Злочини партизана у Другом светском рату

Народна ослободилачка војска Југославије (партизани) била је у стању непријатељства према четницима, односно ЈВуО. Током непријатељства партизани су кршили правила рата и Женевску конвенцију према припадницима ЈВуО заштићеним обичајима рата и Женевској конвенцији .

Руководство партизанског покрета придавало је посебан значај борби против ЈВуО, па је водила смишљену пропагнду кампању у циљу ширења бољшевичке идеологије и јачању мржње према политичким неистомишљеницима.Злочини су били спонтани (из мржње) и организовани (по наређењу). Злочини су били прихваћена пракса код партизана

“Пасје гробље”

На Бадњи дан 1942. године партизани су починили свој по злу најчувенији злочин у Црној Гори. У колашинском лугу на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана, разапели су лешину пса на даскама у облику крста. Затим су написали: “Ово је пасје гробље”. Као командант Колашина, мајор Јоксимовић је неколико месеци касније присустовао ископавању жртава “пасјег гробља”:

Пред тим језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића. Све у свему, прави пакао на земљи, у који су дотерани и у коме су страдали праведници, Срби правослане вере и национално опредељени. То су били људи из свих друштвених редова, од судије до обичног радника. Њихова је једина “грешка” била што нису прихватли безбожнички комунизам…

Поред “пасјег гробља”, комунисти су оставили трага и у бројном јамама, у које су попут Хрвата бацали своје жтрве, због чега су названи “јамарима”. Најпознтије партизанске јаме у Црној Гори су јама у селу Гриже код Берана[тражи се извор], Шахотичка јама у Церову код Бијелог Поља[тражи се извор], Шавничка јама[тражи се извор], јама на Радовчу[тражи се извор], јама код Ријеке Црнојевића[тражи се извор] и Которска јама код Никшића код Видрована у Горњем пољу

На основу Брозових наређења, партизански преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. “Ова пресуда је извршена и против исте нема мјеста жалбе”, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда. Од 19 оптужених на овом процесу, осморо је осуђено на смрт, уз конфискацију имовине. Од свих осморо, петоро су били рођаци Саве Ковачевића: Новица С. Ковачевић, Блажо С. Ковачевић, Марко К. Ковачевић, Марко Ј. Ковачевић и Петар Б. Ковачевић. Првооптужени Новица је пре рата био судија, док је његов рођак и убица, Сава, био кријумчар дувана.

Злочини партизана у Србији

Партизани су још од лета 1941. године чинили: убиства према свом партијском програму, пљачке, паљења општинских архива, итд. Само у зборнику Недићевих докумената, који су сами комунисти одабрали и објавили 1965. године, наведено је око 1.000 имена њихових жртава (ненаоружаних, односно цивила) у Србији пре јесени 1944. године. Само једна допуна списка жртва комунизма из 1941. године садржи 76 имена земљорадика, чиновника, домаћица, свештеника, занатлија… На овом допунском списку је и име чувеног академског сликара Михаила Миловановића из села Гостинице код Ужица.

Убиства су настављена и 1942. године. Само током августа полиција владе генерала Милана Недића забележила је 18 случајева убиства цивила. На пример:

3. август: У селу Негришори (Гуча) убијен је од стране партизана Миломир Давидовић, који је раније био у партизанским редовима, па је одрекао сарадњу комунистима.

Или:

4. августа: Од стране партизана убијен је Милован Ћосић, председник општине у Губеревцу (Сопот), а уселу Дучина Милутин Поповић, сопственик вршалице, чији је леш нађен у близини села. Том приликом спаљена је општинска архива као и једна вршалица, а убијен Милосав Милић, земљорадник.

Или:

30. августа: Од стране партизана убијен је у Страгарима (срез Орашачки) Мирон Ђурић, архимандрит.

Партизани су убијали и 1943. године. Примера ради, Недићево министарство унутрашњих послова бележи да је у Краљевачком округу партизански покрет Раденка Мандића “само у другој половини августа убили преко 15 лица.

Крајем 1943, ради садејства са својом главнином у покушају освајања Србије, партизани покрећу нов талас злочина. Следи делимичан попис њихових жртава из новембра и децембра, према документима Недићевог министарства унутрашњих послова:

7. новембра око 21 час четири партизана и једна женска упали су у село Жељево (4 км северно од Сврљига) и убили старешину села Светислава Марјановића, којега су претходно изболи ножевима па га затим дотукли из пушака. Ову групу води Душан Тасковић зв. Срећко…

У ноћи 14/15. ом партизани су у селу Друговцу, среза Алексиначког, убили Ђорђа Јефтића, земљорадника, а затим спалили архиву оппштине Станци истог среза…

13. ом у 23 часа група партизана упала је у село Бањи (4 км ј-и од Аранђеловца – секција Аранђеловац) одакле су одвели лекара здравствене задруге Владимира Свилингера и однели његову апотеку … Леш одведеног лекара нађен је 14. новембра у селу Брезовцу…

15. ом. у 19 часова група партизана упала је у село Вишевац где је убила председника сеоске општине Чедомира Милојевића па потом отишла у непознатом правцу.

За сада се највише зна о злочинима Космајског партизанског одреда, којим су командовали Марко Никезић, Дража Марковић и његова будућа жена Божидарка Кика Дамјановић. Познат је списак од тачно 200 жртава космајских партизана, само са територије данашње општине Сопот. У вези убиства две учитељице и других мештана сопотског села Мала Иванча, које се према цитираном извору Недићеве полиције одиграло у ноћи између 15. и 16. децембра 1943. године, на основу црквених књига, али и на основу сведочења партизана, који су се тиме хвалили, хроничар пише:

„Учитељице Кристина Стојановић из околине Крагујевца и Милица из Велике Иванче, сеоски кмет Станоје Јовановић, трговац Стеван Којић и четник Радомир Бабић. Око Светог Николе 1943. године партизани Космајског одреда Љубомир Ивковић “Шуца”, Божидарка Дамњановић “Кика”, Добривој Милићевић “Вучко”, учитељ из Дражња, и други, спровели су жртве у кућу Богдана Ранковића, која се налази на крају Мале Иванче, поред гробља. После мучења, сви су стрељани на гробљу, а њихови гробови до данас нису обележени. Пре сахране, тела учитељица била су изложена у сали сеоске општине. Крстинин муж Воја налазио се у немачком заробљеништву. Имали су две мале девојчице, о којима су се потом старали мештани. О њима данас нико ништа не зна.“

Масовна стрељања 1942. и 1943.

У Бихаћкој операцији 2-4. новембра 1942. партизани су заузели усташко упориште Бихаћ. Након тога су стрељали 130 заробљених усташа и 130 четника, о чему су издали званично саопштење.

Саопштење Врховног штаба НОВЈ о стрељању новембра 1942

31. децембра 1942. 13. пролетерска бригада и главнина 4. кордунашке бригаде напала је НДХ гарнизон у Крашићу који су сачињавеле 33. и 35. усташка бојна и домобранска опкопарска сатнија. Током борбе у којој су савладали отпор усташа и домобрана, партизани су у Крашићу затекли око 200 мртвих усташа и домобрана, а 233 су заробили. Већину заробљеника су, према извештају Оперативног штаба, поубијали.

„Ми смо, по захтјеву народа, иако то није био један од главних разлога, већину усташа ликвидирали. …192 усташе ликвидирали смо, а остало упутили смо дјеломично кућама а нешто их задржали у партизанима. У партизанима задржали смо оне за које смо добили точне податке да нису разбојници, а били су приморани, па неки чак и случајно ухваћени и натјерани у усташе. Од домобрана, такође смо их 26 ликвидирали. Ликвидирали смо оне који су били на гробљу и заклали нам два партизана, а једног водили по Крашићу и тукли. 28 домобрана добровољно се јавило за партизане, а 26 смо их задржали сами.“

На основу овог извештаја НВО “Истина” из Загреба поднела је кривичну пријаву против Раде Булата, ратног команданта 13. пролетерске бригаде, настањеног у Загребу, за убиство најмање 218 лица.

Злочин партизана у Малом Лошињу

Један од највећих злочина који су починили партизани догодио се на острву Лошињу у месту Мали Лошињ, над заробљеним четницима Гацке зоне и њиховим породицама. О овим злочинима у земљи је писано у два маха. Најпре их је 1990. године поменуо Павле Јакшић, командант партизанске 7. дивизије, а потом 8. корпуса, у својим мемоарима (“Над успоменама”, први том, страна 528). Јакшић пише да је у његовом присуству Андрија Хебранг, један од водећих хрватских комуниста, када се прочуло да море избацује унакажене лешеве,питао Вељка Ковачевића: ” Шта си радио тамо, војводо”? Команданта 13. дивизије Вељка Ковачевића, рођака Саве Ковачевића, Јакшић назива “виновником” овог обрачуна са “петом колоном”.

Најпотпунији опис злочина у Малом Лошињу дао је пуковник мр Велимир Иветић, архивски саветник Војноисторијског института у Београду, у часопису ове установе “Војноисторијски гласник”. Чланак пуковника Иветића објављен је у броју 1-2 за 2004. годину, под насловом “Случај партизанских злочина у логору у Малом лошињу 1943. године” (страна 137-159). Како пише аутор, ово је први чланак о злочинима “Народноослбодилачке војске Југославије” икаде објављен у овом часопису. Такође, и у било ком другом војном гласилу.

Пуковник Иветић најпре констатује да су припаднике Југословенске војске у Отаџбини у то време земље антихитлерове коалиције сматрале савезничком војском. Затим подсећа на “опште услове у којима су извођени партизански злочини”. Њих је било током читавог рата. Убијани су “прочетнички елементи”, као и они припадници комунистичког покрета који су сматрали да је важније бранити народ од усташа, него провоцирати Италијане. У стрељању потоњих истицао се народни херој Петар Грубар, обавештајни официр Главног Штаба Хрватске. Примера ради, он је 11, јула 1942, у селу Шкаре организовао јавно стрељање девет младића из партизанског батањона “Божидар Аџија”. Потом је за десетак дана ухапсио 150 особа, од којих су 23 стрељане по кратком поступку.

Злочини партизана учестали су 1943, јер се те године “припремао десант Западних савезника на јадранску обалу”.

Како је Југословенкса војска у Отаџбини у септембру 1943. изводила успешне операције за стварање мостобрана за искрцавање савезника, постојање упоришта ЈВуО на острву Лошињ сматрани је у Врховном штабу НОВЈ озбиљном опасношћу, те је 22. септембра врховна команда НОВЈ наредио главном штабу НОВ Хрватске: “Четничко упориште на Лошињу ликвидирајте”.

Главни штаб Хрватске издао је 16. септембра следеће наређење:

Због опасности од четника у овој фази борбе, нису нам потребни њихови заробњеници. Све заробљенике одмах ликвидирајте. То чинити и убудуће.

Наређење су потписали командант и политички комесар Главног штаба Хрватске, Иван Гошњак и Владимир Бакарић. На овај начин је у Горском Котору и горњој Лици сепетембра и октобра 1943. године убијено 600 четника.

На Лошињу по капитулацији Италије, према пуковнику Иветићу, нашло око 500 четника и око 200 чланова њихових породица. Они су успоставили радио везу са Југословенском владом и Савезницима, тако да је већ 11. септембра овде пристала једна британска подморница. Четници су тада изјавили да чекају савезничке инвазионе трупе,а уједно, са копна, немачки напад, због кога се утврђују. Како од доласка Савезника није било ништа, са острва ускоро одлази око 200 четника и део цивила. Преосталом људству командовало је шест официра, три Србина и три Хрвата. У зору 25. септембра ове четнике нападају партизани са далеко бројнијим снагама, на челу са 13. дивизијом. Део четника успева да отплови пут Италије, на два брода, док су се остали предали после краће борбе, поверавши у часну реч комуниста.

Заробљени припадници ЈВуО убијани су на најбруталнији начин, али су их углавном клали и бацали у море. Резервни поручник Антон Шустер из Сушака узвикнуо је пред мештанима “Живјела Југославија” и замолио да пренесу краљу Петру Другом да је испунио заклетву и да је срећан што умире за Југославију. Поједени мештани су негодовали , те је ликвидација настављена на палуби једног од партизанских бродова, а лешеве су такође бацали у море.

Црвени терор у Херцеговини

Најобимнији рад о партизанским злочинима у Херцеговини, двотомону књигу “Крваво коло херцеговачко 1941 – 1942″, објавио је партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа која је сакупио на ову тему, др Скоко је употпунио аутентичним сведочењима партизана очевидаца догађаја.

Према др Сави Скоку, злочини партизана у Херцеговини одвијали су се на овај начин:

У прве велике злочине партизана у Херцеговини спада убиство тројце калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. Партизани су их натерали да сами себи ископају раку, свирепо су их ликвидирали хладним оружјем и потом опустошили манастир.

У злочинима је предњачио Први ударни батаљон, специјално основан за ову намену, 28. јануара 1942. За команданта је постављен Владо Шегрт, а у штабу су били Стево Ковачевић, Љубо Ковачевић и Милија Станишић. Дан по оснивању ове јединице, у Ораховицу стиже Миро Попара, секретар Окружног комитета КПЈ за Северну Херцеговину, и партизанима саопштава закључке са Саветовања у Иванчићима о “бескомпромисној борби против “петоколонаша српске националности”. Већ 30/31. јануара Преки војни суд Првог ударног батаљона осуђује на смрт 16 “наијстакнутијих разбијача народоослободилачке борбе” у Дабарској вили.

Под непосредном командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина, 27. фебруара партизани под оптужбом да су учествовали у убиству из заседе Ђоке Путице, команданта Оперативног штаба за Херцеговину, на Радачком Бријегу стрељају 21 сељака. После “ужасно суровог” наступа и стрељања пред великим народним збором, партизани су, пише Саво Скоко, око убијених заиграли коло. У извештају Оперативног штаба за Херцеговину и Јужну Далмацију, о овом догађају је записано:

Народно весеље, које је настало после збора, играње и пјевање сто метара од гробова петоколонашких четничких изрода, најдубље показује да су Љубомирци схватили и одобрили казне изречене против бандита.

Злочин у Словенији

У Камничкој долини у Словенији налази се шеснаест масовних гробница у којима почивају углавном кости свирепо убијених четника, свештеника Митрополије црногорско-приморске и бројних других цивила који су били криви само зато што нису волели комунизам. Извесно је да масовних гробница има још у подручју Кочевог рога, на падинама Похорја, па и још понегде у којима су земни остаци лица која се нису била за комунизам. Четници су прошли пут од Везировог до Зиданог моста, преживели пакао Босанске голготе и НДХ, снежне олује, глад и тифус. Верујући да иду у сусрет Савезницима, кренули су масовно из Црне Горе и Херцеговине пут Словеније. Партизани су маја 1945. године заробили четнике и извршили масовну ликвидацију над 27.000 људи, махом из Црне Горе, Херцеговине, мањим делом из Србије, Босне и Крајне.

Десеткован збег, после петомесечног крвавог пута преко НДХ, нашли су се почетком маја на тлу Словеније. Уместо дуго сањаног сусрета са Енглезима, убрзо ће стати пред партизанске стрељачке стројеве. Биће им пресуђено по кратком поступку, без права да кажу ко су, шта су радили током рата, где су кренули, каква је њихова кривица.

Партизани су заробљене четнике и цивиле 18. маја 1945. године довели у логор у Марибор. Сутрадан је заробљеницима речено да ће бити пребачени у касарну “Краљ Петар”, која је била недалеко од логора, где ће им бити комотније. Почели су стизати камиони затворени цирадама, који су даноноћно одводили народ, али не у касарну “Краљ Петар” него на – стрелиште. Рафали смрти данима су одјекивали по шумама око Похорја. Михајло П. Минић успео је да побегне са стрелишта, газећи преко гомиле већ побијених другова. Пуцали су за њим, али он је измакао. Хиљаде људи из Црне Горе и Херцеговине и Србије, остало је заувек у шумама око Похорја. Партизани су заробили око 10.000 четника. Највећи део је ликвидиран.

Друга велика групација, али и цивила, међу којима су били свештеници Митрополије црногорско-приморске, интелектуалци, деца, жене, нашли су се око Зиданог моста. У шумама око Камника, гомилали су се војници, свештеници, цивили. Према проценама браће Владе и Душана Никлановића, који су се ту нашли са још двојцом своје браће Митром и Томомом, ту је били око 3.000 избеглих. Заједно са осталим свештеницима из Црне Горе били су и др Лука Вукмановић брат комунисте Светозара Вукмановића-Темпа и његов 14-годишњи син Чедо.

Између 14. и 15. маја у Камнику су стигли партизани. Били су то војници Пете пролетерске, Седме омладинске и Девете ударне. Сви из састава Треће дивизије којом је командовао Саво Булић.

Масовна стрељана на подручју Камника су уследила 18. и 20 маја. Рафали су се чули и наредних дана, да бих пушке утихнуле крајем маја. Мртва тела су бачена у јаме око Камника, Зиданог моста, Трбовља, Кочевја, Клагенфурта, Похорја и Марибора, Соче, Радовљице, Шкофје Локе…