Глас са планине: Умрла је Радојка Косанова

ФОТО: Зоран Шапоњић, Радојка, прва с десне стране

Само три речи, а све речено. Умрла Радојка Косанова. Глас о смрти као подсетник да се у овим великим временима на која смо осуђени и чији смо таоци може умрети тихо и ненаметљиво, обично и људски

АУТОР: Зоран Шапоњић

У мору великих вести којима смо шибани данима, о смрти и крви, ратовима и рафалима, масовним убиствима, страху и паници, атентатима, пошастима и глади, несрећама, јуче, стиже ми изненада и неочекивано, и једна сасвим мала, мајушна, од тек три речи и пар слова, кратка и коначно са мало људскости, обична. Вест коју нико неће објавити, неће је бити на насловним странама нити на телевизији и на радију, неће добити ни један лајк, нико неће испитивати детаље, јурити комшије за исповести.

Стигла са планине, чак из Тичјег Поља на Озрену, изнад Бродарева, као ластавица провукла се између планинских коса и набујалих потока, између чечара и борова столаша. Није ми као бомба, као олуја, насилно упала у кућу као друге вести које једна другу сустижу не данима ни недељама, него – годинама и деценијама. Није ми се разбашкарила у кући, као да је моја кућа – њена, није насрнула на мене и на моју чељад. Ова је ушла сасвим тихо, ушуњала се, као да се извињава што уопште постоји и што је морала да стигне, што је таква, каква је.

„Умрла Радојка Косанова.“

Само три речи, а све речено. Глас о смрти као подсетник да се у овим великим временима на која смо осуђени и чији смо таоци може умрети тихо и ненаметљиво, обично и људски, онда кад је то воља Његова, кад одреди Он са небеских висина.

Глас као подсетник да и горе по планинама живе и умиру неки људи, сами, заборављени, самују, умиру, одлазе, не чују се, не жале се, мали доказ да сем оних који дању и ноћу вриште, урлају са ТВ екрана, кревеље се и богохуле, намећу се, грде, псују и пљују, постоје и ови други.

Радојка Косанова! Као да је горе на Тичјем Пољу било двадесет или педесет Радојки, а не ова једна, једина, па да се зна да је умрла Радојка Косанова. А, опет, та Радојка, колико се за њу година зна одувек је била само Радојка Косанова и Тичје Поље се познавало по њима и знало се кад ко, у по дана или у пола ноћи бане горе на планину, у пусто село, да су Радојка и Косан, Радојка мало пре Косана, били нови и готови да дочекају, спреме вечеру и конак, дворе, угосте, испрате. Све ово као да су само зато рођени и да су горе, на планини, само зато и постојали и живели.

Кад је јуче, пре подне, глас да је умрла Радојка Косанова кренуо из Тичјег Поља преко оног превоја повише села где северац шиба по ваздан, поред Милаковића, скоро па пустих и заборављених, па низбрдо према Бродареву, као да је, али само на трен, како је глас пролазио, травчице поред пута помиловао благ и топао ветрић, као да се на заравни крај пута спустила плаха кишица, она пролећна, топла, она коју људи горе на планини и под планином највише воле. Умрла Радојка Косанова, преставила се душица Божија, отишла Богу на истину…

И тај глас није био страшан, онакав какав је смрт сама по себи, није тај глас ништа узбуркао, није пукао међу народом као пушка, никог по оним пустим селима около није узнемирио. Они који су га чули, застали су на трен, поскидали шајкаче, окренули се ка истоку, прекрстили, помолили…

„Бог да јој душу прости“, све је што се чуло док је глас пролазио, настављао даље а травчице поред пута повијале се под лаганим ветрићем.

Јер, умрла је добра душа. Преставила се. Отишла из овог нашег у други, бољи свет. У рајско насеље. Јер, куд би друго Радојка Косанова.

Она која је читавог живота горела као свећа. Дворила, слушала… Гледала само да се о ког не огреши, да јој ко реч не каже, а она да лошу реч о коме не изговори.

Једном, давно је било, ни сам не знам који ме је ветар нанео под Озрен, у Тичје Поље окупаном јутарњим сунцем и росом, затекао сам Косана и Радојку како привлаче сено котару. Радојка је за повоце водила волове, Косан, сав ознојен, са вилама на рамену ишао за колима, гледао да се товар по оним странчинама не преврне, спремала се жега, и сав је тај призор био и обичан и нестваран, као из приче о староставним јунацима и временима.

И, није после знало, ни кад је Косан испрегао волове и везао их у хлад, под јабуку, нити куд се Радојка изгубила, нити како је тако брзо све то успела да обретне, већ смо били за столом у подруму њихове куће, на столу и сира и кајмака и врућа хлеба и нарезаног меса, и испржено јаје и насута ракија…

И Радојка која стоји и двори нас поред стола.

Све што су имали у кући изнели су пред мене, непознатог, човека ког први пут у животу виде… Истина, јесте се мало Косанова мајка љутнула што су напустили посао, што су кола пуна сена остала у котару, неистоварена, што ће жега, и пре поднева можда и киша, све је то џабе било… Сећам се, Радојка се извињавала, што је ето, доручак сиромашан, што није стигла да испече мало меса, направи питу, спреми шта више.

Коју годину касније, кад смо се већ увелико знали, док сам са Зораном и Милевом и још неким људима седео доле, крај великог извора, врела, испод њихове куће, Радојка је избила низ ливаду са великом тепсијом под руком из које се пушила тек испечена пита са сиром. Кад је Радојка тог јутра устала, кад је стигла да замеси тесто, развуче коре, савије и испече питу, успут и да помузе краве, испрати их на пашу, процеди и узвари млеко, разлије у карлице, обрише кућу, постави Косану, који је некуд журио, доручак, Бог свети зна.

После смо горе, на Тичје Поље, Косану и Радојки ишли кад се ужелимо добрих људи. И Радојкиних топлих уштипака и пите од сира.

Јуче стиже глас, Зоран Малешић ми шаље из Пријепоља – „умрла Радојка Косанова“.

Тихо, као што је и живела. Кад је глас прошао поред Милаковића па низбрдо према Бродареву и Пријепољу, кроз пуста села прошао један мали талас, таласић, туге. Шапат.

„Бог да јој душу прости“, рекли су једни.

„Шта ће сад Косан сам“…

„Оста Косан без домаћице…“

„Измаче се Косану стожер испод куће…“

„Жао ми Косана…“

Јер, умрла је Радојка, Косанова.

Извор:
НАУКА И КУЛТУРА