Зашто Србије нема на овој мапи?

Важност овог питања постаје очигледна када прочитамо текст који ову мапу прати: „Нове земље-кандидати за ступање у проширени БРИКС.“ Кључне државе на свим континентима чекају у ред не да уђу у Европску унију, нити да се придруже НАТО пакту, него да буду примљене у БРИКС. Земље чија је амбиција да постану чланице БРИКС-а допринеће да бруто производ овог савеза буде за 30 одсто већи од производа Сједињених Држава, обухватиће преко 50 одсто становништва света и контролисаће 60 одсто од светских енергетских резерви.

То наговештава тектонску промену у светској равнотежи моћи. Сви политички вођи тога су свесни, а у центрима моћи који су у опадању, у Вашингтону, Лондону и Бриселу, те чињенице су свеснији него било где другде. То је разлог зашто су очајни и зашто повлаче све неразумније потезе. Они непрекидно слабе и њима понестају средства да би сачувалиу положај хегемона, на шта су се навикли и полажу право.

Једино је у Србији, на нивоу доношења политичких одлука, ова стварност занемарена. Истовремено, поуздани подаци о ставу српског народа указују на то да у огромној већини народ правилно оцењује у ком се правцу одвијају промене у свету. Српски народ  масовно одбацује илузије о сарадњи са Западом и донедавну тежњу да га Запад прихвати.

Већином од преко 80 одсто, Срби одбацују чланство у Европској унији ако то подразумева одрицање од Косова и Метохије, а преко 50 одсто не жели придруживање ЕУ под било каквим условима. Преко 90 одсто је противно уласку у НАТО пакт, а 85 одсто не пристаје на наметање санкција Русији. Јасна порука коју српска јавност шаље гласи да не жели да скаче на палубу брода који тоне.

Али све напред наведено и даље представља циљеве лакеја које су странци  поставили да управљају Србијом, у свом интересу и у своју корист.

Корумпирана банда западних послушника који од почетка овога века под разним страначким обележјима управљају Србијом  солидарно занемарује смер у коме се свет креће, истовремено дрско одбијајући да уважи јасно изражене ставове српског народа.

Махинације ове банде јесу издајничке и перфидне, али то не значи и да су са њиховог становишта ирационалне. Они своје политичке процене не доносе на основу тога шта би било најбоље за Србију, зато што је родољубље њима непознат појам. Они одлуке доносе на основу перцепције личне користи и сопственог групног интереса, као окупационе владајуће класе. Они не полажу рачуне народу којим управљају него страним господарима који су их поставили.

Сервилност српске управљачке класе у односу на геополитичке циљеве Запада могла би се упоредити једино са неким ко се придружује силама Осовине при крају Другог светског рата. За тако нешто постоји историјски преседан. Њихов очигледни узор је мађарски покрет Стреластог крста, под вођствм Ференца Салашија, који се сврстао уз нацисте када су окупирали Мађарску средином 1944. године. Колаборационистичка владавина Стреластог крста потрајала је свега неколико месеци, док Немачка није била поражена. Када су изгубили рат, Немци су напустили Мађарску и своје локалне сараднике оставили за собом. Салаши је био ухваћен и неславно обешен. Српски Салаши би то требало да држи на уму, посебно зато што му је још увек преостало времена да се определи за безбеднију опцију и да следи паметнији пример садашњег председника мађарске владе, Виктора Орбана.

Србија је већ једанпут у сличној ситуацији, крајем 1980-их година, у  време Милошевића, направила катастрофални политички избор. Уместо да постане предводник покрета за укидање комунизма и отклањање његовог отровног наслеђа у Југославији, српско руководство тога времена последње је схватило да води изгубљену битку. Последица тог промашаја било је то да су у распаду Југославије Србија и њен народ најгоре прошли.

То исто ће се догодити и овог пута, уколико Србија опет остане везана за мртваца.

Милошевић и његова банда бар су деловали из идеолошке ревности, ма како погрешна била. Банду која данас, без овлашћења, делује у име српског народа покрећу искључиво најниже и највулгарније побуде. Њихова „идеологија“ је чиста похлепа. А пошто су се продали ђаволу, они сада не би могли да се искобељају из његових канџи, чак и када би пожелели да то учине.

Договор који су они склопили да би били постављени на власт било је да им се дозволи да Србији и њеном народу сисају крв, за узврат што ће безпоговорно извршавати наређења западних господара. Опсег њихове издаје обухвата одрицање од Косова и Метохије, а у коначници и Републике Српске, сагласност на тровање Србије литијумским рударењем ради баснословних профита које ће страни окупатори из тога црпсти, и разарање свих установа које би могле да омогуће васкрс Србије. Али на крају, они ће поделити судбину Стреластог крста и уместо користи којима су се надали проћиће као Салаши.

Србија се опет суочава са истом врстом судбинског избора какав се налазио пред њом у августу 1914. и у марту 1941. Данас, она одлучује опет о темељним опредељењима и о правцу којим ће ићи. Да ли ће тежити да се уклопи у умирући систем Западних пљачкаша и тлачитеља, којима време убрзано истиче, и чија је жртва и сама недавно била? Или ће донети разумну одлуку, да се придружи државама које полажу темеље праведног светског поретка, који је у националном и моралном интересу Србије, и заснива се на слободи, равноправности и нормалним, традиционалним људским вредностима.

Да је питање формулисано на такав начин, нико не сумња шта би српски народ плебисцитарно подржао. Мада је ућуткан и игнорисан, и никога нема ко би његове жеље и убеђења могао да испољи, српски народ интуитивно осећа да Србијино место јесте на  мапи која се налази на почетку овога текста. Наравно, издајничкој екипи колонијалних администратора не пада на памет да саслушају мишљење народа који из личне користи воде у пропаст, нити ће му икада дозволити да искаже своју вољу о било чему.

Зато се олош који уништава Србију мора истребити и збрисати са лица земље, немилосрдно и без одлагања.

Извор:
ИНСТИТУ АРЧИБАЛД РАЈС