Ко је био владика Серафим, који је сахрањен на албанском гробљу у Тирани

На градском гробљу Туфина у Тирани почивају посмртни остаци епископа рашко-призренског Серафима Јовановића, који је на челу те епископије био од 28. новембра 1928. године. На вечни починак 1945. године, уз пратњу војног оркестра, испратили су га поглавар Албанске православне цркве, свештенство, владика аполониски Иринеј, представници Епархије рашко-призренске, делегати албанске владе, југословенске војне мисије, представници Румунокатоличке цркве, Исламске заједнице, и верни народ.

Према извештају са сахране достављеном Синоду СПЦ, који је објављен у Гласнику, службеном листу Српске православне цркве, у регистру за 1945. годину, “владика Серафим је 14. јануара, уз све почасти и по православним обичајима, како епископима доликује, сахрањен на православном гробљу у Тирани поред костурнице погинулих српских војника у рату 1915-1918. године”.

“Због ратних прилка, а и због зиме, преношење посмртних остатака у Призрен Блажене памјати епископа Серафима, није се могло извршити. Мирно почивај, владико в земљи чуждеј поред своје браће и деце Срба изгинулиих у прошлом рату и нека ти је вечна памјат”, написано је на крају извештаја.

Кости пренете, али с једног гобља на друго

У време Енвера Хоџе, зарад изградње модерног насеља надомак Тиране, крајем педесетих година прошлог века, гробље где је владика првобитно био сахрањен „Вари и Бамит“ пресељено је на друга нова гробља Туфину и Шар. Тако су се раздвојили српски војници и епископ.

На парцели 13 градског гробља Туфина, на владикином споменику затекли смо једну до пола догорелу свећу и камену плочу на којој је исклесано: „Овде почивају кости Серафима призренског који је умро 13. јануара 1945.“

Његов чин „епископ“ избрисан је с плоче. У истом реду, један гроб даље, сахрањен је и албански архиепископ Кристофор Кисит (1883-1958), савременик владике Серафима.

Први владика у авиону, Време – 1936. године Архивска фотографија

Први владика који је летео авионом

Последње две године живота епископа Серафима прекривене су велом тајни. Некада професор, војни свештеник, више пута одликован за ревносну службу, два пута орденом Светог Саве петог и трећег степена. Први српски владика који је летео авионом, заборављен на гробљу у Албанији.

О животу и раду владике Серафима, кога је капитулација Краљевине Југославије затекла на трону рашко-призренске епархије, готово да нема трагова после децембра 1942. године, током које је, судећи по документима сачуваним у Архиву Албаније, два пута долазио у Тирану. Разлог његовог доласка био је да умоли италијанске власти да ослободе интерниране Србе и свештенство из Фјера и Пуке, али и да тадашњег архиепископа Албаније Кристофера Кисија упозна са страдањем свештенства, монаштва, Срба и осталог неалбанског становништва на простору Косова.

Дозвола за кретање Архив Албаније

Истичући велику улогу СПЦ у добијању аутокефалности АПЦ, двадесетих година 20. века, директор архива Албаније Ардрит Бидо, аутор књиге „Албанска православна црква – политчка историја 1878 – 1937.” за Косово онлајн каже да су се током Другог светског рата односи међу две цркве променили. По капитулацији Југославије, Епархија рашко-призренска је подељена. Један њен део припао је Албанији, која је у то време била под италијанском окупацијом, објашњава Бидо.

“Део Косова и један део подручја с албанском већином на територији данашње Северне Македоније уједињен је с Албанијом. Тада је почео покушај за интеграцију свих локалних институција. Први инспектор којег је албанска држава упутила на Косово био је Кочо Таси. Он је играо активну улогу у интегрисању дела православне аутокефалне цркве Албаније с два епископата: Призреном и ад интерим, Пешкопије, која је покривала највећи део области с албанском већином у Северној Македонији. У покушајима епископа Серафима да срађује, нарочито с главним правосудним високим инспектором на ослобођеним подручјима, видимо двоструке напоре, један је настојање како да се одбране интереси локалне српске популације, као и, такође, њихово интегрисање у нову реалност. На Светом Синоду АПЦ где је узео учешће, одржао је један дугачак реферат у којем је изнео шта треба да се уради за одбрану, за повећање благостања, безбедности и учешће православаца на ослобођеним просторима”, каже Бидо.

Ардит Бидо – директор Архива Албаније Косово Онлине

Да ли је владика по последњем доласку задржан на силу у Тирани?

Албанска страна не зна поуздано узрок смрти нити поље деловања владике Серафима Јовановића, после повлачења Италије 1943. године и слома идеје о територијалном и институционалном уједињењу. У АПЦ нису могли да нам дају више информација о животу и боравку владике Серафима у Тирани, с обзиром на гоглоту коју су цркве и верске заједнице у Албанији доживеле у време комунистичког режима Енвера Хоџе од 1967. године.

Захтев за ослобадјање Срба Архив Албаније

Портпарол Албанске правослвне цркве, теолог Тома Дима потврдио је за Косово онлајн да не постоје информације или истраживања о личности и раду епископа Серафима.

“Црквени челници или свештеници, који су могли имати неке информације, већ су преминули. Један од њих је био господин Димитер Бедули, који је преминуо прошле године. Црква нема информације да је Серафим био прогањан у то време. Јер његовог имена нема у досијеима Сигуримија. То истраживање урадио је колега, теолог Тома Шкира. Током Другог светског рата, Серафим је био кратко време интегрисан у хијерархију Албанске Православне Цркве”, нагласио је Дима у писаној изјави за наш портал.

Тома Дима, портпарол Албанске православне цркве Принт Сцреен/Ора Неwс

Ни у Епархији рашко-призренској СПЦ нисмо могли да добијемо информацију о раду и животу владике Серафима.

Историчар Вељко Ђурић-Мишина каже са Косово онлајн да је нејасно зашто у Српској патријаршији нема ниједног научно-истраживачког рада о животу и служби епископа рашко-призренског Серафима Јовановића. Једно од могућих објашњења је, додаје Ђурић-Мишина, његова делатност у годинама интернације 1941-1945. у околностима италијанске политике у том делу Балкана и односа према српском и албанском православљу.

“Из тих година остало је много тога нејасног у вези са епископом рашко-призренским Серафимом и Албанском православном црквом у контексту италијанске политике на Балкану, то јест, на територији Епархије рашко-призренске. Италијански планови и њихов протекторат ‘велика Албанија’ желели су да у тим плановима посебно место има Албанска православна црква која је искористила ратне неприлике, па је проширила своју јурисдикцију над парохијама у Метохији, које су биле у Епархији рашко-призренској Српске православне цркве. Пропаст Италије септембра 1943. године одразио се и на остварење планова Албанске православне цркве за даљим ширењем на области под јурисдикцијом СПЦ. Остало је неразјашњено какви су били контакти епископа Серафима са Албанцима и шта је он све чинио у поменутим околностима. Можда баш у томе и лежи одговор зашто је Српска патријаршија незаинтересована за тај део своје историје”, закључје Ђурић-Мишина.

Вељко Ђурић Принт Сцреен/РТВ Градишка

Шта се дешавало с владиком после пада Италије 1943. године? Да ли је владика Серафим на силу задржан у Албанији да ли је из неких разлога морао или је својом вољом остао у Тирани? Да ли је био у кућном притвору и где? Од чега је преминуо? Само су нека од питања која од историчара чекају одговор.

Тек једно, новинарско, намеће се из извештаја о његовој сахрани у Гласнику СПЦ – зашто владика рашко-призренски Серафим, ако је у Тирани био добровољно, није имао своју одежду за сахрану, или зашто му је нису донели свештеници из Призрена који су дошли да га испрате на вечни починак, већ је сахрањен у позајмљеној одежди?

Ко је био владика Серафим

Епископ Серафим (Сава) Јовановић, рођен је у Призрену 29. 11. 1873. Школовао се у Богословији Св. Кирила и Методија. Био је свештеник, војни свештеник и суплент. Рукоположен је за јеромонаха јуна 1902. у цркви Светог Александра Невског у Скадру. Од 1908. до 1912. студирао је на Московској духовној академији и дипломирао са научним степеном кандидата богословља.

Владика Серафим – Гласник СПЦ Гласник Српске православне цркве

Замонашио се 1909. у Српском подворју у Москви. По повратку постављен је за наставника Богословско-учитељске школе у Призрену. Био је војни свештеник у Штипском гарнизону и Штабу Вардарске дивизије.

Док је служио као војни свештеник у Солуну, одликован је златном медаљом за ревносну службу. Јануара 1914. унапређен је у чин синђела, а марта 1919. у чин протосинђела. Од 1919. до децембра 1920. био је професор у штипској гимназији. Године 1920. као ментор у штипској гимназији одликован је орденом Светог Саве В степена. За епископа злетовско−струмичког рукоположен је 23. децембра 1920. За ревносну службу одликован је 1921. године орденом Светог Саве ИИИ степена.

Провео је годину дана као делегат СПЦ у Прикарпатској Русији. За епископа рашко-призренског изабран је 29. октобра 1928. године. Уопокојио се 13.1.1945. године.

Извор:
ПОКРЕТ ЗА ОДБРАНУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ