Промоција књиге „Обнова цркве Самодреже 1928 – 1932“

категорија Култура / дана 23/03/2023 у 6:42 часова /

barajevo promocija

У Крстопоклону недељу, 19. марта, у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву представљена је књига „Обнова цркве Самодреже 1928-1932.“.

На промоцији су говорили Његово Преосвештенство хорепископ хвостански и барајевски Г.Г. Наум, протосинђел Дамјан (Ковачевић) и уредник књиге Зоран Ђорђевић.

Уредник књиге Зоран Ђорђевић из Косовске Митровице је у свом обраћању рекао да се из књиге „Обнова Самодреже“ јасно види да су нам непријатељи рушили цркве као грађевине али да нису могли да сруше Самодрежу у српском срцу, као и да је српски народ данас угроженији него икад. „Знамо да смо без Косова нико, без Метохије ништа. Косовска борба је и борба за наше спасење. Онај ко не брани Косово и Метохију убија Србију,“ – додао је на крају свог излагања.

Протосинђел Дамјан (Ковачевић) је дајући свој коментар на цитат из књиге: „Косово је сада освећено, Косово више није гробница, Косово је свети олтар где се слободно може приносити Богу жртва захвалности“, рекао да тај став мора да буде и нама главни мотив и пример како ми треба да приступамо данашњим проблемима. Дакле, не само да срушимо нешто туђе и старо него да направимо нешто своје.

„И занимљив је један део из књиге који показује то народно опредељење и усмерење, и послужићу се примером неких жена које се зову мисионарке, из Сомбора су, и које су дошле да чисте ту цркву. И чистиле су је – њих шест су прале, а шест носиле воду, и тако наизменице седам пута дневно прале цркву и то у најновијим свиленим хаљинама. На примедбу нашег изасланика зашто баш оне перу и то толико пута дневно кад има других простијих жена које ће цркву да оперу, оне су одговориле да је то њихова дужност и да им нико не треба за тај посао, а што се њиних нових, финих хаљина тиче, одговориле су, да баш хоће оне да их упрљају у цркви Самодрежи и са тако прљавим хаљинама да се поносито врате својим кућама да их скину и убаце у шифоњер и чувају их онако прљаве и показују свету као нарочиту светињу, као нарочите антике. На послетку, кад је могао цар Лазар са својим јунацима да прими овде своје последње Свето Причешће и да сутрадан на пољу Косову падне за част, славу и Крст и нашу слободу, можемо и ми да перемо цркву, да се у њој Богу молимо за спасење њихових и наших душа и да радимо ово што радимо. Одбијамо понуду шатора и ћебади, хоћемо наш мисионарску позив да испунимо до краја и спаваћемо на отвореном пољу под ведрим небом и без икакве простирке и покривача. Тако је и било. Е, то је, дакле, тај став који уноси промене. Пошто ми данас сви желимо да нам се нешто промени, да нам буде другачије, без оваквог настројења је немогуће,“ – додао је отац Дамјан.
На крају је о књизи и савременој издаји Косова говорио преосвећени владика Наум:

„Самодрежа, драга браћо и сестре, није дуго остала у свом новом сјају. Врло брзо дошло је њено ново распеће. У другом светском рату, 1941. године,  албански фашисти су одмах ударили на Самодрежу. Цркву су опљачкали, фреске уништили, прозоре поломили, врата скинули, иконостас уништили. Остали су само голи зидови. Када су почели да скидају бакарни лим са крова један арнаут је пао са крова и и на месту остао мртав. Захваљујући томе остао је кров на цркви.

За време комунизма поново је наступила голгота Срба на Косову и Метохији а са њом и голгота Самодреже. 1981. године Арнаути су оштетили цркву и фреске. Крајем јуна 1999. године, после НАТО агресије и доласка војника КФОР-а, демолирали су је и запалили изнутра, а 2004. године, током мартовског погрома, додатно оштетили.

И данас она виси на Крсту објављујући ново распеће свог народа на Косову и Метохији. Тужно зјапе њени голи зидови без крова. Њен под је прекривен смећем  и изметом, сточним и људским, види се гареж од подметнутог пожара. Окупирана је као и цело Косово и Метохија. Њени посетиоци изложени су смртној опасности.

Ипак, то нису њене најболније ране данас. Њена најболнија духовна рана била је и јесте прогон њеног архипастира Епископа Артемија, његовог монаштва и пастве, прогон православља на Косову и Метохији, прогон Господа Христа од српских екумениста и глобалиста. То је нешто ново пред њеним очима. То су њене најболније духовне ране. Прогон Христа је и прогон Самодреже. Због тога са апостолом Павлом и Самодрежа говори: „Ја ране Господа Христа на телу свом носим“.

Њена болна рана је и намера најновијих Бранковића у роду српском да њу, свету Самодрежу, заједно са осталим светињама на Косову и Метохији и другим духовним и материјалним благом, продају за шаку долара, ради уласка Србије у Европску унију, ради њеног материјалног благостања, да би Срби могли слободно да граде и путују, уживају и лудују. Није ли то опредељење за царство земљаско, за прашину? Није ли то издаја Косовског завета? Није ли то издаја Господа Христа, Светог Саве и Светог Кнеза Лазара? Пита нас Самодрежа данас са свог крста.

Тако распета телом од Јашар-пашиних потомака а душом од потомака Вука Бранковића, она са болом данас поручује Србима:

„Косово је угаони камен Србије. Без њега Србија ће се урушити. Ко се спотакне о тај камен разбиће се. На кога он падне сатрће га.

Србија је храм а Косово је њен олтар. Ко тај олтар прода продао је Господа Христа који тај олтар освећује и постао је нови Јуда. Тешко је и споменути његов удео. Тешко оном Србину који изда Сина Човечијега, ко изда Косово; боље би му било да се није ни родио“.

А ми, пажљиво слушајући речи Самодреже, помолимо се Свемилостивом Богу да нам подари опроштај грехова јер су они узрок свих наших страдања и отимања Косова и других српских земаља.

Помолимо се Богу, који је љубав, да нас умножи, сложи и обожи.

Помолимо се Свемудром и Свемоћном Богу да нам да мудрости и снаге да оно што смо примили од наших светих предака неокрњено предамо нашим потомцима.

Помолимо се Васкрслом Господу Христу да Самодрежа поново васкрсне, заблиста и пропоје, да се у њој поју литурђије, овог света као и онога.

Помолимо се Господу – сунцу правде и ослободитељу нашем од греха, смрти и ђавола, да и на Косову сунце слободе и правде у сјајним зрацима поново заблиста. Амин. Боже дај.

Догодине у Призрену и Самодрежи!“

Промоцији је присуствовало око 200 верника. Промоцију су својим појањем и читањем украсили чланови хора Преподобни Јустин Ћелијски. Промоцију је водио Александар Миљевић.

Извор:
ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ