Интервју: Отац Петар – Руски војник је загледан у небо

О вези између Бога и рата, профилу и души руског војника, подвизима и страдању, те Захарченку, Гивију и Мотороли

Православни свештеници у црним мантијама су фигуре које, изузимајући војнике, ваљда једино можете срести на линији фронта дугачкој око 1.000 километара.

Оца Петра познају сви команданти, а он у душу борце који су 2014, када и он, ступили на дужност. Они да ратују на земљи, он да им даје духовне координате.

Не само да је сведок једног бурног историјског времена, већ га његова дела и улога у овом рату чине вредним сведочанством. Захваљујући његовом ангажовању, отворена су четири штаба свештеника-добровољаца, у Запорожју, Херсону, Луганску и Доњецку.

На захтеве команданата, они одлазе на положаје – благосиљају, причешћују, исповедају и крсте борце. И, када је потребно, теше. Тако је сваки дан.

„Често се дешава да је реч о хитном позиву, на пример, са Запорошког фронта. Затим позову из Сватова, које се налази на сасвим другом правцу. Свештеници-добровољци прелазе по 700 километара дневно. Они, као хитна помоћ, раде по позиву“.

Са њим разговарамо о вези између Бога и рата, о профилу и души руског војника, подвизима и страдању, те Захарченку, Гивију и Мотороли.

Свакодневно обилазите фронт. Шта затичете на линији где се воде борбе – какве су унутрашње грађе људи за чији је живот нераскидиво везана и смрт?

Понекад видимо тугу, понекад радост. Различити су утисци о фронту. Као када код бораца пре исповести и причешћа осетите једно стање духа, а после исповедања и причешћа, нешто сасвим друго. Радост и осмех су ту.

Стога је свештеник на фронту оно што је данас најпотребније нашем војнику. Једино он може духовно надахнути нашег војника. Зато смо ту, са жељом да будемо са војником, јер ми волимо овог војника и не можемо без њега. То је већ нераскидиво повезано са нашим животима. Што се мене тиче, ту сам од 2014. године.

Додао бих и да тамо где се воде борбе на првој линији, ту је, наравно, сасвим другачија ситуација. На трећој линији фронта – војници су мирни, замишљени, немају такве губитке… Имају сасвим другачији начин живота.

Што се тиче прве линије, где се воде ватрене борбе, ту је, наравно, збрка, страх у очима, ужас. Али у исто време, постоји хладноћа својствена војнику – хладнокрвност. Ово се такође дешава.

Али наш задатак је да помогнемо да војник пре свега остане човек, како би и после рата био користан Господу Богу и нашем друштву, могао да одгаја децу и заснује породицу.

Јер рат мења људе на много начина. Унутрашња структура људи у рату се мења. Апсолутно. Ако раније нису примећивали људе, па ни комшије, данас тамо живе као браћа, спремни да се жртвују и положе живот један за другог. Они су загледани у небо.

Шта је то што најдубље узнемирава војника на фронту – страх, смрт, убиство, успомене…?

Страх је присутан, али то је тек први утисак. Сваки војник осећа страх, и многи прилазе са питањем: „Оче, плашимо се, шта да радимо? Како можемо да се спасимо?“

Други утисак је смрт. Када виде смрт, у њима завлада тишина и они постају веома некомуникативни. Односно, одједном нестане оно што су раније имали – смисао за хумор, шале и иронична запажања их прво напуштају. Постају озбиљнији.

Убиство? Наравно да их помисао на убиство узнемирава, али рећи ћу да ретко ко приђе са питањем: „Оче, зар је грех убити? Како ћемо ми опстати?“

Свима кажем да њиховим рукама Господ данас уништава зло на земљи. На несрећу, Господ Бог мора то да уради, јер се вољом Божијом све дешава, па и рат. То је дозвољено вољом Божијом, а можда и благодаћу. Уосталом, не зна се шта би било да није било рата.

Убиство, наравно, повређује људску душу и сви војници после рата морају да прођу неку врсту духовне рехабилитације. Разговарали смо о томе. Рекао сам им: Ако се током рата стално исповедате и причешћујете, онда вам рехабилитација неће бити потребна у будућности. Зато што постајете духовно усклађени и почињете да разумете. Нећете имати тврдо срце и несрећну душу које бисте имали уколико не би водили духовни начин живота.

Да ли се Бог најбоље види из рова?

Што се тиче Бога, да, то је истина.

Посетио сам војнике из Новосибирска, Краснојарска, Кемерова – сибирских области, где има много пагана и атеиста.

Јединица тек формирана од мобилисаних момака – они веома амбициозни, смеју се, препричавају отровне анегдоте, све је наоко у реду…

Почнете да им причате о вери, о покајању, и пред толиком хладноћом – одступите. Они не желе да чују. Али након повратка са првих линија где су учествовали у борбама и изгубили пријатеље, затичете потпуно другачије људе. У њима се родило снажно осећање вере, уверење да је молитва штит од смрти, заштита.

Већина, више од 90 одсто војника, каже да су, пре него су закорачили у овај пакао, у овај рат, имали потпуно другачији поглед на свет. Чак и када су били у војсци, виђали смо, кажу, друге мртве војнике… Али када су сами постали учесници у рату, у рововима се њихов поглед изоштрио – од тада на живот гледају на сасвим другачији начин.

Јер тамо је живот обезвређен, а у ствари живот је једна од најдрагоценијих ствари за човека.

Колико су људи у униформи спремни да отворе душу и поделе своја сећања и осећања?

Сећања су жива у човеку, и војник у рату, свестан чињенице да би сутра могао да умре, жели много тога да каже, да исприча. Зато морате да их слушате.

И иначе, ово је један од најбољих психолошких приступа војнику – пре него што му нешто кажете, морате га саслушати. Али војник неће говорити док ти то не урадиш.

Из своје праксе – када почнем да комуницирам са њима, почињем у форми питање-одговор: Ко си ти, како се зовеш, како се зову твоја деца, а како се зову твоји родитељи, за кога си учио, како ти је то помогло, зашто ратујеш? А зашто добровољац? Зашто мобилисан? Шта је за тебе рат и како га разумеш?

И када почне да одговара на питања, видите да не разуме све, онда почнете да му објашњавате. И он упија, јер ви слушате, ви не држите слово.

Дакле, војник, наравно, треба да говори о својим сећањима. Много је тога везано и за рат, њихова чудесна спасења, како их је Господ спасао, како је граната летела а није експлодирала, или како су тенкови пуцали, а они, милошћу Господа, иако спремни на смрт, преживели. Много је таквих тренутака.

Како је руска војска обележила Ускрс?

Радосно, војници су добили ускршње колаче. Обишао сам неколико праваца – свуда се крсте, радују, неки певају „Христос Воскресе“. То је хришћански дух.

Па чак и наши муслимани одговарају „Ваистину воскресе“, такође се радују са нама. Јер ово је празник празника, без њега се, без Васкрса, не може живети. То је смисао нашег живота – Васкрсење Христово.

Очекивали смо да ће се на овај празник непријатељ да пуца, гранатира. Али, хвала Богу, није било такве активности, наши свештеници су пропутовали цео фронт, радили још четири дана после Васкрса, тако да су војници веома задовољни.

У редовима руске војске има велики број муслимана. Како се они односе према православном свештенику?

Много је муслимана у редовима руске армије. За њих имам само речи хвале. Многи муслимани нас пажљиво слушају, некад, усредсређенији од наших православних војника. Не знам, можда им је интересантно, или су научени да такве поуке треба чути.

Често се дешава да они неодлучни, који потичу из мешовитих породица, где је мајка, рецимо, Рускиња, а отац муслиман, прихвате православље. Они бивају крштени. Такви случајеви се такође дешавају.

Муслимани имају веома позитиван став према свештеницима, понекад траже хоџу. Помажемо и хоџама да дођу. Пре неколико месеци, хоџе су почеле постепено да долазе и посећују своју муслиманску духовну децу.

Две године сте као свештеник служили у батаљону Захара Прилепина, познавали Захарченка, Моторолу, Гивија… Шта је заједничко тим људима који су постали симболи Донбаса?

Да, познавао сам Гивија, Моторолу, Александра Владимировича Захарченка… То су апсолутно људи идеја, људи који су били спремни да погину за идеју, за руски свет, за Новоросију.

Чак ми је Александар Владимирович Захарченко једном у разговору рекао: Да, знам да сам привремено жив човек. Људи попут мене дижу револуције, дижу народе али не остају у животу.

Они су за нас постхумно постали хероји. Он је то знао и разумео.

Што се Мотороле тиче, он је био врло скроман и затворен. Тако га се сећам. Имао је гвоздену дисциплину у батаљону, који је био јединствен. Сви су га поштовали. Познајем многе његове пријатеље и оне који су му помогли да створи овај батаљон.

Што се Гивија тиче, једном сам разговарао са њим. Био је веома весео човек, веома весео, и тако неуморан борац. Ничега се није плашио – ни метака, ни граната. Он је ишао напред, а војници за њим.

Па, они су такви – команданти. И Господ их је чувао до одређеног времена, јер су у том тренутку били потребни. Зашто их је Господ узео, то је познато само Богу, ми не можемо знати ову тајну. Све је воља Божија. Господ узима човека на врхунцу спасења душе, када је човек најближи покајању… Или покајан, или већ духовно спреман да стане пред Бога.

А Прилепин..?

Што се тиче Захара Прилепина, рећи ћу ово. Човек је веома борбен, не плаши се рата, не плаши се ничега.

Једном приликом када смо били на линији фронта, почело је минобацачко гранатирање – сви су легли на земљу, а он усправљен иде са торбом. Вичу: Захаре, лези! Он и даље иде. Не плаши се ничега. Он то носи у себи.

Рад са њим за мене је представљао велико задовољство јер његов је батаљон био крцат разним људима – било је ту и пагана, социјалиста, стаљиниста, лимоноваца… Многи су се крстили, и многи су се оправославили.

И сам Захар се венчао у Донбасу, његова деца су крштена у Донбасу. Он је потпуно оцрковљен, и данас себе назива Христовим војником.

Веома сам срећан због таквих плодова. Хвала ваљда самом рату и ситуацији коју имамо.

Тема о којој смо често разговарали било је помирење Црвених и Белих. Обеспокојавајућа чињеница за њега је било што се грађански рат још увек није завршио у главама људи, што је остала огорченост.

Причао сам му о свом деди који је стрељан 1937. године, он мени о својој породици. Али он покушава да некако пронађе компромис.

Веома занимљива особа, веома талентована, компетентна, пристојна. Стварно ми се свиђа.

Који је то тренутак када сте осетили кнедлу у грлу, која се слика неизбрисиво урезала у памћење?

Много је таквих кнедли у грлу… Можда тренутак када сам дошао у пук „Платов“. Положаји су били на правцу Первомајска, Золоте.

Долазим на положај и затичем људе који седе без ногу, са митраљезима управљеним ка непријатељу. Људи су седели, пушили цигарете, пили кафу, чај… Питао сам: Зашто ови људи немају ноге, а боре се овде? Одговорили су ми: Ако их отпустимо, они неће имати плату, а то нису само борци него и очеви својој деци. А те 2018, 2019. официрска плата је била 35.000 рубаља.

Командант их је сакрио на фронту. Направили смо протезе за десет наших бораца. Ове момке смо регистровали у добротворној установи „Архангелски глас“ о којој матушка и ја бринемо. А ови момци се боре и данас, без ногу и са протезама. И тако су 24. фебруара кренули у офанзиву, деминирали положаје.

Дакле, ово је тако чврста кнедла у грлу. Данас стално виђам неколико стотина рањеника, не у болницама, већ на линији, и тешко је када момке причестимо буквално секунду-две пре смрти, када момци умиру, а ви се трудите да им дате причешће, да прогутају воду… Такви тренуци су чести на фронту.

Али има и ведрих сећања. Ту је битка код Георгијевке, затим сећање на момке који су се 2014. борили против колоне Ајдара, која је ушла у град Ровенке. Тада је 12 наших војника са три аутомобила поразило целу колону, 50 јединица војне технике. И сви су живи остали, само једног смо имали рањеника.

Иза Украјинаца који су се уплашили и појурили назад, остао је један разбијен тенк и оклопни транспортер. Дакле, Ровенке и Свердловка нису освојене.

Мироточива икона Пресвете Богородице највернија је пратиља руске војске. Како је она доспела на фронт?

Икону Пресвете Богородице су 2014. донели ветерани „Алфе“, најпознатије антитерористичке јединице.

Од 2014. она је стално у Донбасу, непрестано мироточи. Често је носимо дуж линије фронта, на полигоне, у болнице. Ово је чудо које се дешава, икона која интригира наше војнике. Неретко се они неверујући чуде, широм разгорачених очију – како је то могуће.

Наташа Јовановић

Извор:
СПУТЊИК