Марина Ахмедова: НЕМОЈТЕ МЕНИ…

Ових дана се много причало о првим даним руске Специјалне операције. Ево текста одличне новинарке и веома честите особе, Марине Ахмедове, са малим уводом.

Бриљантан текст о томе како је почео Мајдан и какво је цвијеће зла тада засађено. Ако желите да задржите бар мало контакта са стварношћу, прочитајте овај текст. Да би схватили шта су поуздане информације и како се до њих долази. Како се у човјеку развија оно што се зове поглед на свијет. Не „грађанска позиција“ коју нам подло препоручују и намећу медији, него поглед на свијет који постаје ваша савјест, ваш начин живота. Много важнији од сваке стране инвестиције и визе за путовање…

НЕМОЈТЕ МЕНИ…

Пише: Марина Ахмедова

Потписници траже да напишем како је све почело у Украјини. Зачудо, многи тада нису пратили ситуацију. Могу само да кажем шта сам видела и да пренесем своје виђење.

Дошла сам на Мајдан и покушала да објективно извештавам о томе шта се дешава. За мене је било овако: ови људи хоће да се побуне – па забога. Они имају право. Туђа земља. Само ми је било тешко да разумем антируске пароле које су од самог почетка пратиле Мајдан. У неком тренутку, руском новинару је постало несигурно да тамо ради. Не, не баш тако. Они који су одмах тражили опроштај што су Руси и признали љубав према Мајдану били су безбедни. А ја бих радије себи прегризла језик. Такав сам карактер.

На дан када су наше трупе ушле на Крим, налазила сам се у шатору авганистанских ветерана и људе интервјуисала. Кад сам ушла, око мене су везали жуто-плаву траку. Знала сам да није безбедно да је пред њима скинем, али моји прсти су је већ одвезивали. Таква сам. Просто не желим да носим симболе стране земље. Током интервјуа, један човек је упао у шатор и повикао – „Руски тенкови су на Криму“. Напали су ме и псовали да сам руска животиња. Све време сам ћутала. Шта ми је друго преостало? Па да, нисам имала среће.

Кад сам изашла из шатора, видела сам да пада слаба киша. Над свим тим Мајданом надвила се тешка влажна тишина. А украјински политичар који се попео на бину је викнуо: „Устајте! Биће рата!“ Сећам се како је жена иза мене питала гласом пуним ужаса: „Да ли је он видео карту Русије? О каквом рату он говори?“

Сутрадан ме је командант Љвовске стотине позвао у базу Барс, где су се у том тренутку регрути спајали са борбеним стотинашима Мајдана. Зашто баш мене? Као прво, мушкарци не реагују увек адекватно на жене. Као друго, био им је потребан руски новинар, који ће емитовати шта им је потребно – о томе сам нагађала већ тамо, у бази.

У бази ме је срео генерал Кулчицки и дао ми свој једини интервју у животу. Рекао је да ће нас Русе потровати, уништити, организовати саботаже на нашој територији. Брзо сам схватила да је ово интервју – „цев на челу“. Он је био против Мајдана, а овај интервју му је био начин да исплати дуг. А мене је просто искористио. Кад је командант стотинаша изашао на минут да одговори на позив, рекла сам да не верујем ни једној његовој речи, да сам донела одлуку – биће анонимни херој, нико му неће сазнати презиме. Климнуо је главом и рекао: „Хвала вам. Биће рата. Ако вам затреба моја помоћ, увек ћу вас се сећати.“ Тада ми је понуђен велики новац за аудио снимак овог интервјуа. Наравно, нисам пристала. И нико не би сазнао име овог генерала да није погинуо месец дана касније – његов хеликоптер је оборен изнад Донбаса.

А ја сам већ формирала став према Мајдану. Одвратност. Видела сам како линчују прве људе, а већ ми је било мука од мириса тог трулог цвећа којим су одавали почаст мртвим стотинашима, од мириса спаљених гума и од мржње према мојој земљи. Било ми је мучно, а и даље ми је мука од људи који су своје каријере направили на Мајдану. Изпузали из тог блата и крви. Видела сам много таквих. Нисам могла да се заложим за оне које су линчовали. Уплашила сам се. Али кад сам видела гомилу како води човека са везаним рукама на леђима, земља ми се срушила под ногама. Није да раније нисам видела ништа страшно. Видела сам. Али! Ово је било нешто демонско. Тако нешто нигде нисам видела. Само једном сам, уједајући се за језик од страха, упитала домаћине: „Где ћете овог човека?“. Рекли су ми да то није човек. Тада нисам знала да ћу бити сведок вишегодишње дехуманизације људи. Али касније, већ у Донбасу, потпуно сам разумела шта значи – „Он-она није човек“.

Тада сам на Мајдану схватила да ове хиљаде људи који су се тамо окупили, већ наоружани, морају негде да оду. Револуција се догодила. Благослови су подељени. Али. Али! Борбени дух стотинаша није престао. Жар није утихнуо, него је тек почео да се гомила. Били су пуни страшне мржње. И свакако су морали да је за нешто прикаче. Нисам сумњала да ће бити рата. За њу су се на сцени помолили и свештеници Кијевске патријаршије. Још памтим те жалосне гласова. Мислила сам да долазе директно из самог пакла.

Стотинаши су политичарима рекли: „Урадићете како ми кажемо. Али не, хајде да одемо у ваше канцеларије и да вас извучемо за косу.” Главни трг земље је морао да буде почишћен. Не би сами отишли. Стога, када се Стрељков појавио у Славјанску, мислим да су многи на Банковој одахнули – ускоро ће имати небеске хиљаде. Руља која је направила Мајдан морала је бити уништена. Све ово знам јер сам то проживела.

Убрзо ме је позвао командант стотинаша и пустио ми да слушам како су тукли куће у Славјанску. И кад ми сад кажу – „А твој Гиркин је први почео!“, само се за себе осмехнем. Па, зашто да се расправљам? Знам да је ушао, и са њим шачица људи. И шта је коштало украјинску војску да их истера? Ништа. Али – послали су бандите да пуцају по кућама. Рат је био потребан. Рат.

Осим тога, да подсетим да је устаничка милиција почела да се формира тек кад су почели први удари и погибије међу цивилима. У великој мери је попуњена кад се догодила Одеса. Многи од устаника су имали позивне знаке „Одеса“ – у част оних људи које су спалили 2. маја, а затим се подсмевали да су спржили руске ћевапе. Ја сам у том смислу уопште јединствена особа. Ја сам једини новинар који је видео спајање у бази Барс. И видела сам почетак формирања устаничке милиције. И напомињем да је тада Путин замолио народ Донбаса да не одржава референдум о федерализацији.

Замолио их је да сачекају. Али да чекају, кад су мајке већ спавале на гробовима своје деце погинуле од граната, многи нису могли и нису хтели. Већ је пала прва крв. И то је била крв Донбаса, који, у ствари, није учествовао у том демонском скупу на Мајдану, него је само чекао да се они побеснели смире и да се поново може у миру живети и радити.

Зато имам молбу – немојте мени писати ср@ања и причати како се све то заиста догодило. Самa ћу вам о томе причати. Ја нисам баш љубазна особа, зато покушајте да избегнете психолошке трауме које могу да вам нанесем.

Извор:
ИСКРА