Милан Лекић: Осиромашени уранијум и Срби – Експеримент који траје (Други део)

Осиромашени уранијум и Американци

У претходном делу овог текста показано је да је страх од осиромашеног уранијума оправдан, јер он јесте и хемотоксичан и канцерогени агенс. Велики изазов нашој цивилизацији представља проблем екстремно висока цена његовог складиштења, односно развоја других метода конверзије и коришћења тог нуклеарног отпада. Имајући у виду да је основна мотивација у изналажењу решења профит, није чудно што је водећи принцип у свим предлозима решења током преговора највиших војних и званичника из америчког Министарства одбране (DOD) о „конверзији нуклеарног материјала у еколошки бенигнију форму“ прво мутирао у идеју “ashes to ashes, dust to dust“, а затим материјализован у муницији пуњеној осиромашеним уранијумом (ОU) (4), који је тако враћен мајци земљи.

Све има свој почетак. На Западу, свако коментарисање историјских, законских, здравствених и политичких тема у вези коришћења радиоактивног отпада у војне сврхе данас је сведено на велику “атомску тајну” која је, може се рећи, подмитила америчку демократију. Образложење за чување те већ зарђале тајне увек је било кратко – национална сигурност САД; потреба да се сачува моћна информација од најмрскијег америчког непријатеља – Русије. Амерички eксперти нуклеарних наука и данас као и у доба конструисања првих атомских бомби, сматрају чување тзв. “Q нивоа врхунске државне тајне“ – обележјем части, због “одлучности у чувању истине” носилаца тог „знамења“. Ипак, много већи број врхунских експерата нуклеарних наука овакве синтагме сматра врхунцем научног неморала и лицемерја. Несрећа наше цивилизације управо је у томе што је чување атомских тајни мутирало у инструмент самоодржања не због америчке сигурности, већ због профита нуклеарне индустрије те земље. Истовремено, све те атомске тајне претварају се у медијске приче препуне лажи, које су на крају довеле до тога да је и сам разлог за ову тајновитост и обмане без преседана измењен. Наиме, данас, радијација, тај највећи страх нуклеарне индустрије није више “непријатељ“, све због узнемирености да би изношење пуне истине о стварним негативним последицама зрачења на околину и здравље самих Американаца довело до колапса нуклеарне индустрије и њеног срамног профита. Поред тога, неизвесност око реакције америчке јавности уколико би јој истина о дејству муниције са ОU била доступна, у елитистичким круговима војне индустрије и политичком врху САД створила би опасну напетост. Зато се преко посебних институција звучних имена континуирано, упорно и стратешки, јавност дезинформише и држи у незнању о смртоносном утицају ОU на људе и околину. Каквим се реторичким техникама у дискурзивном иживљавању са научном истином служе те институције у САД, али и НАТО лобисти у Србији, добро је познато. Крију се подаци и медицински резултати о здрављу америчких ветерана и инсистира на томе да је “Заливски синдром” код више од 250.000 оболелих Јенкија измишљотина њихове маште. Тиме је на основу многих медијских полуистина прво конструисана једна велика – намерна лаж, иако са пуном свешћу и знањем о екстремној опасности од ОУ, а затим је, неизбежно, пређена линија здравог разума јер је коришћење деструктивног потенцијала ОУ постало важније од заштите живих бића наше планете, чак и сопствених (америчких) војника и нације – у чије се име полажу велике заклетве. Медијске полемике о степену опасности од оружја са ОU посебно су интензивиране након „Заливског рата“ и првих ирачких медицинских извештаја о великом морталитету од тумора како међу војницима тако и цивилима у тој земљи. САД и Енглеска, на запрепашћење светске научне заједнице, негирају узрочно-последичну везу алфа-гама зрачења ОU и канцерогенезе позивајући се на ауторитет неких америчких институција, формираних после великог нуклеарног акцидента са радиоактивним отпадним материјама на Острву три миље у Невади.

То није случајно ако се зна да је од 1979. године када се догодила та велика катастрофа са више хиљада жртава, америчка администрација, суздржана у општој паници, издејствовала велики преокрет у науци о зрачењу. У то време је на Државној академији наука САД, научној установи од највећег угледа, постојао Одбор за биолошка дејства јонизујуће радијације (BEIR) који је увек имао последњу реч кад је у питању јонизујуће зрачење. Међутим, трећи извештај BEIR III био је повучен непосредно после објављивања 1980. да би касније био поново објављен али у измењеном облику и са „научним закључцима који су били тако подешени да буду прихватљивији за америчку нуклеарну индустрију“. На овакав поступак реаговао је председник Одбора BEIR, професор Едвард Радфорд, највећи ауторитет свога доба, објављивањем поразне критике која се односила како на измењени извештај, тако и на начин како је то урађено.

Полемика је после овог скандала усмерена на процену опасности од рака као последици излагања радијацији. Спорно је било питање карактера претпостављене везе између излагања радијацији и вероватноће обољевања од рака. Првобитним извештајем BEIR из 1972. заступано је становиште да свако излагање, ма колико било мало, укључује известан ризик који се повећава у директној сразмери са дужином излагања радијацији, тзв. ”линеарни” модел“. Међутим, после великих притисака „дубоке државе“ и диктираног научног хиперкритицизма, измењеним документом BEIR III прихваћен је „линеарно-квадратни” однос, који подразумева да је ризик кратког излагања мањи у односу на директно сразмеран ризик код дужег излагања. С обзиром на чињеницу да већина људи бива изложена само мањим дозама радијације, овај приступ – према Радфордовом и мишљењима многих другим стручњака заснованим на дотадашњим веродостојним научним сазнањима – може довести до озбиљног потцењивања опасности од ниске радијације; што се и десило, и што данас, сада некритички, користе NATO лобисти.

Ствари су се даље компликовале на суштинском питању – тада још увек непотпуном разумевању механизма којим радијација доводи до рака – и незамисливо али истинито, закаснелим сазнањем да су подаци о последицама у Хирошими и Нагасакију произишли из студија неких владиних установа (о којима ће у наставку бити речи) били погрешно протумачени. Конкретно, иако највећи број података о раку изазваном радијацијом управо долази од жртава из тих градова, они су релативизирани и умањени на ”научно (статистички) прихватљив начин”!

  Учене полемике о најбитнијем питању – опстанку наше цивилизације – на крају су решене у корист политике. И тако је до данас. Дејства ниске радијације анализирају се и разматрају у извештајима америчких институција ICRP и BEIR и у издањима Националног одбора за радиолошку заштиту Уједињеног краљевства (В. Британија) на начин да се од 1980. године прикрива научна истина о стварном ризику коме је изложена наша цивилизација.

Амерички Сенат је веома брзо реаговао на поменути акцидент из 1979. Посебном уредбом CERCLA 1980.*, допуњеном Superfund Act-ом 1986.** и амандманом на тај акт SARA  1986. ***, дефинисана је ексклузивна одговорност Службе за јавно здравље САД односно, њене специјализоване Агенције за Регистар токсичних супстанци и болести, ATSDR****, основане 1980. и проширене 1984. године амандманом на Уредбу о конзервацији и обновљивости извора  (RCRA) из 1976. године. ATSDR се бавила праћењем и проценама јавног здравља, формирањем и одржавањем база токсичних супстанци, дистрибуцијом информација и медицинском едукацијом.

На који начин је ATSDR Агенција од свог оснивања 1980. до Заливског рата 1991. решавала проблем одлагања ОУ на својој територији данас је мање више познато, али  je  потешкоће тог питања потребно свеобухватно сагледати узимајући у обзир и последице коришћења ОУ у војне сврхе у Заливском и ратовима у Југославији. Зато ће у наставку, прво бити прокоментарисани резултати најважнијих америчких медицинских студија о  великом броју њихових војника оболелих од најтежих болести, обухваћених као „Заливски синдром“, а потом и  „Званични извештај о алтернативним стратегијама за дугорочно складиштење и коришћење осиромашеног уран-хексафлуорида“ (ОU-F6) из 1999. године, чији је наручилац Министарство енергетике САД. Извештај је означен као – DOE/EIS – 0269/1999…

Референце :

4. Званични сајт Министарства енергетике САД, Final Programmatic Environmental Impact Statement for Alternative Strategies for the Long-term Management and Use of Depleted Uranium-Hexafluoride, DOE/EIS-0269,  April 1999. US Department of Energy (DOE), Office of Nuclear Energy, Science and Technology, „Званични извештај о алтернативним стратегијама за дугорочно складиштење и коришћење осиромашеног уран-хексафлуорида, OUF6“, април  1999. наручилац Министарство енергетике САД. Извештај је означен као – DOE/EIS – 0269/1999.

*          Comprehensive Environmental Response, Compensation, and Liability Act, 1980.  (CERCLA).   

**        Superfund Act, 1986.

***      Superfund Amandments and Reauthorization  Act of 1986, (Superfund Act /SARA).     

****    Agency for Toxic Substances and Disease Registry, 1980.  (ATSDR).

Аутор:
Проф. др Милан Лекић

Извор:
ПОКРЕТ ЗА ОДБРАНУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ