НАТАЛИЈА НАРОЧЊИЦКА: РУСИЈА И СРБИЈА У ЕПОХИ ПРОМЕНА (I ДЕО)

Русија изводи драматичан „чин самоспознаје“, чин закаснелог самоопредељења у геополитичким и духовним реалностима XXI века. Руски избор носи и претње, и ризике и жртве, али и могућност победничке обнове. Тај чин воље симболизује повратак на светску сцену самосталне историјске личности са сопственим трагањем за смислом битија. Он је поткопао америчко-центрични светски поредак и обезвредио његову аксиоматику. Русија је прихватила изазов, исто као у време Наполеона или Хитлера. Све то је поново повећало историјску улогу балканског региона, где западна постмодерна цивилизација настоји да кроз фрагментацију апсорбује поствизантијски простор. Сузбијање супротстављајуће Србије је посебан задатак за Запад, и то није само због стратешког положаја земље…

(У основу чланка је ушла приступна беседа аутора пред Српском академијом наука и уметности, 1. новембра 2022. године, у Београду)

И цео свет, као лажима опијен,
Сви видови зла, сви трикови зла!..
Не, никад тако дрско правду Божију
Људска кривда у бој није звала!..
О, крају родни! Таквог постројења
Није видео свет од изворних дана…
Дивно ти је знати, Русијо, значења!
Буди јака, стој, јачај и савладавај!

август 1863.

Ф. И. Тјутчев. Велико, знать, о Русь, твое значенье!

Англосаксонски свет, Пољска, прождирана антируском паранојом и изгубивши сваку „јасновелможну“ културу, „олињала“ Европа – пародија на сопствени класични лик, фактички су објавили крсташки рат против Русије и руског света, који по напетости свепрождируће страсти превазилази сукобљавања из претходних епоха. Заиста, како је писао Ф.И. Тјутчев 1863. године о мржњи према Русији, „такво постројење (у смислу: мобилизацију) свет није видео од изворних (првобитних) дана“.

О неизбежности сукоба не само и не толико интереса, у традиционалном смислу, већ и стратегија за будућност цивилизације, говорило је сувише много чињеница. Ширење НАТО до граница Русије; немилосрдни покушаји да се прогута Србија – елемент евроатлантске целовитости који недостаје на Балкану; жеља Истанбула да поново постане „Висока Порта“, да поврати кључеве мореуза и влада судбином Црноморског басена и Закавказја; грешни пад Украјине у Каинову љубомору према „Москаљима“ и њено претварање у оруђе светског рата Англосаксонаца против Русије – све те појаве не могу се назвати неочекиваним. Свет се већ две деценије кретао ка критичној тачки и био је сведок испољавања традиционалних, познатих још од XIX века геополитичких тежњи, којима је додата још и борба за енергетске ресурсе. Обојене револуције и уклањање неподобних режима дешавали су се на војно-стратешким прилазима црноморским мореузама и путевима транспорта угљоводоника. Балкан, обала Средоземног мора, Северна Африка, Блиски Исток, Црно море и руско Предкавказје нису само важна војно-стратешка одредишта, непромењена још од антике, већ су то и контуре светске угљоводоничне елипсе – главног складишта лако доступних енергетских ресурса и путева њиховог транспорта.

Много тога, укључујући повратак Источног питања, континуитет англосаксонске политике и неизбежност трансформације Украјине у непријатељску државу, предвиђало се још пре 20 година, али је доживљавано као екстравагантна историјско-филозофска екстраполација прохујалих мотивација и догматског порицања свемоћне улоге либералних вредности и универзалне демократије [1].

Међутим, вредности класичног либерализма, чији шарм је дуго пленио посткомунистичку интелигенцију, замагљујући стварне процесе у Европи, брзо су се на почетку XXI века претвориле у постмодерни вредносни нихилизам. Тај нихилизам је претворен у „једину тачну“ доктрину о структурама моћи и моћној информационој хоботници. Нови „манифест либералистичке партије“ није „баук који кружи Европом“, него је обавезна идеолошка парадигма у образовним институцијама, њој се морају јавно заклети и политичари и културни посленици. Порицање повлачи за собом остракизам од јавне поруге до прогона и стварних репресивних мера. Све то рађа невиђену, чак ни у доба судара комунизма са „слободним светом“, конфронтацију егзистенцијалних размера, која се мора сагледавати и вредновати у историјско-филозофском и религиозно-филозофском кључу. То је сукоб алтернативних интерпретација прогреса и будућности човечанства, као и тумачења самог смисла његовог постојања. То је крсташки рат „филозофије краја историје“ – историје без икакве моралне целисходности – против руског одговора: модернизације уз очување традиционалних вредности и хришћанских основа заједничке европске културе.

Европа апостола Петра постала је оличење отпадништва и отворено је оспорила сопствене хришћанске корене, велику европску културу која је из њих израсла, па чак и богомдану природу човека – мушкарца и жене. То је већ истинска, а не хипотетичка (као код Шпенглера) „пропаст Запада”. Европа се одриче своје велике прошлости. Њени хероји и идеал, само „лудило погубне слободе“ – све је то задао хришћански дух. Данас су „сувереним“ појединцима, окованим плоти и гордошћу, туђе картезијанске „страсти душе“, њихова судбина је „егоизам и нарцизам“, како је и предвиђао бриљантни публициста, философ „царства Банке“ Жак Атали [2].

Православна екумена, са изузетком Србије, готово не пружа отпор, али је Русија – као у време Наполеона или Хитлера – прихватила изазов. Све то је поново повећало историјску улогу балканског региона, где западна постмодерна цивилизација настоји да кроз фрагментацију апсорбује поствизантијски простор.

Отпор Србије, коју је географски окружио и притиснуо НАТО, заслужује не само поштовање, већ и разматрање тог феномена, као примера неповредивости верских и философских основа историјске свести, као феномена сувереног духа. Сузбијање Србије је посебан задатак за Запад, не само због стратешког положаја земље, од које је Црна Гора са Боком Которском циљано отргнута и укључена у НАТО, лишавајући Србију излаза на море. Ратови за контролу над обалама Средоземног мора трају још од пунских ратова између Рима и Картагине. Али морални дух Срба, несломљен НАТО агресијом, остао је жив и после националне катастрофе – последица Дејтона и Хашког трибунала (сиве зоне у којој није важило међународно право) и трагичног краја живота председника Слободана Милошевића.

Српски отпор данас се може упоредити са блиставим пламеним језиком на згаслом огњишту словенске самобитности у историји. Таква емотивна оцена неизбежно се јавља код историчара, који је био сведок бомбардовања Београда 1999. и других догађаја у последњих 30 година. Сада, у јеку русофобске кампање и „укидања” руске културе у Европи, у Београду се могу видети или демонстрације више хиљада људи који певају руску химну испред америчке амбасаде, или препуне трибине стадиона, које скандирају „Руси и Срби – браћа заувек“. Како је истакао председник Србије Александар Вучић, Срби остају један од ретких народа који се тврдоглаво опире глобализацији и наметању постмодерних стандарда социокултурног развоја, који се издају за универзалне.

Међутим, феномен српске верности није само осећање, наклоност, сродство на нивоу срца, који се није поколебао ни после издаје од стране Русије 90-их, која је била заокупљена угађањем недавном противнику. Да направимо поређење: за Бугаре су Русија и Руси учинили много више, али се бугарска елита скоро одмах после Шипке окренула Немачкој и показала се као оруђе сила непријатељских према Русији, како у оба светска рата, тако и данас, упркос очувању русофилског покрета, који и даље обележава значајне  датуме руско-бугарске историје. (Тако су 10. децембра 2022. у Софији и другим местима одржане манифестације у знак сећања на Русе погинуле код Плевне.)

Срби су увек саосећали са невољама Руса и Русије. Многи Срби су прелазили у руско подаништво и храбро су се борили у руској војсци. Имена представника руских племићких породица српског порекла Н.И. Депрерадовића, И.Ј. Шевића, В.А. Вујића, М.К. Ивелића, А.С. Милорадовића, И.М. Дуке, који су се истакли у руским војним походима и на Бородинском пољу, могу се видети међу портретима у Војној галерији Зимског дворца. После револуције, управо Србија је постала друга домовина, дом руске емиграције, место оснивања Руске Заграничне Цркве. Руски професори у Паризу били су принуђени да раде као таксисти и радници у предузећима, а у Београду су стварали научне школе и смерове, предавали на универзитетима. Руски емигрант Н.П. Краснов, „архитекта два монарха“, стигао је до високе дужности инспектора Министарства грађевинарства Југославије и дао је значајан допринос уређењу Београда.

Краљ Александар I Карађорђевић, дипломац Пажевског корпуса у Санкт Петербургу, страсно заљубљен у своју другу отаџбину – „мајку Русију“, створио је ретке услове да Руси у изгнанству наставе своју културну и интелектуалну делатност. Управо Краљ Александар им је поклонио прекрасни „Руски дом“, у којем се и данас одржавају културно-просветне и јавне трибине и манифестације. „Морате Русима сачувати руску душу… они су дошли са својим породицама“, рекао је краљ српском научнику А. Белићу.– Свака породица је народ у малом, то је прапочетак сваког народа… Руси ће пронаћи своју Отаџбину у своја четири зида ако им породица буде дисала руску атмосферу. Руска школа – основна и средња – мора заувек да им обезбеди руску националност, без које је њихова породица – лист откинут са моћног дрвета. И то није све, и то није довољно. Рус не може да живи без задовољења својих духовних потреба… Имати уточиште, хранити се, лечити се – то је добро… Али ако у исто време не дате Русу да утоли душу на предавањима, концертима, изложбама, а посебно у свом позоришту, у својој опери – ништа нисте урадили за њега… Увек имајте на уму да на свету постоји народ који ће жртвовати хлеб за духовна добра, коме су уметност, наука, позориште – комад хлеба. То су наши Руси“ [3].

Србија је створила посебан амбијент за Русе у егзилу, посебну интегралну атмосферу у којој се догодила „Руска Србија“, рођен је невероватан феномен руско-српске културе – својеврсна књижевна, интелектуална, философска традиција, поезија, сликарство Руса у Србији [4].

Разумевање Русије и њене судбине у Србији је својствено не само народним масама, већ и широким слојевима интелигенције, бизниса, универзитетске заједнице, политичке елите, десним и левим. Чак и српски западњаци у прошлости и данас нису русофоби, већ скептици и прагматичари. То је оно што Србију до сада чини прилично монолитном у свом ставу. Русија мора да цени ту верност и стратешки значај српског отпора. То је, заиста, „балканска граница Русије“ [5] и у садашњим реалностима она има огроман значај у идејној, геополитичкој и војној димензији.

Дубина разумевања руског света од стране српства објашњава се, поред неке неискорењиве сродности, још и паралелизмом историјских искушења, које свако ко се усуђује да суди о Балкану, мора да зна. Ретроспективни поглед на светску историју последња два века и место у њој Русије и Србије, чије су судбине данас тако очигледно повезане, наводи нас на разматрање драматичних процеса од краја ХХ века до данас, као неизбежне манифестације историјских и, посебно, геополитичких амбиција, као покушај реализације некада неостварених и одложених пројеката.

Данас су Руси и Срби подељени народи, што и једни и други осећају као историјску неправду, драматичан губитак ранијих достигнућа, као црну линију историјског процеса, апсурдну накнаду за комунистички експеримент и „тоталитаризам“. Руси, заузети расправама о устројству државе, не могавши да се сложе ни по једном питању прошлости, садашњости и будућности, нису могли да сачувају вековну отаџбину у њеној целовитости. Нешто слично се догодило и у српској свести. После звезданог тренутка послератне Југославије као значајног играча светске историје, оствареног на рачун српства и српске историје, после вођства у Покрету несврстаних, после успешног лавирања између два непријатељска блока, Срби су се нашли распарчани, приковани за стубове срама у „светском” јавном мњењу, названи као и Руси, угњетачима осталих народа федерације.

Размере Русије и Србије нису упоредиве, па стога српски отпор притисцима, који се по први пут поклопио по фази са отпором Русије, види у том поклапању шансу.

Деведесетих година, када су Срби херојски пружали отпор, Русија није хтела и није могла да спречи косовску трагедију [Нови прегледни радови Гускове о том периоду:  6-7]. Њен бојажљиви покушај у време агресије НАТО на Југославију 1999, да покаже слободну државну вољу, не поробљену обавезама према Западу, није имао епилог, и шанса је пропуштена. Улога Русије није била регулисана резолуцијом УН, и Москва је могла да изабере другачији сценарио деловања, све до закључивања споразума са Београдом о статусу и распореду својих трупа, сличне онима које ојачана вољом Русија данас има са Сиријом. Није случајно што је чувени поход симболичног руског одреда из Босне и заузимање аеродрома Слатина, који су косовски Срби дочекали огромним одушевљењем и сузама, изазвао озбиљну панику у Бриселу – победа НАТО је у рукама Москве могла да постане Пирова, ако би руски контингент, чак и у том броју, добио другачији, самостални статус. Ипак, управо је НАТО бомбардовање Југославије постало прекретница у процесу отрежњења руског друштва од еуфорије уласка у светску „цивилизовану заједницу“.

Година 2022. је постала граница епоха. Русија изводи драматичан „чин самоспознаје“, кључан и за њено унутрашње стање и за њен спољнополитички положај, чин закаснелог самоопредељења у геополитичкој и духовној реалности XXI века. Руски избор носи и претње, и ризике, и жртве, али и могућност победничке обнове. Тај чин државно-националне воље симболизује повратак у светску историју и на светску сцену самосталне историјске личности са сопственим трагањем за универзалним смислом битија, способне за историјску иницијативу. Тај избор је поткопао америчко-центрични светски поредак и обезвредио његову аксиоматику.

Храбар и неочекиван одговор Русије на изазов, постао је срж и нерв светске политике, крунишући читаву епоху. Највиши степен умешаности англосаксонског и евроатлантског света у конфронтацију са Русијом показује колико су улози велики. Није случајност што се у стручној заједници обе стране, садашња конфронтација често назива трећим светским ратом, чији ће исход неминовно довести до неизбежних великих и дубоких потреса, промене улога светских цивилизација, историјских и економских поредака, погледа на свет, вредности, а и да не говоримо о војним конфигурацијама и основи савремене финансијске економије – доларском систему плаћања.

За Србе, свесно или подсвесно, руски изазов је освета, дуго очекивани шамар колективном Западу за понижење и демонизацију, за бомбардовање 1999. године, за распарчавање српске нације. То је шанса да се косовска ситуација задржи бар у замрзнутом стању. То је и сатисфакција за то да 90-их није узалуд опстала српска вера у Русију, чија се спољна политика одрекла од двеста година принципа, националних интереса и историјских савезника.

Русија и Руси у савременој српској свести, у српским надама и стремљењима, још увек су „велики народ који није истрошио своје снаге и није очајавао у свом позвању…“, који је коначно „устао из замишљеног ковчега и затражио да му се врате његова права” [8, стр. 254]. Српска и руска историја, као и однос према њима у контексту европске и светске политике, садрже сувише много сличности, а Срби су више пута морали да осете на себи неповерење Европе управо због западњачког поистовећивања руских и српских стремљења и неприхватања њихових перспектива. Драматичне прекретнице у историји – руска победа на Куликовом пољу и српски пораз на Косову пољу у истим годинама – постале су упоришта историјске свести. Руско „Боље у гробу, него живети у ропству / Лучше в гробу, чем быть рабу“, има српски еквивалент: „Боље гроб него роб“. Визија кнеза Лазара, који је изабрао круну небеску, а не земаљски успех, легендарна је основа српског националног идентитета, срж националне црквене и световне историографије.

Постоје догађаји који програмирају светске процесе за читаве историјске епохе. Постоје и дугорочни геополитички феномени и линије сила. Варшава, растрзана између словенства и латинства, вековима интригира против Москве, Сеул се вековима прибојава Токија, а Дамаск и Багдад су били супарници још од времена Омајада и Абасида.

Слабост Русије неминовно оживљава Источно питање, а судбина Србије поново зависи од снаге и самосталности Русије. Међународни процеси на прелазу из XX у XXI век, генерисани распадом СССР-а, ерозијом светског поретка и одрицањем Русије од свог великодржавља, одмах су утицали на Балкан. Постало је очигледно у којој мери овај кључни регион зависи од било какве промене у односу снага и, обрнуто, у којој мери било какве промене у стратешком региону Балкана утичу на могућности и позиције Русије. Већ 1990-их, након губитка Крима и Севастопоља, у јеку балканске кризе, било је јасно да су на коцку стављени двеста година државног рада Русије на југу, њено присуство на Црном мору и војно-стратешка равнотежа у Средоземљу, судбина Крима, Закавказја, као и будућност читавог источно-хришћанског света.

Корисно је подсетити да је током целе друге половине XIX века главна тема европске политике било Источно питање, територијалне и цивилизацијске последице распада Отоманског царства по европске државе и њихова улога у медитеранско-црноморском региону и контроли над мореузима. То је било у тесној зависности од позиција и снаге Русије, која је била принуђена да прилагођава своје тежње томе колико су велике силе могле да допусте јачање њених позиција. А за Русију је то било питање свих питања око којег су се плели и везивали и чворови других европских послова [9].

Нису Лондон и Вашингтон, као после Другог светског рата и у XXI веку, већ су Константинопољ и Беч били најважније дипломатске мисије Руске империје, посебно после кримског пораза. Департман за Азију и његово Блискоисточно одељење (Балкан, Турска), били су једини где се преписка водила на руском, а не на француском, – ето где су се у великој мери одређивали приоритети и полазне позиције за спољнополитичко планирање у другим правцима. Проучавање ових дипломатских перипетија постаје све актуелније после скоро век ипо. Српски академик Славенко Терзић, који је недавно објавио велико и одлично документовано истраживање руске спољне политике на Балкану, наводи мишљење генерала – панслависте Р. Фадејева, који је као добровољац  ратовао на Балкану, и ватреног бугарофила, амбасадора у Цариграду, грофа Н. Игнатјева, да је „Русија без излаза на Средоземно море – као птица са једним крилом” [10, стр. 385]. (Треба напоменути да је „словенски жар“ Игнатјева често превазилазио оквире инструкција из Петербурга, што је било познато и у другим престоницама.)

Није изненађујуће што се у наше доба Србија, као и Русија, одмах нашла у центру геополитичког преформатирања света деведесетих година. Као и у Русији, српско друштво је било растрзано саблазнима ривалских у ХХ веку, верзија земаљског раја. И баш као и Русија, али у много грубљој форми, Србија је одмах доживела занемаривање својих виталних интереса, издају и оцрњивање целокупне своје историје. Бомбардовање Југославије, државе оснивача Уједињених нација и потписнице Хелсиншког споразума, којим су потврђене послератне границе, симболизује крај читавог низа међународних принципа на којима је изграђен послератни систем међународних односа. Може се рећи да су управо због тог слома послератног поретка границе у Европи постале нестабилне.

Превела са руског Д. Лазаревић

Литература

1. Нарочницкая Н.А. Россия и русские в мировой истории. М. 2005.
2. Аттали Ж. На пороге нового тысячелетия. М. 1993.
3. Никольский Е.В. Сербский король-страстотерпец Александр I Карагеоргиевич // Институт современных гуманитарных исследований. – (дата обращения: 23.12.02).
4. Бондарева Е.А. Русские корни-сербские ветви. Поэзия и живопись Русской Сербии. 1920-1945. М. 2022.
5. Пономарева. Е.Г. Балканский рубеж России. Время собирать камни». М. 2018.
6. Гуськова Е.Ю. Внешняя политика России в годы югославского кризиса (1985-1995). СПб. 2022.
7. Гуськова Е.Ю. Югославия: Необъявленная война. Агрессия НАТО и процесс мирного урегулирования. СПб. 2020.
8. Ильин И.А. Что сулит миру расчленение России. V // Наши задачи. Т.1. М. 1992.
9. Нарочницкая Л.И. Россия и отмена нейтрализации Черного моря 1856-1871. 2-е изд. М. 2022.
10. Терзич С. Старая Сербия. Драма одной европейской цивилизации. М. 2015.

[*] Председник Фонда историјске перспективе, инострани члан Српске академије наука и уметности, члан Друштвене коморе Руске Федерације, доктор историјских наука

Извор:
СРПСКО-РУСКО БРАТСТВО