НАТАЛИЈА НАРОЧЊИЦКА: РАТ ЈЕ ВАСЕЉЕНСКОГ КАРАКТЕРА, СРПСКИ ДУХ ЈЕ СА НАМА, РУСИЈА МОРА ДА ПОБЕДИ

Драги српски пријатељи, браћо, колеге, стручњаци, моји стари саборци, међу којима је и Владимир Кршљанин! Колико смо тога заједно прошли! Била сам присутна, дошла сам у Србију преко бугарских планина, када су НАТО бомбе падале на незаштићени Београд, видела сам та разарања, видела сам патњу и видела несаломиви српски дух. Зато ја и данас пишем да је српски отпор, тада ратним дејствима, а данас притисцима без преседана од стране НАТО и ЕУ, које предводе, наравно, САД, последњи, по мом мишљењу, чист пламен који избија из натруле тињајуће мочваре словенства.

Али то је лирика. Данашња конфронтација је, наравно, постала очита 2022. године, када је Русија извршила одважан и за Запад неочекиван чин самоопредељења у новим геополитичким и духовним околностима. Био је то, по мом мишљењу, велики чин националне државне воље, који је ставио тачку на читаву еру америкоцентричног света. Америкоцентрични свет се затетурао и његова аксиоматика је престала да буде неоспорна, и стога цео свет сада гледа на ту конфронтацију, неко са надом, неко са стрепњом, схватајући да ће победа Русије довести до крупних, постепених, можда не брзих, али обавезних, промена великих размера у односима снага и улогама различитих цивилизација и држава, она ће променити односе између различитих економских и животних стилова, а да не говоримо о војној конфигурацији. И, наравно, све ће то, пре или касније, довести до подривања и промене главног инструмента америчке доминације над светом – светских доларских цена. Јер емисија долара је главни инструмент америчког притиска и управљања светом, не мање него војна сила Америке, јер је тешко послати негде војну силу тек тако, без икаквог разлога, а емисија долара везује државе, због притиска финансијског система – укључујући и Русију, која је донедавно била веома снажно интегрисана.

Данашњи рат, који Русија назива специјалном војном операцијом, то су потпуно другачији правни параметри, стручњаци то разумеју. У ствари, то је рат. То је рат у Украјини са англосаксонским светом. Западна Европа је у протеклих 30 година практично изгубила утицај на светску политику, и сада је послушни инструмент. Веома је тужно гледати како некадашње велике силе – Француска и Немачка данас немају никакав глас. У кулоарима, стручњаци кажу: све ће се решавати између Русије и САД. И, наравно, кроз читаву историју знамо да за Србију, тако специфичну по свом положају на Балкану и у главама Запада, није могуће и тешко да ће икада бити могуће да постоји изоловано од конфронтације Запада са Русијом. И Србија овде, нажалост, са тугом то констатујем, плаћа цену тог осећања сродности са руским националним духом, јер и уз масовну обраду српске свести стално посматрамо демонстрације са више хиљада учесника који певају руску химну пред америчком амбасадом, препуне трибине великих стадиона које скандирају „Руси и Срби – браћа заувек!“. То нама много значи и сматрам да Русија треба много више да активно делује и помаже, али ми сви разумемо да ће све зависити од наше победе.

Србија је у послератној историји већ прошла кроз масиван, прави рат са земљама НАТО. 1999. године, када сам дошла овамо преко бугарских планина, завршила се ера послератног света, у којој је било сукоба и конфронтација, али ипак уз поштовање међународног права и најважнијих правних одлука донетих после рата. У Југославији су погажени и Хелсиншки акт и Повеља УН, јер је агресија усмерена на распарчавање Југославије била усмерена против земље потписнице, оснивача УН, потписнице Хелсиншког акта. Хелсиншки акт из 1975. године потврдио је неповредивост послератних граница. Све потписнице гарантовале су територијални интегритет свих држава, а не субјеката федерација. Односно, потписници Хелсиншког акта требало је да гарантују интегритет Југославије, а не рецимо Хрватске или неког другог субјекта федерације. Исто важи и за Совјетски Савез. И данашња конфронтација, иако је другачија по форми, тежи истим циљевима.

Србија је енклава веома непријатна за Запад, а данас са свих страна стиснута од стране НАТО. Није случајно учињено све да се Црна Гора отргне од Србије, иако је генерално свима јасно да је то једна нација са извесном племенском индивидуализацијом на српски и црногорски квалитет. Али требало је да буде отргнута од Србије, јер је излаз на море, по мом мишљењу, главна ствар – Бока Которска. Сећам се и знам континуитет таквих тежњи, јер су и уочи Првог светског рата постојале масонске мапе, на којима су све стратешке обале Европе, укључујући и Боку Которску, биле осенчене и приказане као региони под контролом тадашње Енглеске. Енглеска данас покушава да поврати своју улогу, али, наравно, главне су САД.

Данашњи циљеви су, свакако, у односу на Русију – гушење њене воље, слабљење њене економије, али управо то им не полази за руком. Свих 30 година након распада и краха Совјетског Савеза, англосаксонски свет је чинио све да разради неку нову форму колонијализма у односу на Русију, како би њени ресурси и њен финансијски систем били интегрисани у западни систем и у ствари ми, народ, не бисмо њима располагали. И, наравно, појава новог руског руководства у лику Владимира Владимировича Путина у почетку им, можда, није изгледала тако опасно по њихове циљеве, а после минхенског говора, који у почетку нису схватали озбиљно, постало је јасно да Русија за себе гради други пут, други колосек, за тај свој величанствени воз у историји. Потврђују се све мудре изреке из прошлости, које кажу да је Русију немогуће победити, пре или касније она ће доћи по своје, не сахрањујте је прерано, руски народ ће устати из замишљеног гроба и захтевати да му се врате његова права. И данас видимо да је конфронтација достигла толики степен зле страсти на Западу да је потпуно егзистенцијалне природе, и то је очигледно, па је зато сви стручњаци са свих страна називају Трећим светским ратом, јер у философском смислу то је сукоб два пројекта будућности човечанства, два супротстављена тумачења напретка. На Западу је то историја без моралног циља, а то је философија краја историје; са наше стране, то је, наравно, модернизација, кретање напред, али уз очување оних основних моралних, етичких и философских норми, појмова добра и зла, лепоте и ружноће, греха и врлине, морала и антиморала, који су створили велику људску цивилизацију, а линија између греха и врлине, лепоте и ружноће, добра и зла, истине и лажи је нерв људске историје и, овако или онако, та линија се тумачи и јесте нерв историје свих цивилизација, чак не нужно хришћанских.

Запад данас, заједно са геополитичким, економским и војним притиском на Русију и Србију, у свом рату васељенског карактера, ратује и на пољу погледа на свет. И то је његова грешка, а рећи ћу и зашто. Сви видимо да се читавом свету, и то веома агресивно, а пре свега, њиховим друштвима, која се практично не опиру, намећу постмодерни, за нормалног човека апсурдни, веома опасни постулати: човек је мерило свега, он нема концепт добра и зла, морала и антиморала, па чак и Богом дану природу човека – мушкарца и жене – не само да доводе у питање, већ су је се одрекли. Испоставља се да је пол – друштвени конструкт који човек сам бира. Многи у нашим земљама то доживљавају као некакву болест, глупост на Западу, потцењујући опасност од тога. На Западу, на универзитетима, наставници већ губе уговоре ако не наметну ову агенду својим студентима, чак и ако предају математику. У једној католичкој школи, дечак који је цитирао Библију – да је Бог створио мушкарца и жену и да они чине породицу, удаљен је из наставе до краја године, а када се сутрадан ипак појавио, ухапшен је – а папа Франциско ћути. Односно, Католичка црква више нема никаквог ентузијазма, воље за отпором. Каква је то црква, можда је то црква последњих времена, не знам… Имам много пријатеља католика који су са мном на истим позицијама, гледају на Русију са надом. Више није баук комунизма тај који опседа Европу. Не, сада је то философија којој мора јавно да се закуне и друштвени делатник, и политичар, и посланик, и научник, и учитељ, и уметник, и новинар, а ако не, следе репресије, остракизам, осуда. И уз ову агенду, која се шири и усађује пре свега преко електронских медија, остварује се дигитална неоколонијална политика у односу на друга друштва, коју Срби знају и доживљавају на себи не лошије од мене и Руса. Ми још пружамо отпор.

Што се тиче геополитике, као што сам рекла, на Србију се врши колосалан притисак. И то није само јавни циљ да се она натера, принуди да се одрекне Косова, које је колевка српске државности и централни нерв српске историјске националне мисли и погледа на свет. Ја то веома добро разумем и то ме боли. Геополитички, то је стварање друге, милитантно-исламске агресивне албанске државе, која има заједничку границу са Албанијом и постепено остварење сна о великој Албанији. Запад ће тек пожалити због тога, када се сети Алије Изетбеговића са његовом Исламском декларацијом, где је задатак био стварање исламског појаса од Јадрана до Великог кинеског зида. А охлађена чежња Западне Европе је потпуно неспособна да пружи отпор. Иначе, конзервативци Европе, опет, са надом гледају на Русију и чак су ми прилазили са питањима: „Да ли ће касније бити могуће да се преселим у Русију, јер сам већ неколико пута платио казну у школи јер не пуштам моју седмогодишњу ћерку на часове сексуалног васпитања, где је уче да је она господарица свог тела и да може да располаже њиме како хоће”. Тешко. Мислим да би се велики Европљани, који су се у своје време борили, па чак и животе положили за слободу изражавања, за сумње, преврнули у гробу ако би видели у шта се претворила та извикана слобода. Као што је познато, слобода без граница губи своју суштину, губи чак и дефиницију. Наравно, управо добро, зло, разумевање личности која је обдарена светим духом слободе и безусловним избором пута, али и способношћу разликовања добра и зла – у овом троуглу развијала се цела људска душа. Мучила су је искушења, али је увек схватала границу и шта је иза – зло, злочин. И око тога су се развијале велике страсти. Иначе би били бесмислени монолози и зликоваца и праведника, и Хамлета и Магбета. Зашто су у култури Запада сада практично морал, душевни и духовни проблеми престали да буду нерв уметничког дела, било да је у питању позоришна представа или музичко дело? Јер постоји само потрага за формом. Али да не причамо о томе.

На Србију се врши колосалан притисак, а можемо сматрати да и НАТО сада притиска Србију, захтевајући од ње немогуће, захтевајући да ишчупа срце свог историјског живота. То се, наравно, ради да би се Срби деморалисали, понизили, а затим били увучени у њихове финансијске, економске, војне структуре, па још и отворили њихову војну базу и били натерани да се боре против Русије. Мислим да то неће успети, али, наравно, ради тога Русија мора да победи. Али у томе нема ништа ново. Не могу да кажем да је то нови задатак. Када читам, на пример, мемоаре претпоследњег царског министра спољних послова Сергеја Сазонова, он пише о томе како је почео Први светски рат и које су циљеве имале Аустрија и Немачка, о томе како је бечка влада сањала о стварању новог балканског савеза под вођством управо Централних сила, Аустроугарске и Немачке. Она је предавала словенски Исток, везаних руку и ногу, под власт Аустро-Немачке, једном заувек истиснувши руски утицај са Балкана, наслеђе од века и по тешких напора и жртава, а потом отворивши неометани пут. Али тада су Аустроугарска и Немачко царство биле водеће силе, а главна дипломатска места за Русију уопште нису била у Вашингтону и Лондону, већ првенствено у Бечу и Цариграду. Аустријанци су сањали о Солуну. Зашто се онда све то догодило са Косовом? Па зато што су Косово и Моравско-вардарска долина, једина природна равница на Балкану, преко које се лако може прећи копном из западне Европе, заобилазећи цело Балканско полуострво и Грчку, одмах ту, ближе мореузама Црног мора, који и даље задржавају свој значај чак и у доба демократије. Он цитира: „14. јула 1914. састанак Министарског савета Аустроугарске. Прихваћено је мишљење мађарског председника Савета да Србију, иако територијално смањену, ипак, из поштовања према Русији, не треба потпуно уништити. Аустроугарски председавајући Савета министара је приметио: треба уклонити династију Карађорђевића и дати српску круну европском суверену, и на исти начин треба да се успостави извесна зависност умањене Србије од двојне монархије.” А зар НАТО данас не настоји да промени руководство у свим државама, укључујући и… – то сви разумемо, које се опире притисцима. Ради тога се и организују обојене револуције. Ви се сећате, код вас се то десило, а код нас је било покушаја, као у свим земљама. Тако да је циљ да се уништи статус кво на Балкану, не обазирући се на Русију, тада, наравно постојао. Стога се може говорити о потпуно новим методама притиска у данашњем рату, али се види и континуитет тих тежњи, што сугерише да геополитичка ситуација, из неких објективних, чисто географских разлога, задржава свој значај и данас. И стога, сви поморски положаји балканских земаља, чине овај регион прилично стратешким, јер је то регион који повезује Западну Европу са Средоземним морем и даље са Црноморско-медитеранским басеном у целини. Овуда пролазе путеви транспорта нафте, ово је регион који се граничи са такозваном светском елипсом угљоводоника, где је концентрисан главни део светских резерви нафте, притом најлакше за експлоатацију. И стога Северна Африка и та елипса, а њена северна кривина пролази преко Балкана, морају бити под контролом Англосаксонаца.

Стога се, наравно, данас морамо замислити о томе шта нам прети. Наравно, разумемо у каквој се тешкој ситуацији налази Србија. Припадам оним стручњацима који увек остају верни историјском српству и, без обзира на сва лавирања елита, разумем да је српски дух и даље са нама. Надам се да ће скора победа Русије, иако тешка, сигурно донекле расхладити жар и притисак на Србију, мада знам да има екстравагантних мишљења, и спремна сам да то споменем на вашем форуму као дискусију. Ја сам од једног Србина, веома озбиљног, нећу да му помињем име, чула да ако победи Русија, а он каже да то жели, онда ће Запад бити толико понижен, да ће морати да уради нешто као компензацију и почеће још више да уништава Србију. Са тиме се уопште не слажем, напротив. Путинова Русија никада не би дозволила бомбардовање Југославије 1999. године. Штета је само што се Руси и Срби нису поклопили по фази њиховог отпора у последњих 40 година. Тек сада су се први пут поклопили. Срби су се храбро супротстављали, борили против демонизације, против распарчавања своје државе и самог српског народа на 6 квази држава, што веома подсећа на распарчавање руског народа после краха Совјетског Савеза. Таква национална и територијална подела вишенационалне државе је веома опасна. Пре или касније то доводи до тешког распада и огромних противречности међу народима. И тада су Руси били опијени новим мишљењем, до сада ни сами нису схватали шта их чека, били су спремни да опросте све за робу широке потрошње, да мирно гледају како се руши систем Јалта-Постдам, како посежу већ на сећање на Велики отаџбински рат – против чега сам се борила од почетка – а онда је почео препород Русије и њене воље. Србија је имала кратак период наде да ће се Запад понашати тактичније према српској нацији. Али данас се наш морални отпор поклапа по фази и ја то сматрам веома вредним.

Веома ми је драго да поделим своја мишљења и судове са српским колегама и браћом, и надам се да ћу долазити, и лично учествовати на оваквим округлим столовима и конференцијама, објављиваћу, писаћу специјално за српско друштво, за српску јавност, за српску историју, делићу своје оцене. Мислим да је пред нама огроман посао, али било би нетактично говорити: да, одупирите се! О томе мора да одлучи сама Србија. Али желела бих да цитирам речи Ивана Иљина, који је то рекао руском народу, али се то односи на све: „Са ким год да имате посла, морате бити савршено свесни шта ваш партнер заиста жели. А политика је уметност могућег. Наравно, она се не своди на то, али она бар претпоставља разумевање мотивације вашег противника. Онај који то не уме да схвати, боље да се држе даље од политике. И зато, не треба очекивати истину од клеветника, заштиту од убице, а помоћ од разбојника”. То је он рекао руском народу. И тиме желим да завршим, и да пожелим успех округлом столу. Грлим вас све. Руси и Срби су браћа заувек!

Извор:
СРПСКО-РУСКО БРАТСТВО