Синиша Љепојевић: Крунисање Чарлса III или поновна сахрана Елизабете II

Крунисање монарха је по правилу потврда монархије и њене традиције као и краљевске породице. Званично церемонијално устоличење британског краља Чарлса III је показало да традиција полако нестаје и да су промене део наметнутог помодарства које темељно мења структуру британског и друштва и монархистичког уређења.

Крунисање краља Чарлса јесте формална и помпезна, мада са мање сјаја, потврда монархије, али оно је пре свега симбол промењеног Краљевства.

Када је септембра прошле године умрла краљица Елизабета II многи су били уверени да је са њом отишао и последњи траг Британије које одавно више нема а протокол крунисања њеног сина Чарлса за краља баца сумњу да се настоји наметнути облик монархије каква до сада није била позната у Британији.

Ова краљевска породица, која скоро да и нема енглеске крви и немачко-шкотског је порекла, на трону је од 1714. године и показала је ванредну способност прилагођавања времену. Али, утисак је да се сада прилагођава онима који су против и ње и британске монархије. Угледни коментатор Питер Хиченс примећује да је све више личило на поновну сахрану краљице Елизабете II него на нови почетак.

Структура церемоније крунисања разоткрива те промене. Пре свега је промењена традиција да се аристократске породице на крунисању заклињу краљу на верност. Према традицији, старешине аристократских породица долазе пред новог монарха, клекну, додирну круну и пољубе га у десни образ. Тога више нема, аристократија се код новог краља третира као и сав други народ.

Вилијам погрешио

Та привилегија заклетве је остала само резервисана за принца Вилијама, Чарлсовог сина и престолонаследника. Принц је додуше направио грешку па је оца, краља, пољубио у леви уместо у десни образ.

Све то је велика промена јер без аристократије нема ни монархије. Та иста аристократија је и ову краљевску породицу довела на трон. Али та иста аристократија је 1936. године отерала краља Едварда VIII који је био против монархије. То је био основни разлог његове абдикације а не склоност ка Хитлеру, како се тврди. И он није ни био крунисан. А сада је монархија отерала аристократију.

Шта је онда база британске монархије? Британија је још увек класно друштво, и како ће оно функционисати и како ће монархија да функционише када се одриче аристократије није сасвим јасно. Али јесте у духу новог помодарства.

То би, наводно, требало да буде модерна Британија па је у том знаку на крунисање позван необично велики број естрадних личности. Али, занимљиво, нико од легенди „Битлса“ и „Ролинг стонса“, који су симбол модерне Британије, није позван на крунисање. Култура брисања.

Уместо традиције измишљен је нови обичај, „заклетва народа“. Предложено је да се краљеви поданици у Уједињеном Краљевству и земљама Комонвелта у којима је он шеф државе, а има их 12, пред својим телевизорима и великим екранима у парковима и трговима закуну новом краљу. Јер, речено је, он је „народни краљ“.

Та идеја је у јавности извргнута руглу. То је онда „политички краљ“, поручивано је на друштвеним мрежама а у јавности је упозорено да у демократском друштву владари треба да се заклињу народу а не народ владару. Било је и циничних коментара па се тако примећује да се од људи тражи да се пред малим екранима заклињу на верност владару само у Северној Кореји. Све је представа, као телевизијска емисија. Онда се пред само крунисање од тога одустало па је саопштено да је то препуштено свачијој жељи. Али од саме идеје се ипак није одустало.

Британија-нека нова религија

Новина је и однос према религији. Мало је познато да је Уједињено Краљевство формално теократска држава. Британски монарх је као шеф државе истовремено и врховни поглавар Енглеске цркве. У том духу је и закон да се монарси не могу да жене или удају за католике. Али, сада је изгледа друго време па се мора следити мултиетничка и мултирелигијска модерна Британија па се нови краљ представио не само као врховни поглавар Енглеске (протестантске) цркве него и као заштитник и свих других религија.

То је помало наивно гледање на стварност али у себи крије идеју да је сада за све, без обзира на религијско порекло, Британија на неки начин нова општа религија.

Овога пута је по први пут и краљева супруга Камила, која има титулу Краљице пратиоца (Qуеен Цонсорт) јавно крунисана, „изабрана од Бога“. До сада супруге или мужеви монарха нису имали тај ниво званичне личности.

Историја ће такође забележити да је краљ Чарлс III био и најстарији престолонаследник до сада, најдуже је чекао. До Чарлса је најстарији престолонаследник био краљ Едвард VII, син краљице Викторије, на престо је дошао са 60 година и владао само девет година.

И поред свих промена које симболизује крунисање, монархија као британско уређење није још доведена у питање али би озбиљан проблем могао да буде недостатак довољног ауторитета новог краља. Ауторитет монарха је изузетно важан јер Уједињено Краљевство нема писани устав. Владе се мењају, неке су успешне неке нису, а све могу да доносе одлуке па је обичним људима једина нада монарх који не влада али створи амбијент у јавности и његов утицај се следи.

Поред недостатка довољног ауторитета проблем је и уплитање у политику што је у супротности с формалним положајем монарха и традицијом у последња два века. Краљ Чарлс се, међутим, одавно упустио у политику и то је за велики део јавности проблем. Виђен је заиста као „политички краљ“.

Већина се не одриче краљице Елизабете

И то је вероватни разлог зашто је у јавности, после смрти краљице Елизабете, опало интересовање за краљевску породицу. Према истраживању про-монархистичког „Дејли телеграфа“, само 9 одсто Британаца је обећало да ће гледати пренос крунисања а 24 одсто је рекло да ће да гледа ако нема ништа друго да ради. Уочи крунисања је покренута велика медијска кампања па је подршка краљу Чарлсу од марта, када је била 39 одсто, пред само крунисање порасла на 62 процента. Невоља је што је за многе и даље њихов монарх краљица Елизабета.

Актуелна политика се није могла избећи ни у листи позива за присуство церемонији крунисања. Традиција је да се само позивају краљевске породице, али овога пута су позвани и политички лидери. Амерички председник није дошао и уместо њега је била његова супруга Џил Бајден, али је главно било то што није позвана Русија. А када се краљ Чарлс женио Камилом на венчању је певао руски хор из Санкт Петерсбурга.

Такво је расположење па је протокол крунисања донекле измењен због забринутости да неће бити довољно народа на улицама. Краљица Елизабета се на крунисање возила кочијама осам километара улицама Лондона препуним народа, а краљ Чарлс само два километра па је деловало да је дошло много људи упркос киши. Било је, ипак, мало света, Британија има 67 милиона становника. Многи, како сведоче новински извештаји, нису ни знали да је тог дана крунисање.

Зато се велике наде полажу у Камилу, краљицу пратиоца, јер је она успела да успостави комуникацију са народом. Медији пак много више пажње поклањају престолонаследнику принцу Вилијаму и његовој породици. Уочи крунисања је Вилијам имао толико велики публицитет као да се он крунише.

А један део медија је много више пажње посветио питању у којем ће реду да седи други Чарлсов син, принц Хари, који више није званични члан краљевске породице, и зашто његова супруга Меган није дошла у Лондон. Он је напустио церемонију крунисања пре краја и одмах одлетео у Америку.

Међу сенкама крунисања су и забринутости каква је судбина британске заједнице Комонвелта, у коме су 54 земље, махом бивше британске колоније. У време крунисања Белизе и Јамајка су најавили да не желе више да им британски монарх буде и шеф државе, а пре неког времена на тај корак се одлучио и Барбадос. Комонвелт се, утисак је, полако топи јер у многим земљама чланицама влада уверење да Британија не уважава њихове интересе. У актуелној ситуацији у свету, на пример, већина тих земаља је на страни Русије и Кине.

Чињеница је да нови монарх долази у најнезгодније време за Уједињено Краљевство. Дубока је политичка и економска криза, Британија је на много начина уплетена у рат против Русије у Украјини, заоштравају се односи и са Кином и приметно је незадовољство јавности. У таквом амбијенту, као и увек до сада, једини ослонац наде је ауторитет монарха. Наравно, и краљ Чарлс III је суочен са различитим интересима многих центара моћи, као што је то показао и амбијент крунисања. Не би, ипак, требало сумњати да ће временом краљ Чарлс успоставити неопходни ауторитет у јавности па би новине у протоколу крунисања могле да буду по оном француском: што се више мења све је више исто.

Извор:
ИН4С