БРОЈ ЗВЕРИ ЈЕ „666“. ИСТОРИЈА МУЧЕНИКА, КОЈА СЕ НИЈЕ МОГЛА ИСПРИЧАТИ – СВЕ ЈЕ РЕШИО ГОСПОД

Пре тачно 30 година, у једној од најпоштованијих светиња православне Русије догодила се страшна трагедија: лудак опседнут Сатаном дошао је у пустињу Введенску Оптину.

Жртве опседнутог убице Николаја Аверина биле су три – јеромонах Василиј (Росљаков), монаси Ферапонт (Пушкарјов) и Трофим (Татарников). Ујутро 18. априла 1993. године управо су они преузели највећи терет. На инструменту злочина – дугачком ножу – убица је урезао број звери „666“, а након тога истражна екипа је на суду доказала да се догодило ритуално убиство.

Хронике злочина у протоколима иследника

Истражитељи су инсистирали да је Аверин био опседнут жељом да убије свештенство и вернике. Одлучио је да нападне на Ускрс који је 1993. године пао 18. априла.

Уздигавши се на манастирски звоник, Николај Аверин је нанео смртне ране монасима Феропонту и Трофиму, који су звонили свечаном васкршњом звоњавом. А онда је преступник напао јеромонаха Василија са леђа – ова жртва је одведена у болницу, али повреде су биле смртне. Према речима оца Мелхиседека (Артјухина), који је пратио смртно рањеног оца у колима хитне помоћи, последња реч оца Василија била је: „Добро“. Очигледно је већ био спреман за сусрет са Господом.

„ВАСКРШЊА ТРАГЕДИЈА“ КОЈА СЕ ДОГОДИЛА У ОПТИНСКОЈ ИСПОСНИЦИ 1993. ГОДИНЕ ИМАЛА ЈЕ ОД САМОГ ПОЧЕТКА БИПОЛАРНУ ТЕНЗИЈУ: С ЈЕДНЕ СТРАНЕ, ВРХУНАЦ ВАСКРШЊЕ РАДОСТИ, А С ДРУГЕ, ВРХУНАЦ ВЕЛИКЕ ТУГЕ ЗБОГ ЗЛОКОБНОГ БРАТОУБИСТВА. . ФОТО: © ИЛИА ГАЛАКХОВ/ГЛОБАЛЛООКПРЕСС

Историја коју можда нисмо познавали

Нина Павлова је постала хроничар трагедије у Оптинској пустињи – написала је књигу „Црвени Ускрс”. Али можда нисмо чули причу о подвигу мученика:

Почећу са исповести која је срамотна за аутора: дуго сам се опирала благослову стараца, одбијајући да напишем књигу о Оптинским новомученицима из јединог разлога – то је преко моје мере, јаче од мене. Непослушност је грех, а старешина је предвидео: „Лежаћеш пола године, а онда ћеш хтети да пишеш“, каже писац. – Тако ми је Господ дао епитимију за непослушност – дуго сам била болесна и нисам могла да оздравим док се нисам помолила Оптинским новомученицима, коначно решивши да пишем.

Али како је требало почети? „Пишите како сте раније писали“, – овако је архимандрит Кирил (Павлов) благословио Нину Павлову за њен труд. То је подстакло жанр – никако живот, већ хронику:

А хроника се развијала овако: 1998. године Господ ме је довео као ходочасника у Оптинску пустињу и од тада живим овде, постајући очевидац оних догађаја о којима сам покушавала да испричам на основу дневника свих ових година. Овакву Оптинску хронику је пре једног века написао православни писац Сергеј Нилус, и овај жанр је прилично традиционалан.

Весници и поуке трагедије

Како наглашава шеф идеолошке редакције Царграда Михаил Тјуренков, у светлу трагедије коју подсећамо, треба знати да је 1993. за Русију и Русе постала права „година понижења“:

Јељцинов срамни референдум „да-да-не-да” који оправдава пљачку земље, тачно недељу дана пре којег је извршено убиство. Мајски и посебно октобарски крвави догађаји у Москви. „Прихватање“ либералног Устава писаног под диктатом Запада. Зато је двоструко симболично што је на позадини скоро започетог грађанског рата једну од главних руских светиња дотакла истински сатанска трагедија.

За нецрквене људе таква веза ће изгледати парадоксално. За православне хришћане – очигледно. Мрачне силе су погрешиле и у лику убијених монаха примили смо нове Небеске ратнике и наше заговорнике. За Руску Цркву и Руску Државу. Дакле, таква мученичка смрт је Васкрс, а не трагедија.

Извор:
ЦАРГРАД