Како је Запад изгубио Блиски исток

Блиски исток је веома близу, и од геополитичке ситуације у том региону у значајној мери зависи и геополитика Балкана

Док се Америка и њени западни вазали упињу у одржавању привида моћи, глобалне не-западне геополитичке промене су увелико у току. Посебно је то видљиво на геостратешки изузетно важном Блиском истоку. Америка и колективни Запад неповратно губе своју доминацију у том, за глобалну стабилност, кључном подручју. Тачније, колективни Запад је већ изгубио Блиски исток.

Нови искорак у том америчком поразу је договор Саудијске Арабије и Ирана о обнављању дипломатских односа и успостављању пуне међудржавне сарадње. Договор је постигнут уз посредовање Кине и потписан 10. марта у Пекингу.

Преговори Ирана и Саудијске Арабије уз посредовање Русије и Кине трају већ дуго, у Ираку и Оману,  али је потписивање споразума изазвало прави политички шок на Западу. Споразум је формално трилатералан, али није без значаја то што је у дану његовог обзнањивања шеф дипломатије Саудијске Арабије принц Фејсал бин Фархан ал Сауд био у Москви.

Упркос религијским разликама (Саудијци су доминантно сунити, а Иранци шиити), у монархистичко време обеју земаља њихови односи су били добри јер су и једни и други били у америчком и британском вазалству. После исламске револуције у Ирану 1979. године и погоршавања односа Техерана и Вашингтона, односи суседа које дели Персијски залив су се такође погоршали.

Инструмент напетости је била и шиитска мањина у Саудијској Арабији. Коришћени су и мали суседи, Бахреин и Катар, земље са шиитском већином којима су Британци, бивши колонизатори, наметнули сунитске владајуће породице. Саудијска Арабија се граничи и са две веће шиитске земље, Јеменом и Оманом. Мада се јеменски шиити разликују од иранских, Јеменци верују у пет имама а Иранци у дванаест, а у Оману је доминантан у извесној мери другачији Ибади ислам, у основи то јесу шиитске земље.

У Јемену је и велико племе Хути чији се покрет назива и Ансар Алах. Ансар на арапском значи „онај који помаже“, а Хути су прво племе које је у Медини бранило пророка Мухамеда за живота и када су Медину нападала друга арапска и јеврејска племена.

Саудијска Арабија, према проценама јер поузданих података нема, има око 27 милиона саудијских држављана и између пет и десет милиона странаца. Саудија има веома младу популацију (око 50 одсто становништва је млађе од 25 година).

Званични Ријад тврди да има и око 15 одсто шиитског становништва мада је тај број вероватно далеко већи. У целом источном појасу Саудијске Арабије су шиити а и на југу према Јемену, посебно у покрајини Наџран, историјски јеменској територији која је отета тој земљи у рату 1936. године.

Дипломатски односи Ирана и Саудијске Арабије су прекинути 2016. године када је Ријад погубио утицајног шиитског имама Нимр ал-Нимра.

Овде, међутим, није реч само о обнављању дипломатских односа, које многи називају и мировним споразумом. Реч је о вишеслојном геополитичком процесу који са собом носи епохалне промене. Један од кључних актера је Саудијска Арабија која, после деценија америчког слуганства, постепено мења геополитичку и геоекономску оријентацију. То је одавно започет процес, са доласком престолонаследника и председника владе Мохамеда бин Салмана, али до скоро нико на Западу није веровао да је то могуће. Званичан став у Вашингтону је да изван Запада нико нема капацитет стварања савезништава и креирања геополитике. Још једна погрешна процена.

Почетак новог геополитичког блока

Споразум Техерана и Ријада је, у ствари, само почетак стварања новог геополитичког блока на Блиском истоку и целој Западној Азији. Успостављање осовине Ирана и Саудијске Арабије са собом вуче и све земље Заливског савета за сарадњу (GCC) и Турску, које се окрећу новим глобалним и азијским интеграцијама.

Пре свега је реч о Шангајској организацији за сарадњу и БРИКС-у. И Иран и Саудијска Арабија су већ покренули процедуру за чланство у БРИКС+.

Саудијска Арабија је такође кренула и у посредовање у решавању других регионалних проблема. Већ извесно време у Оману организује за сада приватне разговоре представника Израела и Палестинаца. То, додуше, иде доста споро јер међу Палестинцима има неколико фракција. У току су и мировни преговори о Јемену, земљи у којој Иран има знатан утицај а где је под западним притисцима Саудијска Арабија била увучена у рат.

Сада се све мења а идејне вође и покровитељи промена су Русија и Кина. Москва и Пекинг постају нови гаранти безбедности Блиског истока. Епохална промена.

Иранско-саудијски споразум је западне хроничаре изненадио и открићем колико је Кина стрпљива и колико има „меке моћи“ којом побеђује Америку. Али то се није десило преко ноћи. Кина већ дуго спроводи дипломатску иницијативу у региону Блиског истока а све је део њене Глобалне безбедносне иницијативе која предлаже алтернативни светски безбедносни поредак. Наравно, ти процеси неће ићи брзо и биће ту и застоја, али се више не могу зауставити.

Шире гледано, успех Кине у помирењу Ирана и Саудијске Арабије је знак да она напушта досадашњу пасивну и уздржану спољну политику и да ће се од сада све активније и чак агресивније укључивати у геополитичке промене и кризе у свету. То је велики искорак, и на Кину ће се убудуће морати рачунати у свим глобалним кризама.

Такође, могло би се рећи и да је реч о понижавајућем искључењу Америке са Блиског истока.

Како би се ситуација могла даље развијати?

Америка у Западној Азији има око тридесет војних база, у Катару и Бахреину су команде Шесте флоте, а у Саудијској Арабији је пет америчких база. Али, упркос томе, Америка више није лидер на Блиском истоку.

Америка је до сада све сличне изазове покушавала да  реши војним интервенцијама и ратовима али сада је то све мање вероватно.

Процењује се да ће покушати и да у промене на Блиском истоку увуче Индију на коју, упркос њеном чланству у БРИКС-у, и даље рачуна као на антируског и антикинеског савезника. Рачуна на употребу бројне дијаспоре Индије у земљама Блиског истока и њене традиционалне везе. Све су то велике илузије. Свет сада функционише на другачији начин.

Да ли су промене на Блиском истоку амерички „Суец“? Као када су, после Суецке кризе 1956. године, и Британија и Француска схватиле да више нису империјалне силе…

Геополитика Балкана

Лидерство је чинио амерички антиирански савез а то се сада руши и, практично, Америка у том делу света полако остаје без савезника. Америчка деценијска политика против Ирана се распала и, уместо да је на коленима, Иран уз подршку Русије и Кине постаје централна сила Западне Азије.

Даљим развојем промена Америка не само да ће на Блиском истоку изгубити своју доминацију, него ће Америка и Колективни Запад изгубити и контролу над пловидбеним и трговачким путевима у Персијском заливу и Црвеним морем које води ка Суецком каналу. А уз то, што је можда и најважније, Блиски исток се преко Кине, Русије и Ирана увлачи у потпуно нови финансијски систем у коме нема долара и америчке контроле.

Све је то изузетно важно и за земље Балканског полуострва. Блиски исток је веома близу, и од геополитичке ситуације у том региону у значајној мери зависи и геополитика Балкана.

Извор:
РТ