Сви смо криви за све!

Србија је остала без девет младих живота, без звездица којима је тек предстојало да се развију и засијају пуним интензитетом и да, можда, баш оне осветле мрак у коме смо се нашли. Осморо њих је бесповратно угашено. Са њима је отишао и човек који је био у служби њиховог сјаја. И он је био нечија звезда. Ко је крив? Дечак који је пуцао? Његови родитељи? Друштвене мреже и ријалити програми? Не! Криви смо сви ми!

Криви смо јер смо читаву деценију ћутали док је оно што је преостало од нашег моралног обрасца свесно урушавано и подривано.

Криви смо што смо ,,гледали своја посла”, док је наше друштво, путем свих канала јавног утицаја, непрестано бомбардовано најнижим актима људског понашања.

Криви смо јер смо својим нечињењем постали саучесници у стварању друштва без вредности, где је извршена релативизација свега, па је, следствено томе, све постало дозвољено и прихватљиво.

Криви смо јер нас се обрачуни са неистомишљеницима нису тицали и што смо у прогонима заузимали страну прогонитеља.

Криви смо јер је сваки наш отпор почињао и завршавао се мрмљањем у браду.

Криви смо што смо сваки чин отпора даљем растакању вредности одбацивали, цинично се подсмевајући онима који су се на тако нешто усудили, макар и најситнијим поступцима.

Криви смо што смо пристали да од народа постанемо безлична маса, руља.

Криви смо што нараштајима који долазе нисмо оставили ни најмање острвце на коме би се настанили и са кога би погледали ка будућности, не би ли неку будућу садашњост учинили бољом.

Напослетку, криви смо што и након свега нећемо уочити знакове поред пута и презрети сваки покушај прикупљања политичких и свих других поена од стране оних којима су осећаји кривице и одговорности потпуно страни.

Рангирање кривице овде није дозвољено, тиме ће се бавити неко други. Има ли простора за покајање? Пред Богом – свакако, пред историјом – нипошто. Може ли се било шта поправити? – Не, докле год, као што по ко зна који пут чинимо, кришом перемо своје окрвављене руке, тражећи узроке и кривце у некоме или нечему другом.

Наше судије биће анђеоска, неискварена лица, чији ће магловити обриси лебдети над масом која се некада народом звала.

Наша највећа казна бићемо ми сами, овакви какви јесмо.

Извор:
МЕНТАЛНИ ХИГИЈЕНИЧАР