва му и милост!

Ни Вук Караџић (1787-1864) није Црногорац, он је “само” Ср­би­н пореклом из Старе Херцеговине, патријарх србски Гаврило Дожић (1881-1950) такође је Србин, рођен у Врујцима, у Доњој Морачи, једном од Седморо Брда, а било их је који су из прве разабрали да Мило Ђукановић у Старој Херцеговини рођен као Србин, изјавом да је песник Матија Бећковић пореклом из Роваца, једног од Седморо Брда србских, “читав живот посветио томе да негира Црну Гору, да негира црногорску нацију, да негира црногорску културу”, препоручивао себе као највећег Црногорца предодређеног да Црногорство и Црну Гору брани – макар и од себе.

Најновији покушај

Кад се у подгоричком Магазину “Седмица” 15. јануара 2022. појавио текст (да ли преузет из Гласника Србске православне цркве за 1990. годину, да ли препричан), са наднословом “Скидање прашине” и насловом “Турци су Светигору преименовали у – Црна Гора!”0000 (http://www.sedmica.menfgsfs/), којим нам др Жарко Видовић (1921-2016), “историчар цивилизације”, нуди жваку да је “старом повељом Црнојевића, ктитора Цетињског манастира, подручје тога манастира, са све четири његове нахије, имало да буде (и било је) Светигора”, мора се признати да је то представљало откриће веће од Откровења!

Заградном напоменом да су “Турци и потурице тога времена” – мада није речено којег времена – називали манастир и монахе црнима, “све у намери да их сатанизују”, препоручује се обично добро необавештеним читаоцима да турско преименовање Светигоре у “Карадаг”, што, кад се преведе на србски, значи “Црна Гора”, прихвате не само као излаз из “нашег племенског и паганског епског менталитета”, већ и као лепу прилику да се врате “православном завјетном имену Светигора”,

Кад, оно, два месеца касније, 19. марта, текстом “Може ли Црна Гора постати Светигора?” (http://www.sedmica.me/gfbsfbf/) показује се да је Видовићеве “налазе” препричао Донко Ракочевић, а из целог његовог састава биће дате свега две реченице: “Почетком 15. вијека, турски назив Црна Гора (Карадаг), однио је побједу над православним, завјетним, именом Светигора, захваљујући нашем племенском, паганском, епском менталитету, коме су важнији јунаци него свеци. Па и сам Карађорђе (Црни!) је, с поносом, као и Црна Гора, носио тај кара-турски епитет. Зато и епски менталитет гуслара турску клетву и погрду, па тако и назив Црна Гора, доживљава као – похвалу!”

Што се тиче “турског епитета”, он баш и није турски, више је србски јер је у питању србска реч “гар”, “гара”, “гаравуша”… (има везе и са прастаром србском земљорадничом “навиком” да земљу за обраду добијају и паљењем шипражја, после чега следује орање гараве земље, до данас упамћено као угар – прво орање пошто је убрана летина) чији су почетни глас “г” Турци умекшали у “к” зарад лакшег изговора, а духовни чистунци могли би грдно замерити што се србско епско и племенско изједначује са паганством, баш као да се Срби нису сретали са неким од ученика Христових и баш као да су им многовековни православни храмови служили и још увек служе за незнабожачко или многобожачко окупљање.

Уистину, баратање паганским, епским и племенским казује да се Донко још увек није одрекао “науке” коју је Србима, почетком новембра 1944, наговестио ЈахачСаЧелаКолоне изјавом да се “његови” у Србији морају “понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”, а што је, кад се ради о србским крајевима у Црној Гори, још средине фебруара 1942. године “предвидео” Јахачев коњушар, коњоводац и посилни Милован Ђилас геноцидном наредбом својим комесарским (и командантским) послушницима “да одмах без размишљања и не­ких додатних обавјештења под хитно орга­низују напад на ва­со­јевићко племе јер су они велики – Срби. Њих треба најстрожије казнити тако убијајући све редом, све за кога се зна да није за на­шу идеологију не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривце. Куће кон­фисковати, а потом запа­ли­ти, стоку заплијенити. Уколико би неко од партизанских војника покушао да не по­ступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мје­ста стрељати”.

Кад је већ “таква и таква ствар”, истоме Миловану остављено је да идеју о стварању нове нације, цр­ногорске, на­водно условљене управо окончаним ратом и тек створеном ју­го­словенском федера­ци­јом, теоријски образложи и Србе у Црној Гори “унапреди” у Црногорце; учинио је то текстом “О црно­горском националном питању” (Борба Бео­град, 1. мај 1945), чији кључни део гласи:

“Национална равноправност црногорског народа, која се из­р­а­жава у федералном положају Црне Горе у Југославији, није… продукт ничије, добре воље и увиђавности, него упорне борбе цр­но­горског народа… Овај рат, у извјесном смислу, оз­на­чава кулминациону тачку процеса формирања Црногораца у по­себну нацију, посебну националну индивидуалност.

По племенској традицији (тј. поријеклу) Црногорци се осје­ћају, а и јесу, Срби…, али су они у националном погледу данас и нешто посебно, своје, црногорско… Гледајући ствар тако, кроз ис­ториски развитак, сасвим је разумљиво зашто се Црно­горци на­ционално данас осјећају не­чим посебним (не оспора­вајући да су Срби по традицији, по порије­к­лу), зашто осјећају као и природно кад их се назива црногорским народом (наци­јом)… Ми комунисти нијесмо за федералну Црну Гору ни из каквих ‘политичких’ раз­лога… нити ми цијепамо српство. Ми смо за то… јер зна­мо да то хо­ће црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте нешто посебно, посебним, друкчији ‘Ср­би’ од свих Срба – Црногорци”.

Баш тако, иако је Донко Ракочевић у “Гласу Холмије”, васојевићком часопису за књижевност, историју и културу, записао да “захваљујући комунистима и њиховом најбољем ученику – Милу Ђукановићу, они који се данас национално изјашњавају као Црногорци не воле ни Светог Саву, ни Косовски мит, ни ћирилицу, ни друге стубове српског идентитета… Они су у огромној већини атеисти (иако поштују култ Светог Василија Острошког и св. Петра Цетињског). Из црногорског атеизма, у ствари, произилазе бројне разлике које се стварају у односу на Србе. Као што је вјерско питање одвојило Бошњаке, па и Хрвате, од Срба, тако и атеизам који је углавном створен у пет деценија комунистичке индоктринације, дефинитивно одваја савремене Црногорце од Срба”.

Кад је већ “дефинитивно” у питању, Донков труд да Црну Гору преименује у Светигору само је наставак “незаборавног” комунистичког “знања” да “црногорски народ… осјећа… (да) јесте нешто посебно”, те да се, временом, новопредложеним преименовањем заборави на декрет којим је успостављена црногорска националност. Да и не помињемо крајњи смисао тога декрета, садржан у намери духовно јаловог западног света оптереће­ног комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом без­де­т­ном браку родила дете, да Срби, творци људске цивилизације, буду биолошки уништени.