Дмитриј ОРЕХОВ: СССР и Руси су фатално погрешили што су пристали да нацизам буде сведен на Немачку и Хитлера

ГОДИНЕ 1941, неколико недеља пре напада на Совјетски Савез, Хитлер је изговорио своје чувене речи: „Борба за светску хегемонију у Европи биће добијена освајањем руског простора… Руски простор је наша Индија. Како Британци тамо владају преко шачице свог народа, тако ћемо и ми владати тим нашим колонијалним простором. Украјинцима ћемо донети мараме, стаклене перле и друге ствари које воле колонијални народи“.

Хитлер је своју идеју о будућности руског народа изнео у још једној добро познатој формулацији из исте године: „Наш Мисисипи треба да буде Волга, а не Нигер“.

Река Мисисипи, нисмо заборавили, била је граница преко које је трећи амерички председник Томас Џеферсон намеравао да протера Индијанце. Хитлер је био уверен да су Англосаксонци, који су милион црвенокожаца свели на неколико стотина хиљада и њихове јадне остатке држе у кавезу под надзором, дали Немцима пример како треба да се обрачунају са Русима.

Према његовом мишљењу, „на истоку Немачке“ (односно у Русији) такав процес је требало да постане „понављање освајања Америке“.

Није узалуд Хитлер назвао Русе „црвенокошцима“. Његов рат против СССР-а био је само још један колонијални рат.

Сва зверства нациста (масовна убиства, пресељавања, претварање људи у теглећу марву) била су истестирана почетком двадесетог века, када су Немци извели геноцид над народима Хереро и Нама у Југозападној Африци.

Сличне злочине починили су Французи, Холанђани, Белгијанци, Американци, Британци.

„Фашизам је одавно познат Индији под именом империјализам“, писао је Џавахарлал Нехру, који је стално истицао да је борба Индије за слободу део светске борбе против фашизма и империјализма.

Борба за слободу народа Совјетског Савеза 1941-1945 такође је била део светске борбе против фашизма и империјализма. Авај, у једном тренутку смо заборавили на то, подлегавши искушењу да своју борбу прогласимо нечим изузетним.

У извесном смислу, по обиму непријатељстава, по у борбе укљученим снагама и по броју жртава – тако је заиста и било. Али, то је у суштини било нетачно.

Прихватањем те неистине ступили смо на клизав терен. Пристајањем да признамо изузетну природу наше борбе, подржали смо Западу згодну интерпретацију по којој је немачки нацизам био потпуно изузетна појава, нешто попут искрцавања Марсоваца у Сарију које је описано у Велсовом роману.

Уосталом, џелати Индијанаца и Индијаца усрдно су се претварали да немају ништа заједничко са својим учеником, приписујући феномен хитлеризма немачким националним карактеристикама, мистериозном покрету званом националсоцијализам, нијансама немачке историје и злом генију Адолфу.

Међутим, фашизам је постојао и пре Хитлера и није нестао после 1945. године.

Примера ради, холандски есесовци послати су да се боре против национално-ослободилачког покрета у Индонезији, а Французи су заробљене немачке есесовце послали у Индокину.

Тужна истина је да су после 9. маја 1945. Хитлерови џелати наставили да убијају људе у земљама трећег света. У савезу са Французима и Британцима.

Нацизам се није смео прогласити за искључиво немачки феномен, јер је то омогућило да се та куга настави ширити западним светом под другим именима.

Многи су нас упозоравали на то. Симон Вајл је написала да је импулс који стоји иза хитлеризма играо и игра изузетно важну улогу у историји, култури и свакодневној мисли читавог Запада. По њеном мишљењу, Хитлер је био реинкарнација упорног западног феномена.

Вилијам Дубоа је имао исте ставове. Напоменуо је да „није постојао такав нацистички злочин – концентрациони логори, масовно сакаћење и убиства, злостављање жена или страшно богохуљење на детињство – које хришћанска цивилизација или Европа нису дуго практиковале против обојених људи у свим деловима света. У име супериорне расе, предодређене да влада светом.

Сартр је написао да су „републиканци у Француској фашисти у Алжиру“.

У свом познатом „Говору о геноциду“, Сартр је навео да рат између Американаца и народа Вијетнама такође следи Хитлерове обрасце: „Фирер је убијао је Јевреје зато што су Јевреји. Америчка војска мучи и убија мушкарце, жене и децу у Вијетнаму зато што су Вијетнамци“.

Сартр и многи други интелектуалци упозоравали су: фашизам није побеђен, он наставља свој победнички поход. А ми смо се све више слагали са западном пропагандом, која је нацизам представљала као искључиво немачки феномен, ограничен временским оквиром од 1933. до 1945. године.

Разлози за то су разумљиви – осећали смо захвалност за ленд-лиз испоруке, за други фронт, великодушност се у све то умешала. Сећање на сусрет на Елби сматрали смо светим.

Међутим, постојао је још један разлог. Желели смо да себе видимо у истом табору са „белим и напредним“ – са онима које смо још од времена Петра Великог поштовали као своје учитеље.

Према овом успављујућем тумачењу, светско зло су 1945. године победиле савезничке силе, а тада је свима остало само да се договоре о мирном суживоту и да наставе да грде поражени нацизам.

То смо управо и радили. „Нема ништа горе од немачког фашизма“, тврдили смо као да није било масакра Ираца и Индијанаца, покоља црнаца у САД, черечења Африке, глади коју су Британци организовали у Бенгалу, геноцида над народима Азије, Латинске Америке, Аустралије и Океаније, интервенције широм света.

„Нема ништа горе од немачког фашизма“, тврдили смо и када су Американци спаљивали вијетнамска села.

„Не постоји ништа горе од немачког фашизма“, говорили смо и док су америчке бомбе падале на малу Камбоџу.

„Нема ништа горе од немачког фашизма“, понављали смо када је англо-америчка коалиција кидала Ирак.

Али, по чему су се масакри и тортуре свих тих људи, које су починили западни расисти зарад неке своје економске и политичке користи, суштински разликовали од онога што смо ми сами доживели током Великог отаџбинског рата?!

Сада ми критикујемо оне западне политичаре који тврде да је геноцид над цивилним становништвом Донбаса „нешто друго“. Али, зар нисмо и сами усвојили формулу „то је нешто друго“ у односу на Индијанце, Хиспаноамериканце, Азијате и Африканце?

Немачки фашизам је значио преношење колонијалних метода у Европу. Али, земље и народи које су у Европи напали нацисти имали су упоредиву културу, војску, оружје и савезнике. Пољска влада је могла да се склони у Лондон. У лето 1941. наши авиони су бомбардовали Берлин…

А они су нападали људе наоружане копљима и луковима! Људе за које нико није хтео да се заложи.

Колонијализам у трећем свету био је гори од фашизма у Европи јер су тамо чињени исти злочини над онима који нису могли да узврате и често нису ни разумели шта се дешава.

Хереро и Тасманијци нису имали ни један једини митраљез.

Прогласивши Хитлеров фашизам за изузетну, најстрашнију појаву на свету, отргнувши фашизам од његовог корена – колонијализма – изгубили смо разумевање догађаја у свету и престали да држимо непријатеља у фокусу.

Још горе, издали смо оне који су наставили да се боре против нацистичког зла у Трећем свету. И док смо сваке године славили нашу „коначну победу“ над нацистичком кугом, Запад је наставио да чини злочине против човечности, да гради нову империју и припрема се за нове ратове.

Наставио је да се спрема да се после Индијанаца, Африканаца, Латиноамериканаца, Вијетнамаца, Индонежана и Арапа опет позабави Русима.

Сада неоколонијални расистички Запад, на челу са Бајденом, реализује у Украјини стари Хитлеров план са обећавањем Украјинцима стаклених перли, а Русима – смрти.

Непријатно је како ствари стоје. Много је угодније било би и даље мислити да смо се заједно са просвећеним народима изборили са изузетним злом немачког фашизма.

Али, то је била погрешна идеја која нас је довела до понора.

Просветљење нам даје шансу коју слепи немају.

Извор:
ИСКРА