Храбро сам шапутао: „Не дам!“

Ево се по први пут уплаших смрти.

Где ћу?!

У коју ће земљу тело, на које небо душа, распродо сам све…

Имао сам нешто земље и неба од праотаца, даривали ме на рођењу, но дадох тапију за слепило и тишину.

Нећу ни чути ни видети кад умрем, наставићу ко авет да тумарам овим прикрајцима живота. Стрњиком тобожњег постојања…

Заплакаће неко мислећи да има за ким. А, за ким?

За човеком којем је било превише Косова и Метохије!

Је ли то човек?

Да јесте ко би се усудио да у његово име нуди, даје, дели, кусура, разрезује колико ми је светиње довољно..?

Ако није читаво- није светиња!

Ако Дечан нису моји- чији су?

А, шта сам учинио да остану моји?

Шапутао: „Не дам!“ док је фукара у биртији намиривала туре њима, Грачаницом, Девичем, Љевишко, Будисавцима, Соколицом, Самодрежом, Зочиштем…

Што сам гласније шапутао цех је био већи, фукара све пијанија, биртијаш је поткрадао на турама, а ја сам из ћошка, крај врата, да лакше утекнем, шапутао: „Не дам!“

Фукара се смејала гледајући ме где шапућем, храбро сам извртао и џепове и кожу дајући и што не траже, шапућићи: „Не дам!“

Нисам пио са њима, презирао сам их и плаћао туре!

Добар сам зато што нисам сео за сто, јел да? Из ћошка смо слепило, тишина и ја презирали и плаћали њихов цех: ево имам нешто колевки па ако је довољно?

Ако је мало колевки имам и гробова, ваљда намири?!

Дај ја ћу да закитим певаљку, ево у недра Кошара и Паштрика, а за Видовдан мора да се попне на сто…

Конобар, ево јутра у Хочи и ноћи у Ораховцу, питај шта пију али не реци да је од мене, ја их презирем и пркосно шапућем: „Не дам!“

Ето за конобаром и баба сера подвукла црту.

„Шта су имали“, питам?

„Десет малих и нешто великих нужди“!

„Ево Призрен и Ђаковица, задржи кусур и ако још ко буде хтео реци да НЕ ДАМ, ал да ме нико не чује“, велим поносан у слепилу и тишини.

Ништа нисам дао, кунем се Богом којег сам прошпијао и Христом на којег сам бацио камен!

Добро, закито сам певаљку још главама оца Харитона и Стефана, отетима и распоренима, заклетвом Милутина Ћирковича: „Ви идите, ја остајем“, али ни напрстак више од тога!

Презирао сам фукару и ћутао! Отели су ми све што сам дао!

Чувао сам све да не сачувам!

Шапутао сам: „Не дам“ и нисам дао- ни слепило ни тишину, по цену живота!

Живота с прикрајка.

И како сад да умрем кад још толико страха треба да одживим?

У коју земљу, на које небо?!

Под хрпу камења па док се и она не усмрди од пусте лешине…

Жао ми је оних што ће заплакати. За ким?

Пренућу се у сред опела да шапнем: „Не дам!“

Опело коме? Човеку који је потказао Бога и каменово Христа!

Човеку?

Србину без Косова и Метохије! Нема те земље и нема тог неба…

Жива лешина што заудара на цркотину!

Страх ме је смрти.

Бојим се умрети, где да се упокојим…

Извор:
ДВА У ЈЕДАН