Зоран Кинђић: Вучићев пољубац

Позивајући вернике да свакодневно читају и проучавају Свето писмо, поједини свети оци су тврдили да се у њему не само налази одговор на сваки наш животни проблем него и да се актуелна дешавања могу протумачити управо у библијском светлу. Да је заиста тако, може нам послужити разматрање актуелних политичких дешавања у Србији. У последње време суочени смо са намером председника Републике Србије да прихвати француско-немачки план о решавању косовско-метохијског проблема. Иако је још донедавно тврдио да неће чак ни узети у руке тако неприхватљив предлог, у међувремену је променио мишљење и активирао своју пропагандну машинерију, како би јавност припремио за саглашавање са потписивањем овог по српске интересе погубног плана. У исто време док се припрема да почини завршни чин велеиздаје, који је већ наговештен његовом усменом сагласношћу да прихвата имплементацију француско-немачког плана, Вучић на сва звона оглашава како нико не воли Србију толико колико он, како су сви они који се опиру том срамном чини заправо непријатељи Србије. Његове плаћене удворице уверавају нас да Вучић најбоље зна шта је добро за нас, да морамо имати безрезервно поверење у било коју његову одлуку. Па зар он није најбољи, најмудрији, највештији, најродољубивији од свих Срба? Што би рекли млади лидери СНС-а, као и његови унајмљени политички аналитичари, Вучић од свих нас највише љуби српски народ.

Не знам шта мисле српски епископи о понашању Александра Вучића, али мени се чини да би прва асоцијација сваког ко је читао Свето писмо морала бити Јудин пољубац. Као што је познато, да би показао римским војницима кога да ухапсе од присутних у Гетсиманском врту, Јуда је пришао Христу и пољубио га (Мт. 26, 48-49; Мк. 14, 44-45; Лк. 22, 47). Помало изненађен начином издаје, Исус му рече: „Јудо, зар цјеловом издајеш Сина Човјечијега?“ (Лк. 22, 48). У европској традицији овај срамни чин издајства испољавањем наводне љубави постао је синоним најгнуснијег и најнеморалнијег понашања. Издајника је одувек било, има их и биће их, али они који покушавају да сакрију издају глумећи љубав свакако су достојни највећег презира. Откако је вољом западних сила дошао на власт, обећавши им предају територије Косова и Метохије, Вучић континуирано мало по мало лишава Србију суверенитета над делом своје територије, прикривајући те чинове издаје наводном великом бригом за српски народ. Да би што успешније могао да изврши чин издаје, западне силе су му омогућиле да приграби неограничену власт. Оне су, не хајући за толико истицане западне вредности (демократије, поделе власти, слободе штампе и људских права), са благонаклоношћу допустиле Вучићу да се упусти у читав низ криминално-корупционашких активности. Циљ је био да се он и његово најближе окружење што више оптерете непочинствима, те да тако постану лак плен за уцењивање.

Оно што Тадић није био спреман да учини – да пристане да се Србија одрекне свог суверенитета над севером Косова и Метохије, власти гладан Вучић оберучке је прихватио. Вероватно су западни моћници добро проучили његов психолошки профил, те им се он учинио као најпогоднија особа за болну и срамну операцију одстрањивања срца Србије. Задовољни што су нашли особу огромног ега, којој ништа није свето, која се Бога не боји, а људи не стиди, помогли су амбициозном Вучићу да дође на власт и да се на њој учврсти. Свесни да је интелигентан и организационо способан, вешт на речима, а притом крајње морално искварен, поуздали су се у њега, чекајући погодан тренутак да га уценом додатно притисну, како би испунио оно на шта се обавезао, потписавши, матафорично говорећи, уговор са ђаволом. Ма колико се дуриле њихове (другосрбијанске) присталице због тога што толеришу Вучићево аутократско понашање, западни моћници су лукаво играли своју игру. Дозволили су му да ради све што жели када су у питању његови лични интереси, а он им је заузврат увек излазио у сусрет, претварајући Србију у западну колонију, док је у исти мах глумио пријатељство са Русијом. Пошто су му дозволили да приграби неограничену власт, да се повеже са мафијашким структурама и страховито обогати, да заузме готово сав медијски простор, да око себе окупи људе сличне себи, очекивали су да после темељне пропагандне припреме најзад приступи завршном чину издаје. То би се вероватно и догодило, да Божијом вољом, на супротној страни није имао Куртија, неспремног да за признавање сецесије узврати макар неким ситним уступком, да пристане нпр. на некакво разграничење. Упркос огромног труда на стварању како свог култа личности тако и дефетистичког расположења у српском народу, Вучић ипак није могао да се одрекне свега а не добије ништа, чак ни мрвице ЗСО. Јер то би изазвало огромно народно незадовољство и озбиљно угрозило његову власт. Вучићева главна брига одавно је како да изда Косово и Метохију а да тај чин не буде назван издајом, како да призна сецесију а да то не буде очигледно.

У бризи како да реши тај проблем, а да притом што је дуже могуће остане на власти, Вучић је оклевао, надајући се да ће се можда нешто десити на међународном плану. Додуше, корак по корак одрицао се надлежности Републике Србије над територијом Косова и Метохије, поготово када би га притисли западни моћници подсећањем на дато обећање, уз претњу да они не трпе када њих неко изневери. Давао је различита обећања, и Западу, и Русији и Кини, па и грађанима Србије, не марећи притом што су она у међусобној колизији. Будући да је по природи страшљив, да је бескичмењак, реаговао би на сваки јачи притисак, водећи притом рачуна о повиновању оном притиску који је у том тренутку најинтензивнији. Ма колико Запад био уверен да управља марионетом, да се све одвија по плану, Божијим промислом Вучићева намеравана велеиздаја омогућила је значајан проток времена, тако да је позиција Србије, захваљујући слабљењу западне моћи, данас неупоредиво повољнија него пре деценију или две. Свакоме је јасно да време ради за нас, да само још мало треба сачекати, и све ће се решити у нашу корист у новим геополитичким околностима. Свесни су тога и западни моћници па су стога схватили да је последњи час да притисну Вучића да обави до краја оно што је обећао. Иако знају да не могу значајније да нашкоде Србији, познат им је психолошки профил Вучића, његова спремност да зарад властите коже изда Србију. Пошто имају прикупљен значајан материјал за уцену (афере Беливук, Цвијан, Јовањица итд), прете му разобличавањем његовог лика и дела, притисли су га, а он, сервилан према моћницима а суров према потчињенима, спреман је на чин велеиздаје. Осим, ако однекуд не дође до притиска који није мањи од оног западног.

Иако се Вучић побринуо да око себе окупи што више користољубивих особа, да било претњама било привилегијама уз себе има моћну пропагандну и батинашку машинерију, све то било би недовољно ако би се зачуло јасно и одлучно противљење СПЦ француско-немачком плану. Сам Вучић се недавно суочио са одбијањем већег броја истакнутих чланова СНС да се прихвати овај план. Они су наравно у међувремену дисциплиновани, али многи се и даље колебају – не би желели да на својој души носе љагу издаје. Евентуално јавно неслагање српског патријарха, Синода СПЦ или ванредног заседања Сабора СПЦ са Вучићевим наумом било би довољно да се заустави планирана велеиздаја. Поготово уколико би то неслагање било скопчано са упозорењем да ће они који се у тако нешто упусте бити под неком епитимијом, да не помињемо евентуално анатемисање или екскомуникацију. Као безбожник, Вучић сигурно не мари за било какву епитимију, али свакако и те како води рачуна о томе какав би утисак вест о томе произвела на јавност.

Дакле, чини се да је веома лако зауставити планирану велеиздају, која са собом повлачи не само губитак територије Косова и Метохије, него потенцијално и читав низ погубних последица по српски народ – уколико се и писмено сагласимо да тзв. Косово уђе у међународне организације, уследило би признање тзв. Косова од пет преосталих чланица Европске уније, те би убрзо дошло до пријема тзв. Косова у НАТО, а касније вероватно и стварање Велике Албаније, утапање Републике Српске у унитарну БиХ, отварање питања Санџака, Војводине, па улазак Србије у НАТО итд. Међутим, на наше запрепаштење, великодостојници СПЦ ћуте, понашају се као да се ништа не дешава. Заваравају и нас и себе да је свима добро познат став СПЦ о питању Косова и Метохије, те да нема потребе да се он понавља. Нажалост, изгледа да заборављају да су гласачи СНС-а уверени да постоји симфонија између Вучића и СПЦ, да верују да он има пуну подршку Патријарха за било шта што чини. Пошто имамо посла са великим манипулатором какав је Вучић, пошто је покренута пропагандна машинерија Вучићевих таблоида, а његови тзв. политички аналитичари не силазе са ТВ екрана, морало би свакоме бити јасно да у овом тренутку ћутање није злато. Ако је ћутање можда и дозвољено за повучене монахе у испосницама, утонуле у молитву за српски народ, за српске епископе сигурно није. Верност Светосављу и Косовском завету треба сада показати на делу. Сви знамо да су Вучић и његови сарадници равнодушни према Косовском завету, према Царству небеском, али се бар од српских епископа очекује да негују светосавску заветну идеју, да се определе за Царство небеско. Нажалост, (зло)дух конформизма увукао се међу многе Србе, па и међу црквене великодостојнике. Уместо да властитим животом сведоче о верности Христу, а она се потврђује оданошћу према Светосављу и Косовском завету, многи од њих би да проводе лагодан, безбрижан живот. Заборавише изгледа да је крст носити, сваком хришћанину, а поготово Србину суђено.

Подсетимо да је старац Тадеј опомињао Србе да ништа не потписују, да ће ако одоле притисцима Косово и Метохија бити опет српско. Уместо да храбре народ и опомињу морално посрнулог Вучића да га орден Светог Саве на нешто обавезује, да ће на своје потомство бацити проклетство чином велеиздаје, да постоји и живот после смрти, а он зависи од нашег понашања у овостраности, наши епископи, са изузетком владике Фотија, ћуте. Неће да се замерају моћнику Вучићу. Да им је истински стало до Србије па и самог Вучића, морали би да га упозоре на консеквенце кршења заклетве дате над Јеванђељем. Ако судије Уставног суда, издајући властити позив, ћутке прелази преко Вучићевог кршења Устава, српски епископи би морали да му кажу да се заклетва над Јеванђељем мора испунити, да је душа претежнија од тела, да је за човека много значајније какво ће онострано боравиште заслужити од задовољења било које страсти. Очинским тоном морали бу му рећи: „Синко, боље је да истрпиш срамоту, па и затворску казну, него да будеш вечно затворен тамо где је плач и шкргут зуба. Народ ће ти опростити крађе и грабеж, али велеиздају никада.“

Дух конформизма и компромисерства, па и издаје је нажалост продро и у Православну Цркву, о чему најбоље сведочи понашање Цариградског патријарха Вартоломеја, те не чуди што ни СПЦ није имуна од (зло)духа нашег времена. Ако је у данашњим оклоностима, када се од црквених лица очекује ношење тек малецног крста, некима од њих то (пре)тешко, чему се можемо надати у времену када ће се зацарити Антихрист. Са тугом морамо констатовати да се све више чују гласови да постајемо раштркано стадо без истинских пастира. Ако српски патријарх, толико спреман за разноразне сусрете са естрадним звездама, нема времена да прими напаћене Србе са Косова и Метохије и чује њихов вапај за помоћ, ако углавном калкулише, као летос по питању литија, ако се више брине о политичкој коректности него Истини, онда нам преостаје само да се, сузних очију, сами организујемо и покушамо да спречимо велеиздајнички наум, уздајући се у заступничке молитве блаженопочившег патријарха Павла. Уз наду да наши епископи, док целивају иконе, можда више неће бити глуви за суптилни вапај српских светитеља: „Пробуди се! Сведочи своју веру! Сети се ко си! Зар не знаш на шта те обавезује чин који имаш?!“

Ретко када се изневеравање властите улоге дешава нагло. Обично се на почетку тог процеса чине мали уступци, наизглед неважни компромиси. Одустајање од начела обично се правда црквеном политиком. Примера ради, упркос почетним отпорима Бриселском споразуму, српски епископи су на крају пристали на њега. Незаслужено додељивање Вучићу, и сличнима њему, ордена Светог Саве правдано је тиме да га тај орден обавезује на долично понашање (уз вајкање да је и онако сваки други криминалац носилац тог ордена – каква увреда највећег српског светитеља!). Време је показало да то ипак није случај. Уместо да се покаје због бројних почињених грехова, Вучић континуирано спроводи своју издајничку политику, а СПЦ ћутке прелази преко његових прекршених обећања, као оног скорашњег да неће бити геј параде. Пошто је навикао да може да ради шта год пожели без озбиљнијег отпора српских епископа, пошто његова крајње непристојна реакција на Патријархов говор (септембарска литија) није наишла на адекватан одговор, Вучић сматра да су новчане донације довољне да СПЦ ћутке пређе преко његове планиране велеиздаје.

Дани који иду су можда од преломне важности за српски народ. Морали бисмо бити што јединственији, наравно не у смислу огавног Вучићевог позива на јединство у планираној велеиздаји, којим би се прикрила његова одговорност, него у отпору. Не обазирући се на режимске медије који патриоте жигошу као издајнике, а издајнике величају као патриоте, будимо спремни да одолимо демонским силама које су овладале људима огрезлим у гресима. Патријархов позив да се молимо за очување Косова и Метохије током Васкршњег поста морао би наићи на свеопшти одзив. Али некад није довољно само молити се, него се мора пружити и активан отпор, а на свакоме је да пронађе најадекватнију форму његовог испољавања. У овим преломним данима за сваког од нас који неће да допусти да се, поготово без отпора, ишчупа срце Србије, очување националног идентитета и достојанства мора бити неупоредиво важније од властитих парцијалних интереса. Ако свако буде мислима, речима и делима на висини задатка, ако се свако буде понашао у складу са својом одговорношћу, а она је утолико већа што је неко на хијерархијски вишем положају, онда за српски народ, ма колико био раслабљен, још увек има наде. Ако пак од тога одустанемо, онда смо као народ заиста залужили велеиздајника Вучића. Онда смо сви ми, макар прећутно, саучесници у Вучићевом велеиздајничком пољупцу. Упркос томе што се Вучић повиновао западном диктату укључивања у процес чија је крајња тачка де факто признање сецесије, неки и даље умирују своју савест речима: „Ето, још није издао, па ваљда неће“, али ако се то догоди, узалуд ће бити да попут Пилата накнадно перу руке.

Погледајмо се сви у огледалу, преиспитајмо властиту савест. Размислимо како би се у нашој ситуацији понашали Св. Николај Српски и Св. Јустин Ћелијски. Да ли би ћутали или би њихове опомињуће, па и претеће речи биле попут грмљавине? Застидимо се од наших славних предака, да бисмо се усправили и заиста били људи. Нека они који не само активно него и својом пасивношћу подржавају Вучића добро размисле о томе да ли би желели да у оностраности буду на истом месту као и он. Ако не желе, ако им је стало до тога да се будућа поколења не стиде њихових имена, морали би да преиспитају своје тренутно (грешно) понашање.

На свакоме од нас је да изабере пут којим ће ићи, на којој ће страни бити. Један пут је пут светлости, слеђење стопа Оног који јесте Пут, Истина и Живот. Ма како тај пут био трновит, ма колико искушења било на њему, а крст нам се чинио тежак, он је једино спасоносан. Други, широки, лагодан пут, без напора и одговорности, показаће се на крају као странпутица.

На свакоме од нас је да изабере којем ће се приволети царству: Небеском или земаљском.

Извор:
ПОКРЕТ ЗА ОДБРАНУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ