СЛОБОДАН АНТОНИЋ: Косово као Белорусија

Преседан с Белорусијом и Украјином уопште није примењив на Косово: случај „СССР, Белорусије и Украјине“ десио се у специфичном и тешко поновљивом историјском тренутку, приликом оснивања ОУН 1944-1945. године

Лист „Нова“ објавио је 6. марта на насловној страни „ексклузивни документ“ дипломског тима из ЕУ који ради на Мапи пута „Европског споразума“ о Косову (овде).

Циљ објављивања овог „ексклузивног документа“ јесте да се ублажи отпор Београда 4. тачки споразума који подразумева улазак Косова у УН.

Најпре, овај документ уопште није „ексклузиван“ јер га је још 3. марта објавио „Албанијан пост“ (овде) и одмах је на њега скренута пажња на српском твитеру (овде).

„Албанијан пост“ за себе каже да је „неформално службено гласило читавог процеса – сваки наш извештај у вези са тзв. европским предлогом, упркос првобитним демантијима, показао се потпуно тачним“ (овде).

Пошто медији у Србији нису обратили пажњу на писање „Албанијан поста“, документ је онда пласиран преко листа „Нова“.

Питање преседана

У документу се одбијање Београда да прихвати тачку 4. настоји отклонити старом причом о томе да улазак Косова у УН не мора аутоматски да подразумева признање да је Косово независна држава. Тобоже, Украјина и Белорусија су у доба СССР биле чланице УН, па ипак нису биле суверене земље.

Ову причу је недавно обновио и Саша Јанковић, који је ваљда само с тим циљем и извађен из политичког нафталина (овде). „Упитан да ли је Србији прихватљиво да Косово постане члан међународних организација, па и УН, он је одговорио ‘наравно’ и објаснио да то није питање преседана, подсећајући да су, као део СССР, чланице светске организације биле и Украјина и Белорусија“.

Саша Јанковић је с овом причом наступио још 2018. године, залажићи се да Србија „предложи договор о уласку Косова у УН, слично моделу некадашњег СССР и Украјине или Белорусије – дакле, без признања независности с наше стране“. „У међувремену“, објашњавао је он, „развијамо демократију, привреду и добар живот, не кочимо једни друге, већ сарађујемо…“ (овде).

Саму идеју је у српску јавност, заправо пустио Вук Драшковић, 2006. године. Он је, наводно, „анализирао велики број мировних споразума“ и закључио како су „различита решења могућа“ – попут чињенице да је „СССР био стални члан СБ УН, али су Белорусија и Украјина имале посебне столице у УН“ (овде).

Очигледно се српска јавност одавно покушава преварити да Косово у УН није нешто страшно, а сада је то настојање, с објављивањем „екслузивног документа“ из Брисела, до краја појачано.

Међутим, преседан с Белорусијом и Украјином уопште није примењив на Косово. Најпре, случај „СССР, Белорусије и Украјине“ десио се у специфичном и тешко поновљивом историјском тренутку, приликом оснивања ОУН 1944-1945. године.

Права савезних држава

Наиме, СССР је требало наговорити да уђе у нову Лигу народа, као и да објави рат Јапану. Правобитним планом било је предвиђено да у ОУН уђу британски доминиони: Индија, Канада, Аустралија, Нови Зеланд и Јужна Африка. То би Британији дало шест гласова у Генералној скупштини УН – од педесетак чланица (овде). Стаљин је, онда, реципрочно тражио да у УН буде примљено и свих 16 совјетских република (овде и овде).

Пошто су чланице УН могле да буду само државе, са сопственом војском и дипломатијом, а у складу са овом Стаљиновом контра-акцијом, Пленум ЦК КП СССР донео је одлуку, 28. јануара 1944. године, „о проширењу права савезних република у области одбране и спољне политике“. Истог дана, Врховни Совјет СССР усвојио је и два закона: „О формирању војних формација савезних република“ и „О обезбеђивању надлежности савезних република у области спољних односа“ (овде).

Британија и САД, међутим, одбиле су овај маневар Москве, приставши да СССР – осим места сталне чланице Савета безбедности (с правом вета) – добије само још два гласа у Генералној скупштини: Украјину и Белорусију.

Како би ове републике СССР формално биле украшене прерогативима истинских држава и тако стекле право на пријем у УН, не само да су Белорусија и Украјина формално добиле своју „дипломатију“ и „војску“, већ је за команданта оружаних снага Украјине именован генерал-лајтнант Василиј Пилипович Герасименко (исто).

Наравно да су Белорусија и Украјина, убрзо по оснивању ОУН, развлашћене за било какве прерогативе везане за војску и дипломатију, а тај процес је завршен негде у пролеће 1946. године (исто).

То што ове две „државе“, после тога, нису биле одмах избачене из ОУН, заслуга је само „veto power“ коју је имао СССР у Савету безбедности ОУН.

Али, као што се види, то је био специфични и непоновљиви историјски тренутак (овде). Повезивање данашњег Косова с тим преседаном представља чисту превару.

Додатни осигурач

Друга „удица“ у овом документу је објашњење да „Косово неће тежити чланству у УН без изричите сагласности свих пет сталних чланица Савета безбедности УН – Француске, Велике Британије, Америке, Русије и Кине“. Тиме, наводно, Србија добија додатни осигурач за тачку 4, будући да су Русија и Кина на њеној страни по питању Косова.

Међутим, по Повељи УН (чл. 3 и 4), само држава може бити примљена за чланицу ОУН. Сам пристанак Србије на могућност да Косово може да конкурише за улазак у УН значи саглашавање Србије да је Косово држава. А то је неприхватљиво.

Бранко Павловић је показао да је ЕУ споразум о Косову препун што директних, што подразумевајућих признања да је Косово држава (овде). Рецимо, чл. 1 каже да ће „стране развијати нормалне, добросуседске односе једни са другима“ – али, добросуседски односи постоје само између држава. Члан 2 каже да ће се „обе стране водити Повељом УН, посебно начелима о једнакости суверенитета свих држава“ – али, тиме се директно признаје да је Косово држава с пуним капацитетима као и Србија, итд.

Сва ова признања државности Косова, каже Павловић, „у даљим корацима веома би отежала Русији и Кини да спрече чланство тзв. Косова у УН“ (овде). Ово би било још теже ако би се Србија сагласила да Косово може да конкурише за место у УН. То би био само још један доказ да Србија признаје да је Косово држава. А државе имају природно право да захтевају чланство у УН.

Будуће трговине

Запад се нада да ће успети да скрши у неком тренутку отпор Русије и Кине. Већ сад се отворено најављује да ће Србија, одмах по прихватању ЕУ плана за Косово, бити немилосрдно притиснута да уведе санкције Русији (овде и овде). А у исто  време преноси се став „руских медија“: „Ако изаберете санкције, заборавите на Косово“ (овде).

Дакле, идеја је да се Београд и Москва посвађају, како би се онда истрговала макар уздржаност Москве приликом гласања у Савету безбедности о пријему Косова у УН.

Вероватно да слична идеја неке будуће трговине постоји и када је реч о Пекингу. А таква трговина била би веома олакшана ако би ЕУ споразумом Србија признала да је Косово држава.

После тог нашег признања уследила би лавина признања државности Косова и од стране других земаља. Србија се, на крају тог процеса, лако може наћи у положају Северне Кореје – она је једина још преостала земља која не признаје Јужну Кореју (овде).

Немојмо се дати преварити. Србија не само нипошто не сме да дозволи да Косово уђе у УН, она не сме да дозволи ни саму могућност да та лажна држава конкурише за чланство у УН.

Извор:
ИСКРА