Шта се десило са Четвородневним Лазаром после његовог васкрсења?

Свети Дамаскин Студит пише да праведни Лазар никада није испричао шта је видео у паклу. Видевши адске муке, стално је осећао горчину у устима и није могао ништа да једе, а да се претходно не заслади. Такође, никада се није ни смејао. Само једном, када је видео како је једна особа украла земљани суд, нацерио се и рекао: „Глина краде глину“, о чему је писао и црквени историчар Никифор Калист Ксантопула.

Када хтедоше да одвале гробни камен, Марта рече: Господе, већ заудара, јер је четири дана у гробу. А Господ Исус Христос, помоливши се, заплака над Лазаром, па завика громким гласом: Лазаре, изиђи напоље! И одмах изиђе умрли, и када га развезаше од гробних повоја, он пође своме дому.

Јеванђелска прича о Четвородневном Лазару је добро позната сваком хришћанину. Подсетимо се само зашто се зове Четвородневница. После Лазареве смрти, Исус Христос долази у Витанију тек четвртог дана. Изостављајући све појединости, вреди приметити да је, према замисли старих Јевреја, душа три дана присутна са телом, покушавајући поново да уђе у њега, али онда заувек излази из њега. Помињање четвртог дана у овом контексту има за циљ да нагласи да је Лазарева смрт била коначна и неопозива.

Након што је Господ васкрсао Лазара, „многи од Јудејаца који бијаху дошли Марији, видјевши шта учини Исус, повјероваше у њега.“ (Јн. 11, 45). После овог догађаја, једини помен Лазара у Светом писму је његов боравак на славској трпези са Христом шест дана пре Васкрса. За потоње догађаје сазнајемо из Предања Цркве.

О праведном Лазару има врло мало података, а у њима има много противречности. Чак и јеванђелист Јован пише о самом чуду Лазаревог васкрсења. Лазар се није помињао у писаној форми због страха да га Јевреји не убију, јер, како каже Јован Богослов: „А првосвештеници се договорише да и Лазара убију“ (Јн. 12, 10).

После васкрсења, Лазар је живео још 30 година, од којих је 18 био епископ на Кипру, тако да је умро 63. године по Христу. Први податак о томе налази се у беседи Јована Еубејског. Лазара су за епископа хиротонисали апостоли Павле и Варнава, који су проповедали на Кипру; неки извори помињу да је рукоположење извршио апостол Петар.

После свог васкрсења Лазар није оставио никаква писана дела, о њему су остала само полуапокрифна предања. Лазар, који је видео адске муке, осетио је горчину у устима и није могао ништа да једе, а да се претходно не заслади. Свети Дамаскин Студит пише да Лазар никада није испричао шта је видео у паклу и никада се није смејао. Само једном, када је видео како је једна особа украла земљани суд, нацерио се и рекао: „Глина краде глину“, о чему је писао и црквени историчар Никифор Калист Ксантопула.

Поред тога, Лазар се везује и за легенду о настанку Сланог језера код Китија. Једна од верзија ове легенде је следећа: када се, као епископ, обратио једној богатој жени са молбом да подели део жетве за потребе сирочади, она му је одговорила да су њена поља престала да дају. Лазар се само осмехнуо због лудости похлепе. Окренувши се према својим виноградима, жена је одједном видела да се на њиховом месту налази слано језеро. Ово слано језеро је опстало до данас, зове се „Лазарев осмех“.

Једна од најважнијих легенди о праведном Лазару је посета Пресвете Богородице код њега на Кипру. Прича се да је Лазар, желећи да види Дјеву Марију, послао лађу по Њу. Пресвета Богородица и Апостол Јован Богослов који ју је пратио, по Лазаревој молби кренуше на пут к њему. Најпре је њихов брод олуја однела до Атоса, али су онда безбедно стигли до Кипра. Пресвета Богородица је поклонила Лазару архијерејски омофор и рукохвате које је она сашила.

После смрти, Епископа Лазара су мештани сахранили у Китију, у мермерном реликвијару, на коме је био натпис: „Лазар Четвородневни, пријатељ Христов“. Помиње се да су се чуда и исцељења поред Лазаревих моштију дешавала свакодневно.

У 5. веку на месту његовог сахрањивања подигнут је велики храм, где је уређен силазак до Лазаревог гроба. Током арапских рација, храм је уништен, мештани су на његовом месту подигли малу капелу. Део Лазаревих моштију пренете су у Констанстинопољ и помиње се да су биле узидане у олтарски зид храма. Многи ходочасници и очевици тих догађаја писали су о чудима која су се дешавала у близини моштију праведног Лазара. Његове часне мошти и данас ту пребивају, точећи неко неисказиво благоуханије.

Као што је и свети Лазар речју Христовом устао и поново оживео, тако ће и свако, иако је умро, васкрснути о последњој труби, и живеће вечно – каже се у Синаксару у суботу Лазареву. Молитвама пријатеља твога Лазара, Христе Боже, помилуј нас!

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ