ТРИСТА МЕТАРА ОД „НЕМЦА“: Један дан на првој линији фронта

„Риф, ти си?“ – тихо пита „Барм”.

Једна од сенки окупљених око комбија клима главом. Он је углавном ћутљив, тај „Риф“. Мрачан и врло конкретан. Од њега нећете чути бајке или анегдоте. Говори кратко и пословно. Извиђач.

Очекивано, у кабини нема столица, никоме није до комоције. Слободни простор заузимају кутије са муницијом, пакети флаширане воде и друге потрепштине. Не иду празни на линију фронта и не враћају се одатле празних руку. Укрцавамо се.

„Гушће, људи, гушће. Морамо да узмемо још једну особу” – мрмља Барм, вешто прескачући кесе и кутије.

Застрашујуће спретан за педесетогодишњег двометраша.

У мраку

Последњи у кабину укази још један извиђач. Идемо. За сада са фаровима, али после неколико километара светла ће морати да се угасе.

Кретање војним возилима по ратним путевима је невероватан процес, јер се осећате и страшно тешки и изузетно лагани у исто време.

Светло се гаси, али из кабине и бројних рупа на боковима лије месечина.

– А има ли мина на овом путу?

– Да, недавно је оклопњак управо овде налетео на „те-емку“. Ишли смо за рањенике. Срећом, сви су живи.

Чини се да је немогуће заспати на путу. Али „Барм“ спава. Гвоздени нерви код човека.

Стижемо. На отвореном пољу сусреће нас група бораца. Момци истоварају кола. На хоризонту нешто тутњи.

Извиђачи излазе први. Политички референт „Барм” затвара колону, да новинари, не дај Боже, не заостану и залутају у мине. Удаљеност је десет метара. Чини се да је ноћ обасјана месечином, а земља је, иако влажна, отпорна.

Очи! У рату их човеку треба више. Шест, можда осам. Волео бих да не изгубим из вида онога који иде испред, да погледам под ноге, около и у ведро небо.

Стигли

На неприметној стази утабаној у увелој трави, борац успорава. Позива нас гестом.

– Прати стазу и не скрећи. Сачекаћу остале.

Није се чак ни задихао.

Иза угла – борац са термовизиром, осматра терен. Осврће се, клима главом, показује на црну рупу у земљи. Као: спуштајте се.

Уско је и ништа се не види. Ударамо шлемовима о балване, уплићемо се у ћебад која штите земуницу од хладног ветра.

Иза трећег ћебета слабо сија ватра пећи. Бар неки оријентир! Упали смо у просторију која смешно личи на купе железничког вагона. Чак и сто између полица – један кроз један. Мушкарци који седе на креветима одмах нам нуде чај или кафу.
– Стигао вам Деда Мраз, полит-официр! Донео поклоне, као и увек! – заурла „Барм“ са прага.

Официр даје борцима пакет мандарина, сок, воду, неколико конзерви енергетских напитака.

– Поделите, момци. Пола конзерве по брату, а-а? – каже изненађујуће тихо.

Политички официр

„Барм“ је невероватан. Ретко ћете срести особу са тако варљивим изгледом. Наизглед високи чика са лицем римског легионара, на коме су утиснуте дуге године војне службе, испоставља се као напријатнији саговорник.
Он је борцима и тата и мама, и о нама се искрено брине, од кад нас је преузео од команданта батаљона“.

Зашто „Барм“? Као дете, полит-официр се звао Бармалеј – због суровог изгледа. У педесетој је већ некако недостојанствено представљати се као Бармалеј, па дакле „Барм“.
– Како је, момци? Немац вам не дозвољава да се досађујете?

– Јок. Несташан је. Али је за сада тихо.

Непријатељ је 2014. назван „укр“, имајући у виду оне митске „древне укре“ који су „ископали“ Црно море. До 2015. године „укр“ је мутирао у „укропа“ и престао да се развија све до самог почетка Специјалне операције, кад су руске трупе непријатеља почеле да називају на прост начин – „хохол“.
Међутим, након мобилизације, на фону свестране подршке Кијеву од стране НАТО блока, рат је постао заиста народни, и непријатеља су традиционално означили као „Немца“.

„Барм” предлаже да завиримо у суседну земуницу. Одлазимо, полусагнути пратимо вођу.

Ова земуница је и виша и шира, иако има осам кревета. На столу плочица са плинском боцом, шоље, импровизована пепељара и војнички котлић. Ово последње је истовремено и лонац и чајник.

По логици „Логика“

За столом пуши необријани војник у прслуку и војничким панталонама са трегерима. На левој руци му виси стара гас маска. На кукама – аутомати, бацач граната и опрема.

– Преса, а? Значи тако! Пишеш? Пиши! Добро нас хране, одлично нас снабдевају, примамо плате на време, шаљу нас на одмор, а ми нећемо“, смеје се „Логик“.

Он је живо оличење харизме. Као гас, испуњава сав слободан простор. Талентован приповедач, зна много прича. Професионални војник, ратује од 2014. године.

Уопште, на овој позицији су углавном мобилисани из Русије и ДНР. Држава је сад једна, а мобилисани су – разни. Ови други имају шест месеци више искуства.

Причамо о политици, присећамо се прошлости. Испоставило се да је „Барм” у младости учествовао у растурању вилњуског „Мајдана”, а од 2014. стигао је да ради у СЦКК и зна много прича о „козачком лукавству” наших украјинских „партнера”.

Долази „Риф“ – разговор брзо прелази на реалије: тренутна ситуација, непријатељска активност, задаци од команданта батаљона.

– Од чега су обично губици? Човек се навикне на положаје, навикне се – и губи страх. Почиње да хода усправно, опушта се. И још постаје дрскији. Емоције нестају. Ето, седиш с човеком, причаш, а он сутрадан погине – носиш тело и не осећаш ништа. Тело ко тело, – каже „Логик“.
Време овде, зачудо, јури, а не тече. Нисмо имали времена да се упознамо, а већ је касно. „Барм” предлаже повратак.

„Можемо да примимо двоје“, каже ониски војник у педесетим.

Сутра ћемо сазнати да је овај буцмасти човек некад био навигатор поморске авијације, а сад је пешадинац са позивним знаком „Галеб“ и просто добар човек.

Одступање

Ноћу, момци прате ситуацију и обављају борбене задатке, па стога увек има слободних кревета. Ми смо, на пример, добили удобне горње лежаје, где је топлије, а мишеви ређе гњаве.

Видимо једну од локалних мачака, долази да се загреје. Момци кажу да их је најмање четири на овој позицији. Крзнени ловци редовно доносе мишеве људима, али их хватају само на пољима. У земуницама кесе са храном морате да окачите на плафон како их глодари не би дохвтаили.
Вода се овде не троши на хигијену. Посуђе се темељно обрише тоалет папиром и опере влажним марамицама. Вода је на првој линији вредан ресурс, јер овде не можете много да доставите, а троши се муњевитом брзином.
– Спавајте, момци. Док је још тихо.

– А колико је далеко до укропа?

– До Немца? Триста метара. Не више.

Мишеви гребу иза изолације, нешто пуцкета у пећи, негде падају гранате. Под земљом се не чује звук, али осећаш вибрацију.

Весело јутро

Будимо се у пет ујутру – зуби цвокоћу. Испоставило се да се пећ преко ноћи угасила. Загрејавамо се кафом.
Током ноћи је пао снег.

За доручком проводимо нешто попут петоминутне политичке инфо-сесије. Овде нема ни мобилног интернета, ни комуникације уопште, зато су момци жељни вести. Шта има у другим областима? Како је Доњецку? Шта о свему овоме мисли Москва? Јесу ли Кинези за нас или како? А Иран? Да ли је Европа дошла себи?
Борац са позивним знаком „Унук“ активнији је од осталих. Млад, али већ просед човек, уморних очију.

– А зашто си ти „Унук“?

– Мој деда је ратовао и стигао до Берлина, а ја сам његов унук.

Негде испод товара „Унук” вади црно-белу фотографију. На њој – деда херој са ратним другаром.

Пре мобилизације, „Унук” је радио у нафтној индустрији, на бушотинама.

Долази „Барм”, позива да удахнемо свеж ваздух и попричамо са онима које јуче нисмо затекли. На улазу су се окупили борци: један прати ситуацију, други је заузет кућним пословима.
Момци још једном траже да будемо опрезни. Кажу да са поља ради „немачки“ снајпериста. Нервира их, али га још не могу неутралисати.

Полусагнути, брзо-брзо пролазимо кроз ровове. Окрет, па још један. На улазу у земуницу, на сандуцима са гранатама и митраљеским каишевима, седи дечак. Дежура. Гурамо се унутра. Ту живе доњецки момци из вода ватрене подршке.
На пећи, одмах на улазу, седи млад, кратко ошишан момак који изгледа као британски маринац. Позивни знак је „Шило“. Пре СВО је радио као инжењер енергетике. Био је мобилисан, постао митраљезац. Приликом једног напада рањен је у главу. Сад не иде у јуриш, али пуца из озбиљних калибара.
У међувремену, напољу је право пролеће. Разбистрило се. А онда се пробудила артиљерија са обе стране.

Примећујемо да у блату плутају аутоматски патрони калибра 5,45. Њима су начичкани балвани. Борци објашњавају да је прекјуче било гранатирање, да је њихов саборац рањен. Парче бомбе је ударило у „цинк“ – патроне растурило.
Чујемо звук пројектила.

– Ма не обраћајте пажњу! Ово је њихов пинг-понг, преко нас. Ако видите да падам, лезите поред мене! – саветује добродушни „Галеб”.

– „Град?

– Ово су наши. Да, зуји! То је већ дрон! Новинари – у земуницу!

У земуници гори свећа при чијој светлости „Унук” нешто записује у свеску. Води евиденцију муниције. Термобаричних су расходовали толико, фугасних толико…

– Шта је то тамо? „Птичица“?

– Баш она.

– Попијте чај. Често лете. За „Немца” је коптер потрошни материјал. Понекад се мора бежати.

– Сад их и наши активно користе.

– Слава Богу!

Док смо били заглављени у бункеру, падала је киша са градом и поново је све посивело. Опрезно, борци показују оријентир око којег су концентрисани „укропски” положаји. Близу!

Чује се пуцњава. Са олакшањем схватам да су то момци који вежбају у близини. Како никоме не би сметали, користе уређаје за нечујно и беспламенско гађање. Простонародно – „банка“.

А осим пуцњаве – константна грмљавина. Она овде уопште не престаје. Је ли страшно? У личним разговорима, борци признају да временом страх не нестаје – само постаје јаснији. Инструмент, а не проблем. Нешто као панцир, који како-тако штити.
Рат је кад крупни људи јурцају уским пролазима, брзо, брзо.

Момци данас имају ротацију. Почињу да се припремају. Забринути су јер су дуго водили ноћни живот и не сећају се шта људи раде преко дана. Питају где у Доњецку могу јести укусну храну и набавити руске цигарете.

Нема опуштања

Разговарамо са „Логиком“ док он једе супу из војничког котлића и мезети бели лук.

– Ево, Полторак. Да ли вам је познато то презиме? Био је шеф моје академије. Официр – мудрац! Али чим је навукао шубару, све је нестало. Укључујем ТВ, а он тамо прича како су их напали на југу-северу. Чини ми се да му је та шубара заменила мозак. И није једини.
Осветљујући фаровима, борци у међувремену чисте оружје. Климају главом, смеју се. Било је, кажу, тако нешто, сећамо се.

– Ево једног случаја: иде провера, а испред штаба не гори пола лампи. Одговорна особа слеже раменима. Па ви, каже, не шаљете гориво. Инспектори су шокирани: какве везе има гориво с тим што лампе нису упаљена?

– Притераш ауто са краном, подигнеш човека, замениш сијалицу и тако даље.

– Кажу му: ма какав кран? Имаш гомилу особља! Нека поткопају стуб, положе га на земљу, замене сијалицу…

– И-и-и?

– Проклињући све на свету, момци су тако мењали сијалице до саме демобилизације!
Одлазимо. „Галеб“ открива тајну.

– Знате ли шта је за мене овде био највећи комплимент? Кад су ме доњецки момци звали – брате. А они братом не зову било кога! За два месеца су само мене тако звали. Било је веома лепо.

Теренска веза тихо зуји. Један од бораца подиже слушалицу, клима главом. Обавештава момке да се ротација одлаже. Зашто? У рату може бити много разлога.

Минут касније, почиње пуцњава по положајима. Улећемо у бункер. Сад нам ништа не смета, никакви покривачи и кутије.

– Шта се дешава? „Немац“ опомиње да нема опуштања?

– Баш тако!

Момци хитају да заузму положај.
А нама је време да кренемо.

– Код нас овде нема опраштања. То је лош знак, – кажу нам.
Пут је грозно блатњав, али то више није важно. Главна ствар је да нема мина, а прљавштина се испере.

Игор Гомољски

Извор:
ИСКРА