Перверзни „Идиот“ у Сарајеву: Ако не можеш да избациш Достојевског направи од њега русомрзитеља

„Идиот“ по мотивима романа Достојевског на сцени Народног позоришта у Сарајеву показао је да је главни град Федерације БиХ постао касаба у којој се погром руске културе спроводи по моделу тровања везировог слона у Андрићевој приповеци „Прича о везировом слону“.

Представа „Идиот“ по роману Фјодора Михајловича Достојевског Народног позоришта у Сарајеву изазвала је жестоку реакцију руске амбасаде у БиХ која је оценила да би „култура требало да буде ослобођена од политике, нарочито од нацизма и то у Сарајеву – мултиетничком граду“.

Сарајево: „Идиот“ у провинцији

У протеклих годину дана сведоци смо снажне антируске хистерије, прогона и затирања руске културе у једном броју европских земаља, али на сву срећу, тај талас „културе поништавања“ почео је да попушта, каже за Спутњик бивши српски министар културе Владан Вукосављевић.

Међутим, на рубним подручјима Европе, односно у провинцијама у које Сарајево без сумње спада, та ствар се појачава.

А догађаји из центра увек касније стижу до провинције и ту добијају нови замах, што показује инкримисана представа и зато злонамерна и малициозна интерпретација „Идиота“, пуна квазиуметничких фалсификата није изненађење за оне који колико-толико прате ситуацију у Сарајеву.

Погром руске културе као тровање везировог слона

Јер, после прогона и одласка практично свих Срба из Сарајева, тај град се полако поново претвара у једну оријенталну касабу, у сваком смислу, па и у културном, истиче бивши министар културе.

„Атмосфера којој смо сведоци у последњих неколико месеци, а и овај пример, сликовито говоре о томе да заиста подсећа на ону касабалијску из Андрићевих приповедака. Прво што ми пада на памет је атмосфера у приповеци ‘Прича о везировом слону’. Кад становници касабе не могу на неки други начин, путем силе или неке своје посебне памети да се супротставе предмету мржње, а то је везиров слон, њима преостаје само да га трују и то стаклом ког стављају у јабуке. Сликовито говорећи и ово је покушај тровања руске културе и велике руске књижевности, али на сву срећу и руска култура и руска држава нарочито, много су већи залогај за сарајевску провинцију него што је везиров слон. Тих ствари ће вероватно, бити у будућности“.

Наравно, то ће се пре смирити у центру одакле је и потекло, али ће наравно, у Федерацији БиХ, нарочито у њеном главном граду Сарајеву погромашка атмосфера пуна националне, верске и политичке искључивости наставити да нас изненађује и у времену које долази.

Репертоар ускогрудости редитељке „Идиота“

Редитељка „Идиота“ Селма Спахић у Србији се „прославила“ пре десет година кад је повукла представу са Стеријиног позорја због члана жирија Емира Кустурице, уз образложење да није хтела дати легитимитет „националистичкој реторици и трулежи“.

Селма Спахић је само пример мржње сарајевске једнонационалне острашћене чаршије према свему што је туђе, а нарочито српско и руско, што постаје један знак распознавања псеудо-културне атмосфере у том граду, сматра Вукосављевић.

„То није изненађење, ми сваке године имамо неколико нових примера са већ познатих адреса, тако да је и дотична редитељка показала свој репертоар ускогрудости кад је реч о схватању културе и њених домета који превазилазе националне и политичке оквире. Али, то је очигледно за њу прејак залогај и највероватније да средина у којој она обитава утиче на такву врсту искључивости, па слободно могу да кажем и мржње“.

Бућкуриш квазитолеранције – београдска фантомска бол из одсечене ноге

Пошто се у Србији ликови попут Спахићеве у правилу дочекују на „црвеном тепиху“, Вукосављевић сматра да, нажалост, нема краја нашем мазохизму јер Београд је врло специфичан град који вуче „рефлексе као фантомски бол из одсечене ноге“ из неке наводно толерантне и пројугословенске атмосфере.

А то се у данашње време претвара у један бућкуриш квазитолеранције која је заправо постала један модел понашања који се ничега не стиди и који практично нема свој карактер и своје ја.

Београд мора показати карактер

Бивши министар културе сматра да би требало спроводити политику реципроцитета према срединама које су бодљикаве, антагонистичке и непријатељске према српској култури, без обзира да ли је реч о популарној или класичној.

„Према свим тим појединцима или срединама одакле такви сигнали долазе мислим да се треба постављати мање-више реципрочно. Наравно, Београд је ипак велеград за све те мале средине и логично је да има мало већи степен толеранције, али с друге стране, многи од тих пројеката често су спонзорисани од разних иностраних фондација, разних ‘штифтунга’ и имају врло наглашену политичку улогу. Мислим да на то треба реаговати са више осетљивости, али са друге стране, Београд је у многим аспектима показао да често показује знаке губитка своје виталности, па и осећаја поноса и историјског карактера“.

У сваком случају београдска културна чаршија је врло занимљив феномен, врло је анационална и попустљива према стварима према којима се не сме бити попустљив, али Вукосављевић је ипак умерени оптимиста и нада се да ће у годинама које долазе Београд умети да покаже свој карактер.

„А то значи да покаже своју културну толеранцију с једне стране, а са друге, свој карактер и неку врсту образа ког се мора имати и који се мора сачувати“, закључио је Вукосављевић.

Извор:
ИСКРА