Славиша Чуровић: Опет смо признали сами себе

Пише: Славиша Чуровић

Јуче тајанствена рука „спољног фактора“ ношена руком Божидарке Крунић, дигла се опет високо на скали приоритета срамоте. Црногорске, наравно…И опет, као ономад, 2008. смо признали сами себе. Јер ми се чини да је пун назив Косово и Метохија, тешко да је само Косово. Ово због ламента над старом химном и онима који су га и ослобађали 1912-те, макар Пећ и Ђаковицу. Дечане, обашка, да више „Србин не буде роб“. Није био. До руку 2008. и 2023.

Ко је крив и ко шта пита и тражи није ни за разговор, јер се даје све што се има да се не би ништа питало. Или питали.

Мислим на ову Владу, ваљда је 43. по реду.

Има нешто у тим годинама, 43. је након Курска Хитлер кренуо низбрдо, а са њим и фашизам успут, нацизам свакако. Кажем само.

Каква је генијалност не мислити о себи, то је тајна самопрегалаштва глупости, али не мислити о најближима, то је тајна апсурда. Као код Бекета, гдје се суштина тражи у свему а нема је до у написаном. Само је ваља наћи.

Земља Јонеска је била против, чини ми се.

А земља Његоша за!

И онда да се замисли човјек. О апсурду. И логици. Мада је изгледа Јонесков “ Носорог “ неухватљив а „Горски вијенац“ закључан. У Црној Гори. Не у Румунији.

Зашто ово говорим? Да ли се неко можда, ето само можда, сјетио да у Србији живи нас 150.000 прве генерације који смо, ко отишао, ко добјегао у Београд и остале градове Србије. Друге генерације ( Два не баш свијетла примјера су нпр. бивши Предсједник Србије који је ишао баш у Румунију док је тзв. Косово проглашавало независност, а ми из прве генерације окапали цијелу ноћ код Савезне Скупштине, или онај још одраније који је рекао да „Не сме нико да вас бије“, па нас пребише, су вам друга генерација. Један из Смријечна, Тадић, други из Лијеве ријеке, Милошевић) око 400.000. Треће и четврте, па једно милион. Гага Николић је био трећа генерација, Вук Костић је четврта.То макар лично знам. Да поменемо и свијетле примјере.

И онда ови што имају микро авион на један дан, а мимикрију мозга заодјевену парадигмом неовазалства које је ближе робу, дигну руку и ето божјег дара, Божидарке да је уздигне на нашу срамоту. Све четири генерације и оних свих у Црној Гори. Не постоји земље на свијету да има овакво богатсво расијања, а да га уништава и унижава својим поступцима. Нити има игдје да кад неко оде за Београд, да се сматра заборављеним и неким другим, а не оним истим који је кренуо. Из Смријечна или Лијеве ријеке, сасвим свеједно. Горње Горице. Како год.

Али неће бити да је народ у Црној Гори баш кратког памћења и да штап дуговјечности лажи има бесконачну дужину.

Шта нам остаје сем да се саберемо, проберемо, схватимо да заблуде из 20.вијека о „Чојству и јунаштву“ плаћамо „Издајом и последњим данима“ у 21.

Па или ћемо ухватити ново вријеме са новом памећу или ћемо са старом памећу у ново вријеме, гдје се помпезним хапшењем Мила, добије Божовић без доказа, а остави петљица од 150 милиона аутопута као доказ за вјечност.

Да, ухапсили су нам будућност, хапсењем у Будви, не сумњајте да ће се наћи неки Паја и Синђа ( само кад га нахватају тужиоци који су се у хијерархији пели у Веснином периклијанском куртизанству, „народни хероји“ којима није било испод части да их поставља баш она) ако их икада ухапсе од Боливије до Грахова, да потврди да је лаж истина, макар и привремено, колико да се будућност прогласи немогућом.

На прошлост смо одговорили „Божјом руком“. Ту, око Васкрса. За Видовдан ћемо ми Срби опет бити сами, а „по дубини“ прелетачи, барјактари који су заставу користили као сукњу док су се згртали милиони од милијарди узетих кредита.

Да бићемо ретроградни. Опет.

Народ Његоша, Пупина, Миланковића, Тесле, Црњанског, Андрића и Селимовића.

Свих вјера. Једне нације.

Српске.

Извор:
ИН4С