Рушевине украјинских цркава

У Хмелницком, после јучерашње очигледно припремљене провокације (када је човек обучен у војну униформу скочио у храм усред службе и почео да га уништава – хвала Богу да су га везали и избацили), храм је заузела маса.

У средини храма је распеће: сада се Велики пост приближава свом страшном врхунцу на Голготи и у току су најинтензивније и најдубље службе у години.

И ово распеће, уместо оних који се моле и клече у покајању, сада има аплауз и „Слава Украјини“. Као егзактан доживљај ругања распетом Христу, описаног у Јеванђељу. Све се понавља. Јеванђеље је увек живо, али има времена, као сада, када га само мртви неће видети. Духовни мртви.

Сатанизам – није увек одмах са роговима и змајевим устима. Сатанизам се често укорењује уз аплаузе и гласну музику. Сатанизам је установљен као празник, а његов ђаволски осмех сви ће касније видети.

Размишљам. А ова гомила и све оне гомиле које толико година харају на цркве у Украјини и ових истих дана заузимају Кијево-Печерску лавру – зашто им треба храм?

Хоће ли се у њему молити? Коме и како?

Молитва се врши „у духу и истини“, како је рекао Христос, а у њима је дух очигледно далеко од Божијег (јер „Бог је љубав“), истина овде не мирише.

Односно, овде се неће молити. Или боље речено, можда хоће – али то неће бити молитва.

И то више неће бити храм. Има зидова, по зидовима висе иконе, можда ће се чак и нека побожност поштовати, тамјан ће се димити – али ово више није храм! Главна ствар… или боље речено, Шеф га је већ напустио.

И после Њега људи излазе из храма. Тако пажљиво изграђен дугогодишњим трудом и грињама удовица – комадић раја на земљи испрошен и страдајући кроз патњу – постаје „гнусоба пустоши“.

Недавно смо прошли кроз све ово. Имамо још порушене цркве са брезама које ничу из звоника широм руске земље. Чак и у центру Москве постоје такви и сада.

Исто чека и све заробљене цркве у Украјини. Заробљена Лавра ће, наравно, бити што више унапређена пре потопа Кијева и нацртати у њој слику побожног живота расколника-петсеушника; катедрале (попут ове у Хмељницком) ће можда ипак некако живети на рачун људи којих је много и који нису баш избирљиви у погледу теолошких суптилности. Али у суштини, све стотине и хиљаде цркава одузетих од Цркве у Украјини постаће рушевине – оне већ постају.

Јер шта год да се каже, човек ипак осећа одсуство благодати. И одлази – не иде код лажних свештеника, не прелази на лажне сакраменте.

Храм је празан. Храм умире.

И у томе – само у томе – је сатански план свих ових заплена: не пренети Цркву у неку структуру, него је уништити.

Снимци и „трансфери“ се држе уз камере и аплауз. Умирање храма – под звонком тишином. И већ стоји над рушевинама украјинских цркава.

Борис Корчевников

Извор:
ВАСЕЉЕНСКА